Eurobasket 2015: poraz autodestruktivne Srbije

I četrnaestog dana Eurobasketa, naučili smo da je đavo zelen i živi na obali Baltičkog mora. I da je upravo odneo šalu.

Čun se ljuljnu, on se trže – ode sanak pusti.

Ovaj stih Branka Radičevića iz njegove pesme „Ribarčeta san“ verovatno najbolje oslikava kolektivno stanje nacionalne svesti u ovom teškom trenutku. Posle sedam mečeva u kojima je demonstrirana timska igra, kolektivna odbrana, i sve ostalo što je valjda potrebno da se uđe u finale jednog velikog turnira – Srbija je zaštekala na pretposlednjem stepeniku. Posle rovovske borbe i pobede od 67-64 u finale sa Španijom će ići…Litvanija.

Da budemo iskreni, ja sam šokiran. Delovalo je ovako izdaleka da će Litvanija biti fantastičan matchup za Đorđevićevu Srbiju. Spor, rigidan tim, ne šutiraju dobro, nisu odbrambeno jaki, imaju jednog centra i to im je to, provlačili su se sve do sada. Scenario nam se bio itekako namestio – mi ga jednostavno nismo pročitali.

U igri Srbije funkcionisalo je … pa, ništa.

Pre svega, nije funkcionisalo kruženje lopte. Ne može se reći da su se naši najbolje snašli sa agresivnim stilom Litvanaca – koji je Šarenac gotovo ceo meč oplakivao kao oružani napad na državu Srbiju, ne samo košarkaše – i to je vrlo rano izazvalo nervozu kod nekih pojedinaca, primarno Teodosića i Raduljice. Nakon što smo već sada tradicionalno izgubili prvih tri-četiri minuta napadačke igre pod košem dok Kuzmić nije odradio svoj nastup, Raduljica je prilično oran krenuo da demonstrira Valančiunasu sve svoje talente. I sami ste videli kako je to prošlo.

Kada je recimo i treći uzastopni napad završio gutanjem lopte od strane našeg centra, nervoza je i definitivno preuzela primat nad kolektivnim zenom koji je do tada krasio našu igru. Litvanci, ne baš najmaštovitija ekipa kada je napad u pitanju, su svojim patentiranim 20-na-sat stilom prilično lako dolazili do koša, a mi smo im svesrdno pomagali uporno odbijajući da zaigramo onako kako smo, zaboga, igrali do sada.

Miroslav Raduljica/foto: FIBA

Gde je tu bila logika? Apsolutno ne znam. Iako je Đorđević – po mom mišljenju – ceo turnir menjao kad treba i nametao svoj tempo, sada je potpuno promašio u vođenju utakmice. Protraćili smo dobrih 15 minuta prvog poluvremena beskontrolisano solirajući i frontalno napadajući Valančiunasa dok je bio na parketu – kad je pak bio na klupi, tražili smo spas u šutu spolja, koji nas je kompletno izdao. Ekipa je šutirala tek 21% za tri (6/28), i to je bio samo šlag na torti u ionako mučnom meču.

Sreća nam se ponovo osmehnula krajem druge deonice, kada smo serijom od 9-0 povratili ekvilibrijum i otišli na odmor sa svega poenom minusa. Delovalo je tada da smo konačno izašli iz kontraritma i da će naša koncentracija, kao i duga klupa, doneti prevagu i željeni rezultat. Ključna reč ovde je „delovalo“, jer je reakcija, ponovo, izostala.

Menjao je tada Đorđević često i raznoliko. Raduljica nikako nije mogao da se nametne, čak ni protiv one hipsterčine od Kavaliauskasa – Erceg je dobio otvorenih šuteva i sve promašio, a i sa bacanja je stigao da ubeleži dva promašaja. Uvek su postojale sumnje oko Ercegovog mentalnog sklopa kada je utakmica na crti i od njega se nešto očekuje, i činilo se da je u ranijem toku prvenstva on uspešno premostio te probleme. Sinoć je, zato, ponovo bio onaj stari. Posle par promašenih šuteva nećkao se do kraja utakmice, i propustio da barem još dva-tri puta ispali iz čiste pozicije. Šuter koji prepušta šuteve drugome? Nikad dobar znak, drugovi.

Sve ovo vreme, dok se mi grčimo i pokušavamo da reagujemo na bilo koji način, Litvanija je i dalje tiho odrađivala posao. Iako su izgubili čak 20 lopti, čiste situacije nisu mašili, a često su i prelako probijali našu prvu liniju i onda poentirali iz čeonog pick’n’rolla. Srbija je, doduše, ipak previše kvalitetna da bi izgubila od Litvanije sa 10ak razlike, pa smo se još jednom – po valjda peti put – vratili u igru i visili negde na poen-dva pre nego što je nastupila neizvešna završnica.

Na 61-63 odbranili smo se od Seibutisa, ali je PNB nekarakteristično odigrao užasno i promašio iz teške pozicije. Bili smo na dobrom putu da se odbranimo i drugi put, kada je indolentni Raduljica, u svom najboljem plažnom izdanju, prilično casual i bez ikakve potrebe faulirao Seibutisa posle jednog rutinskog preuzimanja iz bloka. Zašto je ovo uradio, to verovatno ni on sam ne zna.

Seibutis je pogodio oba bacanja, iz sledećeg potpuno divljeg napada Teodosić je pogodio trojku iz koraka i opet smo imali priključak. Sada je Seibutis sa penala bio polovičan, i sa 13 sekundi na satu, umesto da smo organizovali…pa, recimo, bilo šta, Bogdan Bogdanović je u najboljem stilu Jake Blažiča sam krenuo u napad, sapleo se, i završio u konstrukciji. Dok je Šarenac u nekom patetičnom pokušaju opravdanja premotavao snimak desetak puta tražeći nepočinjeni litvanski faul, i najvećim optimistima bilo je jasno da ovo nije noć u kojoj ćemo slaviti plasman u finale. Do kraja su oni pogodili još jedan penal, mi se ponovo spetljali, i zavesa je i konačno pala.

foto: FIBA

Bez ikakve želje da osporim pobedu Litvanije, koja je apsolutno čista i zaslužena, Srbija je prilično pomogla odigravši autodestruktivno. Zbog toga, njihov učinak spomenućemo samo paušalno – Valančiunas je odigrao koliko je bilo neophodno (15 poena i 3 skoka, ali i 4 blokade), i u svakom kontaktu sa loptom je solidno objašnjavao zašto je on letos dobio near-max od Toronta, a Radule nije mogao da se uhlebi do kraja sezone u Minnesoti. Meč-viner iz osmine i četvrtine finala Mačiulis je bio prilično tih, ali su zato njegovo odsustvo nadoknadili Kuzminskas (13 poena, 9 skokova – Bjelica ga je jako teško podnosio ceo meč), Seibutis (13 poena i neki ključni penali) i Kalnietis (12 poena, 9 asistencija, bizarnih 8 izgubljenih). Najjače oružje Litvanaca bila je ipak izuzetno agresivna odbrana, koju bi neki arbitri i možda strože sankcionisali. Letele su „sekirice“ bukvalno svih 40 minuta, i retko je koji faul izgledao kao da nije bio pokušaj odrubljivanja glave. Ali, i to je legitimna košarkaška strategija, i na nju treba znati odgovoriti. Mi to nismo znali.

Mantas Kalnietis/foto: FIBA

Vratimo se sada na Srbiju. Preispitajmo prvo trenera i njegov učinak, koji je, kao što sam već spomenuo, juče bio prilično upitan. Pored najblaže rečeno čudne strategije – Đorđević je gotovo svesno ušetao u zamku koju mu je postavio Kazlauskas, i kompletno eliminisao srpsku tranziciju i pas igru – treba analizirati i njegov ritam izmena.

Izmene su, barem za sada, bile tradicionalno jači deo Đorđevićevog arsenala. Delovalo je kao da je bivši plejmejker Jugoslavije uvek imao pravi odgovor na šta god mu je protivnik nudio – napadali smo u talasima iz reketa, spolja, iz tranzicije i poziciono, kad god je to nama – a ne njima – primarno odgovaralo. Sada smo u tom segmentu potpuno isfejlovali. Kuzmićevo prisustvo će ipak biti zapamćeno kao enigma – bivši centar Warriorsa je uglavnom statirao u napadu kao betonski stub prvih pet minuta, da bi ostatak meča provodio na klupi. Konkretan učinak u odbrani, njegovoj specijalizaciji, je tako izostao, iz čistog razloga što on uopšte nije mogao da se zadrži na parketu duže od par napada. Kalinić je posle par nesmotrenosti doživeo sličnu sudbinu, pa je za vrlo kratko vreme brzo prošao put od dežurnog glue guya do poslednjeg smetala koje selektor sklanja čim napravi prvu glupost.

Saša Đorđević/foto: FIBA

Kada to imamo u vidu, postavlja se i pitanje zašto je recimo Kalinić često oštro kažnjavan za neke sitnice, dok bi Raduljica imao garantovanih 20 minuta šta god uradio? Ili, koliko puta Bogdanović treba da šutne sa osam metara da bi ga selektor povukao na prevaspitavanje? Kalinić, koji je u pohodu na svetsko srebro 2014. bio kucajuće srce tima, je tako od strane Đorđevića degradiran do maskote. To što je vraćen u igru tek kao poslednja alternativa kada je PNB zaradio četvrti faul tek nema smisla – šta smo mogli da očekujemo od čoveka sa ovoliko jasno narušenim samopouzdanjem, pa još u odsudnim trenucima? I onaj jedan zicer što je pogodio se opasno kotrljao po obruču pre prolaženja kroz isti. Ne kažem ja ovde da je sad Đorđević svesno utopio Jordana na kraj klupe, ali opet, ovo je tema o kojoj treba razmisliti, i svakako je šira od samog Kaline.

Kao što sam već i spomenuo, koliko god za Kalinića nije bilo strpljenja – i ne uvek bez razloga, da dodam – za Bogdanovića ga je bilo i za izvoz.

Iako se tražio bukvalno ceo turnir (bez sreće), Bogdan je ponovo našao za shodno da ispaljuje kad god primi loptu i forsira u svim situacijama. Ignorišimo sad i njegovu glupost na kraju meča, mlad čovek, povukla ga lopta. Šta ćemo sa svim onim šutevima sa 7-8 metara? Bogdanović je na turnir došao sa nezalečenom povredom leđa, koja mu je bitno skratila ruku. Gde je tu pak logika u njegovom kontinuiranom traženju „dugih“ trojki? Svaki meč je uporno pokušavao da pronađe mrežicu sa velike distance dok ga niko nije čuvao (s razlogom), i svaki meč su ti šutevi završavali na prvom obruču. Njegovih 11/42 za tri govore više od svih mojih beseda ovde – neki pozitivan učinak je imao samo protiv Španije i Finske (njima je dao 4/6), dok je sve ostalo bilo surovo ispucavanje. Nije ni to sad, opet, najgore, šta će šuter da radi ako ne da traži svoj šut kad je već na terenu. Ali zašto selektor tu nije reagovao? Da li je npr. nesmotrena tehnička toliko gori zločin od ničim izazvanog šuta iz majčine? Ili od pravljenja tri u reketu kada je ekipa u naletu? Svojim izborima ovde Đorđević nije pokazao da sad voli ovoga više nego onoga, nego jednostavno – da mu fali iskustva. Pogrešne procene i njihovo eliminisanje su standardan deo „learning curve“-a trenerskog zanata. Možda već u nedelju popodne vidimo neki boljitak.

Selektorov odnos sa Teodosićem je takođe zanimljiva stavka. Iako su jedan drugoga isključivo hvalili biranim rečima, na svakom meču smo videli kako je plej CSKA tokom tajm-autova bio na nekoj totalno trećoj planeti, i da mu je Đorđević opraštao mnogo nekih sitnih narušavanja autoriteta (sad se odmah sećamo onog minuta pauze protiv valjda Nemačke gde je Sale barem tri puta zvao Tea da sedne i sasluša plan rada). Sunovrat Dude Ivkovića je počeo baš u trenutku kada je on izgubio kontrolu nad Teom 2011. i pustio ga da nekontrolisano divlja.

Teodosić, kada je pravilno usmeren, može biti prilično opasno oružje, gotovo smrtonosno – ali kada nije, često dolazi do apsolutnog kolapsa u koji biva uvučena cela ekipa.

Juče smo prisustvovali jednoj od tih situacija – pritisnut čestim udvajanjima i iznerviran agresivnom odbranom na ivici faula, Teo je prečesto posezao za šutom, koji mu na ovom prvenstvu i nije jača strana, a premalo se bavio organizacijom igre i povlačenjem konaca. Loš dan? Svakako. Slučajnost?

Kada dođe vreme za bitne mečeve, uvek se nađem u dilemi koji Teo izlazi na teren – onaj koji je uništio Sloveniju 2009, Španiju 2010. ili Francusku 2014, ili onaj koji jednom godišnje ode na Final Four da rutinski podbaci kad najviše očekuju od njega. Koliko god on bio talentovan, on je još uvek često u Jekyll & Hyde modu – prečesto za moj ukus. Kada je Teo „on“, on je NBA starter. Ali on ima ružnu naviku da bude „off“ u bitnim mečevima, što se nešto izraženije vidi na klupskom nivou nego reprezentativnom (logično, je li, više mečeva i tako to).  Uzevši u obzir da je on ubedljivo naš najkreativniji individualac, i da barem 85% napada počiva na njegovim leđima, sreća reprezentacije zavisiće uglavnom od harmonije u njegovom odnosu sa aktuelnim selektorom. Za sada, Đorđević je pokazao da ume pravilno da ga usmeri – poraz od Litvanije komotno možemo svrstati pod „izuzetak od pravila“.

Summa summarum, nepravedno bi sad svakako bilo uperiti prst u bilo koga i reći da je on isključivi krivac za ispadanje u polufinalu.

I pored svih Đorđevićevih sumnjivih poteza, i pored Bogdanovih 1/7, i pored Teovih toplo-hladno momenata, činjenice da se Profesor ponovo nije pojavio u velikom meču (bolest koju sam smatrao da je preboleo prošle godine), ovoga i onoga – mi ovo prilično komotno pobeđujemo sa samo tri realizovana šuta više. To što smo i u utakmici u kojoj smo igrali preočajno imali priliku da izborimo produžetak ili pobedu, neka to bude ono po čemu ćemo pamtiti srpski Eurobasket 2015 – nismo se predali. Igrali smo kvalitetno, agresivno i moderno prvih sedam mečeva, i ni petnaest Litvanija ne može da me ubedi da je ovo sad neka realna slika naših kvaliteta.

Nikad poraz, samo lekcija! ☝?️Glavu gore momci, vi ste naši šampioni, dokazali Evropi i svetu da vredimo! Samo nam nije bilo veče! #Serbia #Srbija #CCCC #Србија #СССС #EuroBasket #Eurobasket2015 #BasketBall #Košarka #ponosnosevrati #igrajipobedi

A photo posted by Никола Делије Север 1989 ?⚪️ (@nikola_ds89) on Sep 18, 2015 at 9:31pm PDT

Đorđević je ipak mlad stručnjak, i jezgro ekipe je još uvek u najboljim godinama – saberemo li sve brojke dosad i pogledamo li sve mečeve, poraz od Litvanije je definitivno statistička anomalija. I takve stvari se, prirodno, dešavaju, tako da sa kritikama treba ipak biti umeren i pre svega konstruktivan. Mogao sam ja umesto ovog teksta da sročim jednu lepu harangu – počupao sam dovoljno kose za ceo orman perika gledajući naše neuravnotežene egzibicije, a kojim sam rečima opisao Bogdanov pokušaj za izjednačenje možete samo da probate da pogodite. No to je bilo tada, u žaru borbe. Sada hladne glave (kakve li laži), mislim da svakako ne treba čerečiti ove momke.

Jer, svi oni imaju još prostora za napredak, i igrači i treneri, i ako zadržimo ovaj pozitivan stav i nastavimo tu gde smo stali, ima još nade za medalje u narednim godinama.

Dogodine ćemo biti jači za trojicu NBA igrača, i još klupskog iskustva na najvišem evropskom nivou – ovde pogotovo mislim na selektora, koji će imati više prilika da izbrusi svoje postavke i analizira svoja načela. Sada, treba se pre svega regrupisati i odigrati najbolje što možemo prvo protiv Francuske za bronzu, a onda i kvalitetno odraditi kvalifikacioni turnir za Rio i izboriti nastup na Olimpijskim igrama, prvim posle Atine. Nama, navijačima, ostaje da radimo ono što i jedino umemo – podržimo ekipu.

A sada me izvinite, idem da pijem Domestos na slamku. Mislite da je lako bilo napisati sve ovo gore, ostati umeren i pribran u situaciji kada bih najradije polomio sve ekrane u kući i isekao vene tupim srafcigerom? Izbalansirati razumnu kritiku sa sirovom emocijom, ne pasti u iskušenje pljuvačine i ispasti relativno koherentan pred svojom publikom koju cenim koliko i ove košarkaše? Verujte da nije. Ali dužan sam vam neku razmenu mišljenja, i ovo je najbolje što trenutno mogu.

Mmmm…Domestos.

Ukoliko je neko zaboravio, igrao se i poslednji meč baraža za Rio, u kojem je motivisana Češka lako počistila Letoniju sa 97-70. U meču koji je bio lišen neizvesnosti negde od druge četvrtine, dominirao je ponovo Jan Vesely sa 24 poena i 6 skokova – Satoransky je dodao 16. Sedmo mesto je ogroman uspeh za ovaj mlad tim, i sama činjenica da će igrati kvalifikacije za Rio je velika stvar za njihovu košarku. Kod Letonaca je samo Janis Timma ušao među dvocifrene sa 11 poena.

Setio sam se sada neke anegdote iz naše košarkaške istorije. Neki naš proslavljeni as, da li Kićanović ili Dalipagić, je stalno tokom treninga bio na meti nekog našeg slavnog trenera, opet, da li Nikolića, Žeravice ili nekog trećeg, nije to sad ni toliko bitno. U svakom slučaju, u jednom momentu, igrač je popizdeo, prišao treneru i rekao mu, pa dobro majku mu, šta me toliko jašeš ceo trening za svaku sitnicu? Ovaj mu je samo hladnokrvno odgovorio, sine, da mi nisi interesantan, ne bih ti se ni obraćao.

A ja sam upravo napisao novih dve hiljade reči samo o Srbiji. Sapienti sat.

Uživajte ako možete. Košarku nećete gledati jer je danas nema, ali mislite o njoj. Pogledajte neku reprizu mečeva SRJ iz devedesetih, ako kriza baš stegne.

Ja odoh da dovršim moj Domestos.

*cover foto: KSS (Nebojša Paraušić)