Eurobasket 2015: Srbija je “crvena furija”

I prvog dana Eurobasketa, Bjelica je postao profesor, Kokoškov se ugušio u mirisu lala (ili pak gaude), Finci i Ukrajinci su prepali Francuze i Litvance, a Kolinda je došla da gleda Bojana, ali je videla Kruna i Luku.

OK, da se razumemo odmah – ja sam hispanofob. Ne baš u klasičnom smislu doduše…nemam ništa protiv Španaca kao takvih. Dali, Goya, Bigas Luna, jamon iberico, tapas, Seat, mislim, sve je to u redu. Ali zato, kada bilo koji Španac obuče onaj prokleti crveni (ili beli) dres – on postaje nacionalni neprijatelj. Broj jedan.

Jedna od najsrećnijih slika mog detinjstva je Piksi koji prima loptu iz centaršuta, fintira volej, a onda lagano plasira u mrežu dok cela španska odbrana leži zbunjena na ispaši. A onda, tu je i onaj gol iz slobodnog, gde je zavrnuo loptu onako kako tada, sa deset godina, nisam pamtio da je iko zavrnuo. Dao je Pikse i bolje golove drugima. Ali ne Španiji.

Ja sam, takođe, valjda jedini idiot koji da bi se oraspoložio pušta clipove iz ’98 gde Španija filuje nezainteresovane Bugare i igrači plaču posle svakog gola, dok na drugom kraju Francuske Bora Milutinović sklanja svoje Nigerijce Paragvaju iz čisto prijateljsko-taktičkih razloga. A očigledna krađa u korist Južne Koreje u četvrtfinalu 2002? Mislim, ja retko ustajem ranom zorom da gledam neki sport čisto jer mi se gleda…al’ za ovo sam se bio dobro pripremio. Nemojte ni trenutka sumnjati u to.

Jasno je, dakle, da sam poslednju dekadu dosta loše podneo na globalnom planu. Španija je prvo u fudbalu uzela apsolutno sve sa izvesnom dozom lakoće, a ni u košarci nije puno zaostajala. Kada smo 2009. u finalu kurtoazno obrisali pod telima za Špance, fizički mi nije bilo dobro. Da, znam, srebro je bilo veliki uspeh. Ali gledati one njuške Gasola i Navarra – pogotovo Gasola i Navarra – kako se merače na podijumu stepenik više nego mi…bilo je to previše. U stvari, taj Gasol – Pau Gasol, da se razumemo, ne dobroćudni meda Marc – je slika i prilika svega onoga što ne podnosim kod španskih sportista. Uvek dignut nos, uvek neki namršten pogled, i uvek onaj „’ajde sine, pokupi sad svoje stvari, došli su odrasli da igraju“ pogled kada poentira tako što prethodno zablesavi nekog našeg koji se tu slučajno obreo.

A kada smo 2013. još u prvoj četvrtini rešili da nas dalji plasman na Eurobasketu uopšte ne zanima i pustili iberijske kraljeviće da nas apsolutno demoliraju, nisam, mislim, pričao ni sa kime barem tri dana. To što ih je Francuska skrljala u polufinalu mi i nije bila neka uteha. Kipeo sam od besa i čekao da dođe do kakvog-takvog revanša.

Momenat sreće dogodio se upravo u subotu 5. septembra, kada je Srbija, u prvom meču Eurobasketa 2015, bukvalno sklonila Španiju sa parketa, uljudno im se zahvalivši za stare zasluge.

Da li sam uranio sa ovom dijagnozom? Moguće, jer Španiju ipak ne trebamo prerano otpisivati. Ali razloga za optimizam itekako ima.

Nemanja Bjelica/foto: Nebojša Paraušić (KSS)

U prvoj četvrtini je sve delovalo kao repriza nekih starijih vremena. Srbija – u petorci Marković, Teodosić, Kalinić, Bjelica, Kuzmić – je pet minuta držala dobar defanzivni ritam protiv Španaca, koji su delovali malo razjedinjeno. Ubrzo, međutim, nama je počela da se obija o glavu ofanzivna statičnost, a Španci su se rastrčali i počeli da poentiraju. Gasol, koga je Kuzmić – pretpostavljam da je zato bio starter – dobro držao u napadu, je bio odbrambeno sidro, a ostatak petorke, koji su činili odlično uigrani Realovi (ili barem do skora Realovi) igrači Rodriguez, Fernandez, Llull i Mirotić (malo kasnije i Reyes) se razletela i počela da realizuje svoje prilike. Očigledno je tada bilo da su Španci uigrana mašina – njihov spacing nas je totalno izbacio iz koloseka, lopta je kružila dosta brzo i samo zahvaljujući nekim promašenim šutevima smo u nekom momentu zaostajali „svega“ 21-9. Đorđević je pozvao time-out, i mislim da su svi u momentu jasno čuli negodovanje Teodosića, koji nije bio zadovoljan kako smo pustili Špance u njihov prirodni ritam.

To kao da je popalilo sve prekidače u srpskom timu. Vođeni večno stabilnim Bjelicom, Srbija je krenula da polako glocka Špance, koji odjednom nisu umeli da nađu rešenje protiv srpske ad-hoc small ball postave u kojoj je centra igrao…Zoran Erceg. Sad, Erceg nije baš nizak (ima ga 2 i 10), ali ko god da ga je gledao svestan je da on teško može da igra centra u klasičnom smislu.  Sa Ercegom i Bjelicom u špicu frontcourta, Srbija je svesno žrtvovala masu za mobilnost u reketu i to je dalo rezultate – sada je naš spacing postao bitan faktor na parketu, a motor je upalio čovek koji je još koliko nedavno bio otpisivan promašeni talenat, Nemanja Nedović.

Nemanja Nedović/foto: Nebojša Paraušić (KSS)

Kada se Nedović vratio iz NBA, gde je pokušavao da igra pleja i tako obezbedi sebi mesto u rotaciji Golden Statea, bolovao je barem nekoliko meseci od uverenja da on, zaista, jeste plej i da treba tako da igra. Znaš ono, zovi akciju, dodaj, traži rupe u pikovima itd. Time je izgubio onu svoju osnovnu karakteristiku, a to je da je on zapravo klasičan slasher koji jedino i samo treba da gleda kako će da izgrize obruč. Na pripremama je u nekoliko navrata skrenuo pažnju na sebe, pokazujući pritom i dosta unapređen skok-šut kao deo arsenala.

Kada ga je selektor pustio na parket, Nedović je napravio takav fenomenalan kolaps u španskoj odbrani da je to već koliko sutradan postalo deo narodne mitologije. Španski poslovično brzi bekovi nisu mogli da se usklade sa novim članom Unicaje, koji je, posle nešto komotnijeg ulaska, sam vezao osam (od čega dve trojke) poena i vratio Srbiju u rezultatski egal. I dok je Scariolo zvao svoje trupe na klupu kako bi se sabrali i zapitali šta im se to, do vraga i bestraga, desilo, kamera je uhvatila Nedovića kako sporim hodom, u full-swagger modu, izgleda kao da je u ovom momentu spreman da sedne u zarđali MiG-21 i poleti u obračun sa vanzemaljcima koji su upravo ušli u atmosferu. Kao mladi, besni Meat Loaf koji je pre skoro četres’ godina ovako pevao :

„I’m gonna hit the highway like a battering ram,
on a silver black Phantom bike
Oh, when the metal is hot, and the engine is hungry,
and we’re all about to see the light“

I svetlo smo i videli. Svetlo toliko zaslepljujuće, da nas nije previše omeo ni još jedan, verovatno 45. ove sezone, buzzer-beater Llulla sa kojim se otišlo na poluvreme. Nekad, taj dagger u poslednjem napadu često ume da preokrene momentum. Špancima to više nije vredelo. Možda su imali vođstvo, ali kontrola meča bila je isključivo – naša.

Držali su se oni još nekih pet minuta u klimavom vođstvu, a onda su momci u crvenim dresovima preuzeli stvar u svoje ruke.

Prvo je Teodosićeva minijatura (thread-the-needle pas za Raduljicu i polaganje) poravnala stvari, da bi, posle Mirotićevih bacanja, Bjelica pogodio trojku i pola koša vođstva 45:46.

Usledila je neka tobož klackalica, držali smo poen-dva razlike, međutim kratko je trajala ta neizvesnost. Milosavljević je bukvalno u prvom kontaktu sa loptom pogodio fade-away šut, Bogdanović je dodao trojku koju smu dugo čekali od njega, pa je Erceg sam vezao pet poena (uz trojku koja je toliko komično ušla u koš da se Španci verovatno još uvek krste). Kada je Pau Ribas realizovao kontru uz zvuk sirene za kraj treće, na semaforu je pisalo (ne) iznenađujućih 52-62.

Jasno, daleko je sve bilo od gotovog. Ipak su Španci – Španci, tako da je počelo ono mučno natezanje i logičan pad u igri, jer ne može se onako leteti baš sve vreme. Gasol, koji je prve tri četvrtine uglavnom proveo tako što je pogađao prednji obruč iz nekih teških šuteva iz okreta, se najednom probudio, i uglavnom zahvaljujući njemu Španija je stigla na samo poen.

Enter Nemanja Bjelica, opet. Možda sam ga slabo pominjao dosad, ali to je čisto zato da bih ga ostavio za sam kraj i veliko finale meča. Bjelica, elem, je ceo meč…ok, scratch that, celu sezonu igrao na nivou koji smo svi priželjkivali već godinama.

Svi smo upućeni u njegove kvalitete. Od stidljivih point forward početaka pod Pešićem, do MVP titule u Feneru, svi smo godinama gajili nadu da će Bjelica izaći iz neskladnog braka sa svojim polu-konzistentnim skok šutem i krenuti da igra kako svi mi, selektori iz fotelje, očekujemo – da napada obruč, koristi svoje fizikalije, i generalno počne da dominira na oba kraja terena. Na leto 2014. tokom SP u Španiji, Nemanja je istakao svoju kandidaturu da i zvanično želi da postane 2-way monstrum kakvim smo ga uvek zamišljali, a onda je počela regularna sezona gde je to i dokazao. Elem…Bjelica je ceo ovaj meč radio sve stvari na najvišem mogućem nivou. Direktni napadi na obruč? Check. Kontrola reketa? Check. Uloga vođe na terenu? Check. I je li onda i čudno što je baš on pogodio trojke kad se lomio rezultat, uključujući i jednu šutnutu iz tolike majčine da je engleski komentator zavrištao “DOES HE HAVE ENOUGH CREDIT FOR THIS LONG DISTANCE CALL?!?!”.

Naravno da nije. U post-game obraćanju javnosti, Raduljica je Bjelicu nazvao “profesorom clutch šuteva”. Ali on nije profesor samo clutch šuteva…on je, uopšte govoreći, profesor. Njegov stat-line – 24 poena (4 trojke i 50% FG), 10 skokova i 4 asistencije – je sam po sebi bio dovoljan da pošalje twitter u ekstazu (kad kažem twitter, mislim na američke i svetske novinare vodećih sportskih portala, ne domaće klince koji se frljaju tarabama), uz  često citiranje neimenovanog NBA skauta u publici koji je ocenio da će, i pored činjenice da je Mirotić tri godine mlađi, Bjelica imati produktivniju NBA karijeru. “Flat-out stud”, reče čovek. U svakom slučaju, u svakom daljem obraćanju, Nemanja Bjelica će biti prosto poznatiji kao Profesor Nemanja Bjelica. Skraćeno – PNB.

Možemo mi sad i zakerati ovde, i što ne bi, jer ovo je ipak blog. Španci su promašili kamaru šuteva za tri, tj. 16 od 19 pokušanih, i jedine trojke postigao je… Pau Ribas. Sad, zamislite da vam je juče u kafani neko rekao da će Rudy, Chacho, Llull i Mirotić pogoditi ćorak iz šesnaest šuteva, od kojih je da se ne lažemo prilično bilo polu-čisto, pogotovo tokom prvog poluvremena, a da će Ribas biti jedini pozitivan trojkaš u toj ekipi…sami smislite šta bi ste mu rekli tokom tog susreta. Postavlja se i pitanje zašto Reyes i Gasol nisu igrali makar malo duže zajedno, jer Srbija – barem u ovom momentu – ne može da brani takav tandem. Scariolovo forsiranje Mirotića nam je jasno donelo prevagu, jer PNB ga je eksploatisao ceo meč gore nego Leopold Kongo. Produkcija sa centarske pozicije nam je problematična, jer se na Raduljici oseća da nije dugo igrao (to je još bolje osetio Pau Gasol koji ga je par puta baš momački sačekao), a Kuzmić, i pored sve svoje defanzivne percepcije, je stvarno trenutno čovek manje sa loptom u rukama. I da, bila je prva utakmica, i da, ima još mnogo da se igra, i da, i da, i da…

Ali to ne vodi ničemu. Jeste, bila je prva utakmica. I u prvoj utakmici, protiv realno najjačeg protivnika, Srbija je ne samo pokazala zube, već je i odgrizla dobar komad lovine.

Aleksandar Đorđević, koji još uvek gradi svoju trenersku reputaciju, je pokazao ozbiljan taktički akumen kada je odbacio rigidnu formaciju sa centrom i improvizovanim small ballom razneo špansku barikadu.

Njegov game management je bio bez ikakve greške – pogodio je sve izmene, sve matchupe, i uvek je držao priključak sa protivnikom posle onog inicijalnog momenta letargije. Njegova produžena ruka na terenu – Miloš Teodosić – nije briljirao statistikom u šutu (svega 12 poena na 33%), ali je zato uhvatio pet skokova, upisao četiri asistencije i imao spektakularnu blokadu pred kraj meča kada je baš bilo gusto.

Miloš Teodosić/foto: Nebojša Paraušić (KSS)

A o Nedoviću – koji je, da spomenemo, utakmicu završio sa 14 poena bez promašaja, tri asistencije, dva skoka i bez izgubljene lopte – sam već dovoljno rekao. Greh bi bilo završiti i bez spomena Stefana Markovića, koji vrlo tiho već godinama apsolutno dominira u segmentu on-ball odbrane i vrši sve prljave zadatke (koliko je zabavno čuvati Realov backcourt 25 minuta na utakmici pitajte bilo koga ko je imao tu priliku).

Prvi korak ka eliminacijama je napravljen. I to protiv Španije, i Pau Gasola, koji je ovaj put mogao samo da se mršti u prazno. Jer, jedina crvena furija na parketu sinoć je bila ona u crvenim dresovima. A to nije bila Španija.

Hrvatska, Slovenija, Makedonija i BIH

Ostatak SFRJ imao je relativno neuspešan dan u kancelariji. Prvi na megdanu bili su igrači Bosne i Hercegovine, koji su se mimo očekivanja krajnje herojski držali sa favorizovanom Poljskom. Veliki faktor bila je odlična igra Andrije Stipanovića (20 poena, 8/12 i 4/4 penali), koji je potpuno nadigrao centra Washingtona Marcina Gortata. Gubili su Bosanci i 17 razlike u jednom momentu, ali su se vratili, međutim nedostatak kvaliteta na spoljnoj liniji ih je ipak sprečio da kompletno preokrenu rezultat. Poljake su vodili Adam Waczynski i Mateusz Ponitka sa 15, tj. 13 poena – hvaljeni Gortat je skupio tek 10 uz slabu realizaciju i iz polja (40%), i sa penala (50%). Na kraju, 68-64 za Poljake, i opcija na osminu finala.

Makedonija se opirala Grčkoj sve do kraja treće četvrtine, kada su Heleni rekli „ok, sad je dosta“, dali gas i otresli severne komšije sa lakoćom koju smo i očekivali. Jorgos Printezis je ubacio 18 poena, a Bourousis 16, čime su Grci oslikali opipljivu prednost koju drže nad Makedoncima u reketu. Plejmejker Kumanova Aleksandar Kostoski jedini je pružio jači otpor sa svojih 20 poena i 4 trojke, dok se Vojdan Stojanovski pošteno ispromašivao (3/10). Možda je najzabavniji podatak sa ove utakmice taj što su Grci u svom prenosu „skremblovali“ ono „MKD“ u grafici, što je FIBA-ina zvanična skraćenica za Makedonce, da se valjda javno mnjenje ne bi uvredilo. Konačnih 20 razlike za plavo-bele 65-85 su i neka realna slika kvaliteta.

Derbi bivše republike odigrao se u Zagrebu, gde je domaćin Hrvatska u lepo popunjenoj Areni posle mnogo mučenja porazio neugodne Slovence sa 80-73. Značajno oslabljena Slovenija – sećate se, bez Gorana Dragića i ostalih – zadala je mnogo muka talentovanoj hrvatskoj selekciji, pogotovo u prvom poluvremenu gde je Bojan Bogdanović sa ostatkom NBA kontigenta kompletno zaštekao. Najveći teret izneli su dve stare kuke, Luka Žorić (17 poena) i Kruno Simon (20 poena, 6/11 šut i 6 skokova) – pogotovo je Žorić bio impresivan u svojoj ulozi kada je zbog faulova rano iz rotacije ispao Ante Tomić. Delovalo je kao da je pritisak kompletno stegao Hrvate, koji su tek zaigrali kako umeju negde sredinom treće četvrtine, ali pobedi se u zube ne gleda, pogotovo ne na otvaranju.

foto: Hrvatski košarkaški savez

Protiv Grka će biti već drugačije – i to ne samo zbog činjenice da će Bogdanović možda propustiti ovaj duel, jer je posle jednog sudara sa Nebojšom Joksimovićem izgleda zaradio lakši potres mozga…neki random utisci su često skretanje kamere na predsednicu Hrvatske Kolindu Grabar-Kitarović, koja je bodrila svoje sunarodnike u navijačkom izdanju sa sve dresom, kao i Mario Hezonja, koji jednog minuta ukrade loptu, istrči kontru i pojede obruč tomahawk zakucavanjem, a onda ga vidite kako mu selektor Perasović spominje svu familiju jer je par napada kasnije kao školarac naseo na fintu šuta i skočio u publiku. Kako je to rekao jedan moj prijatelj, inače TV komentator na jednom našem sportskom kanalu, „za tri godine, neće me iznenaditi ni ako bude igrao NBA All Star, ni ako mi neko kaže da ga je video kako vozi kamion na relaciji Rijeka-Zadar“.  Ofanzivno hendikepirani Slovenci su uradili ono što su morali, a to je puštanje Blažiča i mlađeg Dragića da ispale sve što im padne šaka, pa su uzevši u obzir njihov učinak (9/25) još i dobro prošli. Jaka je, inače, uzeo ravno 13 šuteva na ovoj utakmici – ako ste se stresli od ovog podatka, znamo za koga navijate (ja sam se smrz’o).

Jaka Blažič/foto: FIBA Europe

Holanđani iznenađenje dana

Najveće iznenađenje dana viđeno je u Zagrebu – autsajderi iz Holandije porazili su Gruzijce Igora Kokoškova, napravivši time prilično ozbiljan podvig. Holanđani su, na krilima raspoloženog Kloofa (22 poena), od samog početka diktirali tempo i ušli u poslednju četvrtinu sa 12 poena viška. Momci sa Kavkaza su tek tad rešili da zaigraju, okrenuli rezultat i stigli do vođstva, ali se onda opet pojavio Kloof, pogodio par clutch šuteva, i asistirao Smeuldersu za pobedonosne poene. Imala je Gruzija i poslednji napad, i čak četiri prilike da dođe do trijumfa, ali su se potpuno spetljali u tim pokušajima i tako upali u kanal iz koga možda i prilično teško izađu. Holandiji, sa druge strane, sad predstoji samo da pobede Makedoniju i odu u doigravanje, što ne bi trebalo da bude problem ako ponove ovakvu partiju.

View this post on Instagram

A post shared by Rob van der Heijden (@rob_vdh)

Blizu senzacije bili su i Finci, koji su tek posle produžetka poklekli pred Francuzima. Jamar Wilson (21 poen) je ceo meč držao Fince ili u egalu ili barem blizu, zasenivši tako Tonya Parkera koji se čestito ispromašivao (23 poena, ali svega 9/21 u šutu) . I pored malo drame koje su trikolori priredili svojim navijačima (a njih beše oko 10 hiljada), ne mogu ipak da kažem da sam mislio da Finci mogu do potpunog preokreta. Na kraju, na papiru laskavih 97-87 za Francusku, a za Finsku utešna nagrada u vidu vrednog iskustva, koje će pokušati da pretoče u pobede u naredna četiri meča.

I Litvanija je, kao i Francuska, rešila da malo zabiberi početak Eurobasketa za svoje navijače. Ukrajina, konsezusno jedan od najgorih timova na turniru, je poterala Litvance do duvara na prvom meču, posustavši tek u poslednjem minutu.

Na oko 80 sekundi do kraja Maciulis je pogodio oba bacanja za 69-68, što se ispostavio kao i konačan rezultat. Mogli su Litvanci i uz manje drame do pobede, budući da je rezervni centar Javtokas do kraja promašio dva bacanja, ali šta je – tu je. Ostaje uteha da su nekako preživeli 34% šuta iz igre (startni plej Mantas Kalnietis je pogotovo izbriljirao sa 1/9), i da su se Valančiunas (19 poena, 11 skokova) i Jankunas (22 poena) nekako izborili sa bivšim centrom Jazza Kirilom Fesenkom (19 poena, 9/13 iz igre, 11 skokova i dve rampe), koji je doduše za vreme svog petogodišnjeg boravka u najjačoj ligi sveta igrao minuta ukupno koliko i Valančiunas ove minule sezone.

Dosta vatrometa viđeno je i u preostalim berlinskim mečevima. Nemačka je naišla na prilično tvrd otpor Islanda, pobedivši 71-65 posle mnogo drame u poslednjih par minuta. Imali su ostrvljani i šut za vođstvo, i u par momenata više od igre, međutim jasno je da im fali mnogo iskustva (pa i kvaliteta) da bi ovakve završnice mogli da okrenu u svoju korist. NBA Nemci Schroeder i Nowitzki su ubacili po 15 poena – kod „gostiju“ očekivano najbolji iskusni Stefansson (23 poena, 5 asistencija).

Meč između Italije i Turske je uvek delovao kao kompletna divljina, i tako nešto smo i dobili. Na krilima domaće (heh heh) publike, Turci su vrlo rano izgradili golemu prednost, najviše uz pomoć odličnog Semiha Erdena (22 poena, 8 skokova) i Ersana Ilyasove (17). Italija, predvođena košgeterski vrlo inspirisanim Danilom Gallinarijem (33 poena uz surovih 90% realizacije iz polja i 14/15 sa penala), je za malo preokrenula u samom finišu, međutim prvo je Gallo promašio svoj jedini penal na 87-88, a onda je, posle polovičnog učinka Erdena sa bacanja, Marco Belinelli bio neprecizan sa trojke, pa je slavlje na tribinama i zvanično moglo da počne. Bobby Dixon, pardon, Ali Muhammad, je inače gađao jezivih 4/20 iz polja, ali je zato doprineo uspehu sa 9 asistencija i solidnom realizacijom sa penala.

foto: FIBA Europe

U preostala tri meča koja dosad nisam spomenuo, sve kako smo i očekivali. Neke će iznenaditi pobeda Izraela nad Rusijom (76-73, Casspi 21 poen, 9 skokova, Voronsevic 15 poena, 13 skokova i 5 asistencija), ali ne i mene, a ne bi trebalo ni vas. Jedino što iznenađuje je što su Rusi ispustili čak 12 poena prednosti sa poluvremena. Česi su očekivano pregazili nejake Estonce (80-57), koji nisu imali rešenja za Jana Veselog (16 poena, 8 skokova) i Blakea Schilba (14 poena, 6/9). Može se čak i reći da su Estonci imali sreće, jer je komotno moglo da bude i mnogo više razlike, ali su gorenavedeni ex-večiti proveli većinu drugog poluvremena na klupi…Belgija (Hervelle 13 poena, 6 skokova i 7 asistencija) je igrala egal sa Letonijom (Meiers 15, Janičenoks 14, Bertans 12) otprilike tri četvrtine, ali su domaćini (nikako da se naviknem na ovo da na ovom turniru postoje četiri domaće ekipe) poslednjih deset minuta rešili u svoju korist sa 27-15 i tako ostvarili prvu pobedu.

I to je to od mene za danas, pa se čitamo sutra, kada ćemo, bože zdravlja, pričati o pobedi Srbije nad Nemačkom. I ne samo o tome.

View this post on Instagram

A post shared by FIBA (@fiba)