Fudbal između plesa i nauke

Eduardo Galeano, novinar, pisac, i pre svega maestro esejističkog zanata iz Urugvaja, neke od najlepših redova u okviru svog opusa posvetio je majstorima fudbala, kako fudbalerima, tako i trenerima. Za Galeana, kao i za Božu Koprivicu, još jednog meštra esejizma, istorija fudbala se deli na herojsko doba u kojem su individualnost, strast i mašta bili glavni akteri na fudbalskim terenima i doba „serijske proizvodnje fudbala bez ikakvog žara“.

U svojoj kultnoj knjizi Fudbal, sjaj i tama Galeano je lamentirao i nad time što su stari dobri majstori trenerskog zanata izgubili značaj u eri primata stručnih štabova. „Trener je zatajio i preminuo onda kada je igra prestala da bude igra a profesionalnom fudbalu postala potrebna tehnokratija reda…Pređen je put od starinske table do elektronskih ekrana, pa se sada uzorni potezi iscrtavaju na kompjuteru i prikazuju na videu“. Svaki šef stručnog štaba gotovo da je postao uveren u to „da je fudbal nauka, a teren laboratorija“. Fudbal je odavno prestao da bude samo struka jer je postao i nauka.

Marksistički kritičari sporta počev od šezdesetih godina XX veka, kada se ova vrsta kritike sporta i rodila, ukazivali su na veze između razvoja nauke podstaknute razvojem kapitalizma i razvoja sporta. Bero Rigauer u svom delu Sport i rad ukazuje na to da su modeli rada u industrijskim pogonima, sa preciznom podelom  zadataka i uskom specijalizacijom,  zasnovani na preciznim merenjima koja su omogućena razvojem tehnologije, postali osnovno sredstvo metodologije trenažnog procesa u sportu. Ljubodrag Duci Simonović pak ističe da sportisti „još od detinjeg uzrasta, i bukvalno postanu objekti najmonstruoznijih ’naučnih tretmana’koji po svojoj destruktivnosti prevazilaze sve što je viđeno u industrijskoj proizvodnji?“ Tehnika  trenažnog procesa sportista razvijena je na osnovu naučnih znanja i novih tehnologija. Instrumenti za precizno merenje vremena svoju primenu u sportu našli su kroz standardizaciju na planu merenja rezultata i učinka sportista. Merenje rezultata i učinaka izvođenja svakog pokreta sportista, dovodi do zanemarivanja kvalitativnih aspekata ljudskih telesnih pokreta i time do mehanizacije ljudskog tela (Vinai). Sport postaje „tamnica izmerenog vremena“(Žan Mari-Brom), a sportisti postaju predmet posmatranja i eksperimentisanja čitavog tima stručnjaka različitih naučnih profila. Ovi stručnjaci propisuju ono što sportisti treba da čine i potom nadziru i po potrebi kažnjavaju sportiste zbog kršenja propisane discipline. Takvo okruženje onemogućava sportiste da ispoljavaju individualne sposobnosti koje odstupaju od propisanih normi koje forsiraju njihovi treneri koji prilikom donošenja odluka  konsultuju članove tima stručnjaka sa kojima rade.

Marksistički kritičari ponudili su sliku sporta koja je oličenje antiutopije. Iako bi se  oni koji se fudbalom bave uglavnom teško složili sa takvom slikom (iako i u tom pogledu postoje izuzeci poput slavnog Sokratesa i našeg bivšeg reprezentativca Ivana Ergića), pre izvesnog vremena javio se jedan insajder, da ga tako za ovu priliku nazovemo, koji je u izvesnoj meri potvrdio da postoji opasnost da fudbal postane puka igračka u ruci modernih tehnologija. Njegovo ime je Masimilijano Alegri. Intervju koji je bivši trener Stare dame iz Torina dao italijanskim medijima, a koji je kod nas preveden i objavljen na portalu Mozzart sport, obiluje zanimljivim iskazima. Ovde ćemo ih navesti zajedno sa delom teksta koji su napisali novinari pomenutog sportskog portala, koji inače zaslužuju sve pohvale zbog toga što su ovaj tekst preveli i objavili!

Alegri je pošao od toga da su treneri precenjeni.

„Kad lopta stigne do Ronalda, Dibale, Ronaldinja, Sedorfa ili Pirla… Moje je da samo da ostale igrače postavim tako da im je doture. A kad im je doture oni će da odluče šta će sa njom. Sin mi ima osam godina i svako malo na Jutjubu gledamo velike igrače, neverovatne stvari koje su radili u napadu i odbrani. Jer fudbal je umetnost. A u Italiji je taktika, šeme… To su sve budalaštine. Fudbal je umetnost, a umetnici su vrhunski fudbaleri. Ne treba ti njih ništa da učiš. Treba samo da im se diviš. I da im obezbediš najbolje moguće uslove da pruže svoj maksimum“, kaže Alegri u intervjuu za italijanski ESPN.

Nije naravno da treneri ništa ne rade, naprotiv. Ali Alegri je uveren da fudbal ide u pogrešnom smeru kad se od igre pravi nauka. Ne voli Alegri lap-top trenere. „Ja kompjuter ni nemam. Imam Ajped koji mi je Juventus poklonio. Gledam utakmice na njemu, izvučem poneku statistiku. Srećom, imam dobro pamćenje pa se uglavnom sećam šta sam video na utakmici“, smeje se 52-godišnji strateg iz Livorna.

Jedan plastičan primer da dočara šta želi da kaže. „Federiko Tesio, jedan od najboljih trenera konja u istoriji, uvek je govorio da konje moraš da posmatraš ujutru, da mu gledaš u noge i da vidiš kako se kreće. Isto je sa igračima. Odeš i pogledaš ga, pogledaš ga u noge, vidiš kako se kreće. Tako vidiš da li je igrač u dobrom stanju ili  ne. Onda odeš, pogledaš statistiku, čisto da potvrdi ono što si već video… Jer ako vidim da je igrač pretrčao malo, recimo tri kilometra, i da mu je puls ubrzan, ja znam da nije u kondiciji. Ali ako ga ne vidim, nego samo pogledam rezultate na monitoru, izgleda mi da je samo imao trening sa visokim intenzitetom… Uvek govorim mojim asistentima: gledajte u noge igrača, ne u kompjuter“.

Možete dakle da pretpostavite koliko se Alegriju nije dopalo to što su Italijani počeli da svakom članu stručnog štaba u Serije A poklanjaju tablet sa instaliranom aplikacijom Virtual Coach (Virtualni trener). „Ako budemo sve mehanizovali izgubićemo igrače koji razmišljaju“.

Evo i tu jedne plastične doskočice. Dok pokazuje na vrata hotela u kojem je sedeo… „Ako su igrači navikli da prolaze kroz ova vrata i vrata su zaključana na kraju će svi da završe tako što će da se sudaraju glavama. Ali ako ih navikneš da razmišljaju oni će da potraže drugi izlaz’.

Isto važi i za trenere, samo  u obrnutom smeru. Sad se taktici posvećuje tolika pažnja da se u Italiji čak povela debata o tome da li bi trenerima bilo mudrije da sede na tribinama, jer tako imaju širu sliku. Valjda su ideju dobili od video igrica? Alegri to naziva „mega budalaštinom“. „Možda i najveća budalaština za koju sam u životu čuo“.

Pojašnjava.„Trener mora da bude uz liniju. Mora da diše utakmice, da oseti kad je trenutak za izmenu. Kako to možeš da osetiš sa tribina? Ne čuješ teren. Ne vidiš igrača. Ne možeš da mu dovikneš nešto. Samo možeš da preko telefona kažeš nekom: Izvedi ga. To rade i navijači. Osećaj kraj aut linije je sasvim drugačiji. A ljudi pokušavaju da on fudbala naprave egzaktnu nauku. U tom slučaju, trener može da ode i u bioskop“.

A trener, da se vratimo i na njegovu ulogu, ima svoju funkciju. I opet, ne baš toliku koliku joj mnogi pridaju.
„Pre 30 godina, trener u Kaljariju mi je bio Bruno Đorđi, jedan od trenera stare škole koje sada svi razapinju. Umeo je na table da nacrta igrače u parovima i zaokruži ih. I onda bi rekao: Ko dobije više duela, dobiće i utakmicu. Tad sam mislio: Šta priča ovaj? Ali to je fudbal. Ispred tebe je protivnik i ti treba da ga pobediš. Ako dobiješ vazdušni duel, imaš loptu na 70 metara od svog gola, umesto na 20. Ako dobiješ 18 od 20 duela teško da će rival da ti da gol”, skromno će Alegri.

Ako se i jedan insajder poput Alegrija svojim viđenjima u izvesnom smislu i u izvesnoj meri približio stavovima marksističkih kritičara sporta, onda se još samo postavlja pitanje da li je fudbal oduvek bio polje delovanja nauke koja je određivala njegove tokove, kao što to tvrde marksistički kritičari sporta, ili je ipak postojalo herojsko doba fudbalske igre u kojem nauka nije imala šta da traži na fudbalskim terenima na kojima su igrali stari majstori, poput jednog Garinče koji nije mario ni za kakvu taktiku, a kamoli za nauku, kao što to tvrde Galeano i Koprivica?

Garinču nismo slučajno pomenuli. U mitologiji fudbalskog sporta počasno mesto ima fudbal kakav se igra u Brazilu. On za mnoge predstavlja esenciju najboljih elemenata koje fudbal ima da ponudi navijačima koji ga sa religioznim obožavanjem gledaju. U priči o latinoameričkom fudbalu Argentincima pripada uloga demona, a Brazilcima uloga anđela. U poglavlju svoje knjige Lopta se okreće: Globalna istorija fudbala koje nosi naslov Anđeli i Demoni takvu podelu uloga  ponudio je Dejvid Goldblat. Dok se Argentinci pericipiraju kao demoni zato što je njihov fudbal u jednom trenutku, nakon slavnih dana tzv. lepršavog stila La Nuestre i čuvene Riverove La Macquine koja je tokom četrdesetih godina XX veka igrala fudbal koji je po svim ocenama bio prelep, sve nade počeo da polaže u gvozdenu disciplinu i upotrebu svih sredstava s ciljem da se ostvari pobeda (antifudbal), Brazilci se percipiraju kao prononsijeri fudbala koji je počivao na improvizaciji, mašti i plesu po fudbalskom terenu u ritmu koji je sličan čuvenoj sambi. Fudbal i samba su se u Brazilu često poistovećivali. To je do posebnog izražaja došlo u filmu Pele: rađanje legende (Pele: Birth of Legend, 2016), scenarista i režisera Džefa i Majkla Zimbalista. Ovaj film, čiji umetnički dometi svakako nisu visoki, paradigmatičan je primer reprezentacije romantičarskog mita o brazilskom fudbalu kao oličenju improvizacije, plesa i genijalnosti. Umesto Pelea, glavni protagonista ovog filma je čuvena žinga, lepršavi stil igre koji predstavlja ličnu kartu brazilskog fudbala. Jer žinga je fudbalska samba.

Utoliko fudbalski idealisti i romantičari koji su skloni da kritikuju fudbal koji je isuviše racionalan i operisan od improvizacije i mašte, fudbal  kakav su nekad igrali Brazilci koriste kao svedoka koji govori u prilog tezi da je drugačiji fudbal moguć i da alternativa postojećem fudbalu bez žara ipak postoji. Utoliko bi brazilski fudbal mogao da posluži kao argument protiv stanovišta marksističkih kritičara sporta. On bi, naime, mogao da bude svedočanstvo o tome kako u fudbalu makar u prošlosti sve nije bilo potpuno podređeno tehnologiji i nauci. Ako je fudbal danas nauka, on je nekad bio samba!

Ali, šta ako je priča o brazilskom fudbalu ipak samo jedan mit koji  nema utemeljenje u stvarnosti nego je posledica diskursa koji su proizveli sportski novinari? Jer smatra se da su čuveni brazilski novinari i pisci Mario Filjo, Žilberto Freire i Nelson Rodrigez svojim pisanjem o fudbalu koji se igrao u Brazilu tokom četvrte i pete decenije XX veka zapravo stvorili predstave koje se danas vezuju za brazilski fudbal, a koji se sa pomenutim predstavama poistovećuje. Argument koji govori u prilog tvrdnji prema kojoj je priča o brazilskom fudbalu kao oličenju spontanosti, improvizacije i duha plesa (samba) samo jedan mit mogao bi se pronaći u okolnostima koje su prethodile Svetskom prvenstvu u Švedskoj 1958. godine na kojem su popularne karioke trijumfovale, a što je upravo bio trenutak kada je u svetskim okvirima brazilski fudbal zadobio oreol spontanosti i lepote.

I istoričar fudbala Goldblat i istoričar fudbalske taktike Vilson, ukazuju na to da je stvaranju moćnog tima Brazila prethodio čitav niz događaja i odluka vezanih za istorijsko-društvene prilike koje su u ovoj zemlji pedesetih godina vladale. Nakon samoubistva populističkog lidera i predsednika Žetulia Vargasa, koji je imao nameru da svoju moć smanji u ime davanja većeg udela u upravljanju širokim masama, a koji je poklekao pod pristiscima oligarhijskih struktura u privredi i vojsci, na mesto predsednika Brazila 1955. godine došao je Žuselino Kubiček. On je politiku usmerio na razvoj ekonomije u urbanim centrima i privlačenje stranog kapitala. Razvoj brazilskog društva uticao je i na razvoj brazilskog fudbala. Dok je država ulagala značajna finansijska sredstva u razvoj fudbala, ekipa popularnih karioka je na Svetsko prvenstvo u Švedskoj krenula zajedno sa čitavim timom stručnjaka koji su do tančina planirali i kontrolisali sve aktivnosti reprezentativaca Brazila. Ne dekonstruiše li to predstave o improvizatorskoj prirodu brazilskog fudbala i ne govori li nam to da brazilski fudbal nema samo anđeosko lice i da on nije bio oličenje improvizacije bez plana i igre bez discipline i pomoći nauke.

Pa ipak, postoje detalji vezani za zbivanja u trening kampu Brazila koji govore u prilog tome da priča o spontanosti brazilskog fudbala ipak nije samo mit. Ovi detalji sada već uživaju status istinitih anegdota koje se često prepričavaju.

Psiholog nacionalnog tima Brazila, koji je bio zadužen za izrađivanje psiholoških profila igrača,  procenio je da Pele i Garinča nisu psihološki spremni i zreli da budu deo prve postave tima. Ali selektor Visente Feola, učenik trenerske filozofije čuvenog mađarskog trenera Bele Gutmana, za procene stručnjaka nije mario, pa je sve preporuke kategorički odbio. Pele i Garinča igrali su na većini mečeva Svetskog kupa. Sve ostalo je dobro poznata istorija. Pele i Garinča u svim izborima se svrstavaju među nekoliko najvećih fudbalera svih vremena. Psihologa selekcije Brazila skoro niko se ne seća. Njega se zapravo sećaju samo kao stručnjaka za psihologiju koji je pokazao da nema pojma o fudbalu.

Da je Feola poslušao savet psihologa, Brazil možda ne bi osvojio Svetski kup, a pitanje je da li bi svet bio u prilici da upozna velemajstore igre Garinču i Pelea. Izgleda da je u pravu Dženet Lever, autorka knjige Soccer Madness, koja je marksističkim kritičarima sporta poručila da sport, posebno fudbal, nije samo oblik otuđenja i opijuma za mase.

Svojom odlukom Feola je ipak pokazao da mit o brazilskom fudbalu kao plesu, kreaciji i improvizaciji u izvesnoj meri ipak ima utemljenje u realnosti. On je takođe pokazao da trenerske odluke moraju da se donose na način koji je opisao Alegri. Trenersko oko bolje vidi od očiju nauke i tehnologije. Intuicija i vera u igrače nezamenljiv su deo trenerske prakse. U suprotnom, sastavi timova bili bi određivani  pomoću kompjuterskih programa, a na osnovu obrade statističkih podataka kojom bi se sabrali svi najbolji parametri sa prethodnih utakmica (selekciju igrača koji mogu da igraju za Sevilju na sličan način vrši sportski direktor tima iz Andaluzije, u fudbalskom svetu dobro poznati Monći). Fudbal bi tada postao igra robota. Znanje i stručnost nisu dovoljni za to da trener bude uspešan. Za to je potrebno imati i trenerski osećaj za procenu kvaliteta igrača i njihovih trenutnih mogućnosti.