Da li imate preko 18 godina?

Sa Mundijala moji, znaš ti dobro koji

Od nadimka zarađenog u Montevideu, preko poezije i proze do južnoafričkog rova.

Za mesec i po dana doživećemo i to da Srbija zvanično igra svoje tek drugo Svetsko prvenstvo. Kao što i znate uostalom, bilo ih je malo više. Tačnije, devet više. Ispadali smo i u grupnoj fazi, dolazili do nokaut runde, a jednom čak bili i treći na svetu. Imali smo vrlo jake generacije sa vanserijskim igračima, ali i nešto slabije generacije u kojima nije sve vrvelo od „crème de la crème“ svetskog fudbala. Međutim, oduvek su bili posebni oni fudbaleri koji se dokažu ili svoju klasu pokažu na najvećoj svetskoj sceni što svakako Mundijal i predstavlja.

Bilo je i kvalitetnijih i atraktivnijih fudbalera, onih sa neuporedivo boljom klupskom karijerom od naših junaka sa ove liste, ali prisetićemo se naših (Jugoslavija, Srbija i Crna Gora, Srbija) reprezentativaca koji su nas posebno obradovali na svetskim prvenstvima.

Milovan Jakšić

Selekcija Boška Simonovića je bila jedna od najmlađih na turniru, a uspela je da dođe do polufinala gde je selekcija domaćina uz otvorenu pomoć sudija i čak policajca (!) prekinula jugoslovenski put do trofeja Žil Rime. Deoba trećeg mesta sa selekcijom SAD-a (tada nije bilo utakmice za treće mesto) je najveći uspeh svih naših fudbalskih reprezentacija na Mundijalima ikada. Veliku, možda i ključnu ulogu imao je 20-godišnji Jakšić, golman Sokola koji je svoj golmanski talenat pokazao kada je „spustio rampu“ favorizovanim Brazilcima u prvoj utakmici. Uz njegovu veliku zaslugu ostvarena je prva, istorijska pobeda Jugoslavije (2:1) na svetskim prvenstvima i to protiv kakvog rivala! Posle toga urugvajska štampa dodelila mu je nadimak “El Grande Milovan”.

Reprizu čekamo za nešto manje od dva meseca.

Dragoslav Šekularac

Bio je nezamenjiv u dresu Jugoslavije na dva Svetska prvenstva – u Švedskoj 1958. godine i četiri godine kasnije u Čileu. Na prvom je nastupao kao 21-godišnjak i odigrao sve tri utakmice u grupi. Usledio je poraz u eliminacionoj rundi od Zapadne Nemačke. Pogađate, Šekularac na tom meču nije igrao. U Čileu je ponovo bio glavni na terenu, a uz to je Jugoslavija, ponajviše zahvaljujući maestralnim igrama Šekularca, ostvarila najveći uspeh nakon Drugog svetskog rata osvojivši 4. mesto. Na tom putu je stradao i stari dužnik sa prethodnog Mundijala Zapadna Nemačka. Ipak, utakmicu života Šeki je odigrao protiv Urugvaja u grupnoj fazi. U pobedi od 3:1 nije postigao gol, ali novinari čuvenog Frans Fudbala su mu oduševljeno dodelili ocenu 11 iako je najviša ocena 10. Džentlmenski su to prihvatili i njegovi rivali na terenu koji su mu napravili počasni špalir nakon utakmice. Izabran je i u idealni tim tog prvenstva.

Davor Jozić

Libero Ćezene se očigledno dobro osećao u Italiji i sigurno mu je to pomoglo da se brzo navikne na fudbalski ambijent na Mundijalu održanom u toj zemlji 1990. godine. Jozić je odigrao 27 utakmica za reprezentaciju Jugoslavije i postigao dva gola. To ništa ne bi bilo čudno za jednog defanzivca da oba pogotka nije postigao upravom na tom prvenstvu sveta. U prvom meču sa Zapadnom Nemačkom zemlja koja će se ubrzo raspasti nije se dobro provela na terenu, ali jedina svetla tačka bio je Jozić koji je ublažio poraz od Nemaca 4:1. Jedini pogodak na meču i ključni za prolaz u narednu rundu takođe je postigao bivši fudbaler Sarajeva i to protiv direktnog konkurenta za drugo mesto, Kolumbije. Odigrao je svih pet utakmica na tom prvenstvu.

Dragan Stojković Piksi

Najkreativniji srpski fudbaler ikada odigrao je dva svetska prvenstva i zablistao na oba. Prvo 1990. godine bila potvrda njegovog velikog talenta, a drugo osam godina kasnije bila njegova „labudova pesma“. O tome kako se iz slobodnjaka hladnokrvno, šmekerski zaleteo iz bukvalno jednog koraka i rutinski matirao Zubizaretu mogu se napisati knjige. Njegov prvi gol na tom meču je, pak, poezija koja se sama piše.

Usud velikih igrača koji promaše penal na velikim utakmicama pratio je i slavnije igrače od Piksija (vidi pod: Roberto Bađo), a Nišlija nije bio precizan u duelu sa Maradoninom Argentinom u četvrtfinalu. Sa 33 godine iz dalekog Japana vodio je „okrnjenu“ Jugoslaviju kao kapiten, a najučinkovitiji je bio protiv najvećih rivala: dao je gol Nemačkoj i asistirao na meču sa Holanđanima. Velike utakmice stvaraju velike igrače.

Slobodan Komljenović

Da je 1998. godine postojala kvota da će izvesni Slobodan Komljenović biti najbolji strelac Jugoslavije na Mundijalu u Francuskoj, ona bi sigurno iznosila barem 300. Sin prve generacije nemačkih gastarbajtera rođen u klasičnom jugo-gradu Frankfurtu stigao je na SP iz prosečnog bundesligaša Duizburga, a da nije odigrao ni sekund u kvalifikacijama za prvo veliko takmičenje Jugoslavije posle sankcija. Igrajući kao centralni odbrambeni igrač propustio je samo prvi meč i minimalnu pobedu protiv Irana, ali je svoje mesto zacementirao posle remija sa Nemačkom 2:2. Jedinim pogotkom na susretu sa SAD-om obezbedio je plasman ekipe Slobodana Santrača u narednu rundu, a tamo je protiv Holanđana ponovo uspeo da se upiše u strelce. Ko zna dokle bi trajala Komljenovićeva magija da Mijatović promašenim penalom nije navukao traume svojim sugrađanima za ceo život.

Siniša Mihajlović

Naravno da ne želim da propustim priliku da na ovu listu stavim i svog dečačkog idola, ali morate priznati da je ova odluka ipak opravdana kada stavimo sve „na papir“. Kada nije štimalo na gorepomenutom prvenstvu u zemlji Gala, Miha je bio taj koji je, zajedno sa Piksijem, svojim prekidima bukvalno izvlačio maksmimum iz svoje ekipe. Svaki Mihajlovićev prekid je bio pola gola. Tačnije, rezultirali su sa dva pogotka. U prvoj utakmici fudbaler Lacija je prevario iranskog golmana i doneo Jugoslaviji važnu pobedu. Potom je u drugoj utakmici postigao nesrećni autogol. Kako to sve češće biva u njegovoj trenerskoj karijeri, protiv Nemaca je bio ona krava koja daje mnogo mleka, da bi ga istog trena i prosula. Međutim, iskupio se u odlučujućem duelu sa Amerikancima kada je nakon njegovog prekida postignut pobedonosni gol.

Milan Jovanović Lane

Basta centrira na drugu stativu, Žigić spušta loptu u peterac gde se našao lukavi Milan Jovanović koji je lagano primio, a potom i poslao loptu iza leđa Nojera. Uz kasnije odbranjeni penal Stojkovića Podolskom, to je jedina scena koje želim da se sećam sa prvog Svetskog prvenstva na kojem smo učestvovali kao Srbija u Južnoj Africi 2010. godine. Jovanović se istakao kao najbolji pojedinac u našoj reprezentaciji, a ostavio je jak utisak i u kvalifikacijama za SP što mu je, u kombinaciji sa dobrim igrama u Standardu, obezbedilo transfer u Liverpul. To što se tamo nije proslavio je ipak priča za drugu priliku. Lanetova proslava gola ostaće urezana kao jedna od najspontanijih jer – ko je maštao o tome kako propada u rov između terena i tribina na jednom Mundijalu?

Ko su bili vaši plavi/crveni mundijalski heroji?

Lajkuj:

Komentari:

  1. Ica says:

    Basta nije igrao 2010.

  2. Шумадинац says:

    На првом светском првенству нисмо поделили треће место него смо били само ми трећи. Правило на том првенству је било да ко изгуби у полуфиналу од будућег првака буде трећи.

  3. Dušan Pešić - Rain Delay says:

    Super je članak!

    Nije Basta nego Krasić, btw.
    Liče. Ne čudi me lapsus.

Ostavite komentar:

Slični članci: