Da li imate preko 18 godina?

Eurobasket 2015: naučene lekcije za Rio

Srbija je u polufinalu i meču za treće mesto ozbiljno oborila broj asistencija i poena po meču, kao i šut iz igre. Ipak ova ekipa neće doživeli sudbinu "moskitosa" ili Duletovih Šveđana.

4
4

I poslednjeg dana Eurobasketa, Orlovi su rano sleteli, a Španija vratila tamo gde im je i mesto.

Legendarni trener američkog fudbala John McKay, koji je dugo godina trenirao tim univerziteta South California, je umeo da kaže da jako ceni tzv. „test ogledala“. Po njemu, najbitnija stvar na svetu bila je pogledati se u ogledalo, i reći čoveku koga vidiš u odrazu – uradio sam najbolje što sam mogao.

Srbija je u meču za bronzanu medalju izgubila od domaćina Francuske sa 81-68. Sad, izgubili, izgubili…uzevši u obzir činjenicu da je razlika između bronze i ničega u ovom slučaju samo ceremonijalni komad metala na grudima, to jest da su glavne nagrade već otišle Špancima i Litvancima, poraz sam po sebi i nije toliko dramatičan. Da, bili su naši igrači ispražnjeni, da, igrali su pred 24 hiljade mahom Francuza, da, morali su Trikolori da se „vade“ baš protiv nas, ima sad tu izgovora koliko hoćete. Srbija je, kako god okrenete, izgubila.

Ali da li je prošla i McKayev test?

Potvrda kvaliteta

Svaki poraz u završnoj fazi velikog takmičenja je sam po sebi traumatičan. Ako ste došli do polufinala ili finala, vi tu svakako niste došli slučajno. Dese se ponekad lakši ili teži rasporedi, međutim sam ulazak u četiri najbolje ekipe jeste izvesna potvrda kvaliteta. Na kraju krajeva, vi igrate vašu igru – protivnici nek se snalaze. Srbija je 2015. došla tamo gde je došla posle teške grupe, i onda nešto lakšeg rasporeda u osmini i četvrtini finala. Prikazala je dopadljivu, agresivnu igru, i vodila u nekoliko bitnih statističkih kategorija. Dobila je čak i rivala sa kojim je, realno, mogla da igra, i tako bila na samo korak od ostvarenja primarnog cilja – povratka u olimpijske tokove.

To se, kao što već znate nije desilo, i način na koji se to desilo bio je prilično šokantan.

Od tima koji je prosekovao 25 asistencija po meču, pali smo na 15. 87.8 poena je palo na 66 – pad od dvadeset i jednog poena. Šut iz igre – još jedna kategorija u kojoj smo bili prvi – je sa 51.9% otišao u recesiju, pa smo Litvance i Francuze častili sa 36.2% kombinovano.

Tim koji toliko, ali toliko drastično obori svoje performanse kada je to realno najpotrebnije…tu nešto ozbiljno ne valja.

srb fra

foto: FIBA

Nije meč protiv Francuske bio nešto drastično različit od onog protiv Litvanije. Francuzi (De Colo 20, Fournier 15) su brže nego mi izašli iz depresije izazvane polufinalnim porazom, konsolidovali se, i onda i definitivno preuzeli inicijativu u trećoj četvrtini i priveli stvar kraju. Mi smo u par navrata pretili, motali se okolo, ali snage za ozbiljniji otpor nije ni bilo. Bogdan Bogdanović je odigrao bolje nego u petak veče (a kako je odigrao tada, teško da je moglo gore), i ubeležio 14 poena i 3 asistencije. Miroslav Raduljica je svih 24 minuta što je bio na terenu vodio nekakav privatni rat sa Gobertom koji je zamalo eskalirao u klasičniji obračun dvojice muškaraca, što je i primetila publika i svaki Raduletov kontakt sa loptom do kraja meča pratila zvižducima. Završio je ipak sa 11 poena i osam skokova, i bio daleko najstabilniji faktor u igri pod obručem. To su, otprilike, pozitivne stvari koje možemo izvući iz ovog susreta. Hajdemo sada na one manje prijatne.

Ponovo ćemo krenuti od selektora Đorđevića. Za početak, recimo da je popravio rotaciju, uslovno rečeno. Kuzmić po prvi put posle dužeg vremena nije bio starter, bio je ograničen na samo tri minuta, uzeo je svoja dva skoka i odjavio se. Milosavljević, klasičan „workhorse“ bek koji najbolje reaguje kada ga opteretite na obe strane terena i date mu 35 minuta, je očigledno bio promašen eksperiment u ulozi petominutnog defanzivnog stopera, pa tako protiv Francuske nije ni ulazio. Bludni sin Kalinić je počeo sa klupe i uknjižio sedam minuta igre (računajte da vuče povredu šake i da je možda i pošteda po sredi), dok je Erceg (14 minuta) ponovo pokazao da se sa njime na centru ne može igrati protiv ozbiljnih reprezentacija – dok je bio na parketu,u skoku smo gubili gotovo svaku loptu koja nam nije išla direktno u ruke, i shodno tome i njegovo vreme u igri bilo je skraćeno. Saberemo li sve to, možemo reći da se barem sa minutima ispravno ekonomisalo.

Ono što nije funkcionisalo je što je igra ponovo bila kompletno neprepoznatljiva. Od tima koji je Španiju oborio na kolena pre dve nedelje ostali su bukvalno samo dugmići.

Umesto kreacije i raznovrnosti u napadu, naš playbook sveo se na ili forsirane ulaze, ili mučno natezanje iza linije 6.75. Štaviše, učestalost naših šuteva za tri bila je prilično zabrinjavajuća. Protiv Litvanije smo lansirali 28 trojki, protiv Francuske čak 31. Kuriozitet je bio da smo u jučerašnjem meču šutnuli više trojki nego dvojki (31 vs. 24), što naravno dovodi do pitanja ko je uopšte vodio utakmicu, da li Đorđević ili njegov asistent Muta Nikolić, budući da je ovakav režim prekopiran iz njegove ere u Kragujevcu. Sa, dodaću, sličnim rezultatima.

sale

Saša Đorđević/foto: FIBA

Ko god da je vodio utakmicu, bio je potpuno bespomoćan da išta učini kada je sredinom prvog poluvremena nastupio sveopšti raspad sistema. Da vas upoznam sada sa nekim brojkama – 33, 34, 22, 18. To su vam, gospodo, šuterski procenti Stefana Markovića za tri u poslednje četiri sezone. Sad, kad to imate crno na belo (a nije da niste znali da Marković nije baš neki snajper), probajte da opravdate činjenicu da je ovaj čovek u poslednja dva meča šutirao za tri čak 11 puta. Jedanaest. Čisto da stavite u perspektivu, i Teodosić je stao na toj cifri. I ako želite da budemo ekstremno bizarni, Marković je pogodio čak i jednu trojku više, ali to sad nema veze. Pogledate li Stefanov game log iz minule sezone, naćićete podatak da je on u 42 odigrana meča u dresu Unicaje samo u sedam šutnuo četiri trojke ili više. Samo jednom – protiv Bilbaa – je šutnuo više od četiri. Mislite da je slučajno to što protivnički bekovi često malo relaksiranije brane Markovića u odnosu na Tea i Bogdana?

Jedini neupućen u celu priču je verovatno bio komentator francuskog Canal+, koji je kad god bi Pefi krenuo da se šunja oko trojke počeo da viče „attention!attention!“, jer ga verovatno nikad ranije nije gledao za života, i ne zna da će pre meteor da udari u Lille nego ovaj da ponovi dva dalekometna pogotka u nizu (kako je inače počeo utakmicu). I sad, kad znate celu istinu, kako objašnjavate činjenicu da je nama najbolje moguće rešenje u barem tri napada u kojima smo hvatali priključak bio Markovićev šut za tri, i da čovek koji je samo jednom u 42 meča šutnuo više od četiri trojke u back-to-back utakmicama – od, nota bene, presudne važnosti – šutne pet i šest?

Već u prvom poluvremenu smo znali da nas šut ne ide, ali nas to nije sprečilo da nastavimo da pokušavamo. Kako su odmicali minuti, ionako mutne konture ikakvog napada potpuno su se izgubile, pa na kraju nije šutirao samo onaj koji nije primio loptu. Uzevši u obzir da igrače niko nije sprečio u toj nameri, možemo samo zaključiti da je ovo ili bila planski izvedena rabota (što je na granici sa ludilom), ili da je selektor izgubio kontrolu nad svojim igračima, digao ruke i prosto rekao „’ajde onda, šta sad ima veze“. Tokom tajm-autova u četvrtoj četvrtini, Đorđević je, ruku na srce, više izgledao rezignirano nego besno, što bi bila prirodnija reakcija za čoveka kojem se pred očima odigravalo to što se odigravalo. Vi sami odlučite koja vam se od dve varijante raspada više sviđa – obe su moguće. Pogotovo je ona prva teorija intrigantna, to bi u velikoj meri objasnilo zašto je Marković bio onako slobodan sa praćkom.

teo ovaj

Miloš Teodosić/foto: FIBA

Miloš Teodosić ponovo je odigrao drastično ispod svojih mogućnosti, i sigurno je i na njemu jedan deo odgovornosti. Kada Teo ne funkcioniše, uglavnom ne funkcioniše ni napad – kada Teo još šutira 0/9 iz polja, onda je celo stanje stvari još gore. Ponovo je kapiten brzo ušao u kontraritam, ponovo ga je iznervirala agresivna odbrana, ali sad moramo i da primetimo da na ovom nivou, i ovoliko „duboko“ u takmičenju, vi ne možete da ne očekujete da će protivnik da stegne vašeg najboljeg igrača. Kako se u dve utakmice za redom ovaj nije izborio sa time, i tu se sad postavlja pitanje jesmo li bili dovoljno pripremljeni za takav scenario. Jer budimo realni, šanse da nam puste pleja da neometano radi posao su ipak ravne minimumu. Statistički, ovo je za njega jako loš turnir – samo je protiv Italije ostvario pozitivne šuterske brojke, inače ga sve vreme jako, jako, JAKO loše išlo – 34.1% iz polja i svega 22.2% dovoljno govore o tome.

Čovek koji bi trebalo da odmeni Tea u organizacionom segmentu kada se ovaj nađe u problemu, Nemanja Bjelica, je takođe podbacio. I protiv Litvanije i protiv Francuske izostala je ta njegova lucidnost i odlučnost, i podsetio je na neke svoje manje sjajne momente, kada smo ga gubili u talasima nekonzistencije i kada se previše oslanjao na šut spolja, bez volje da stvari rešava igrom jedan na jedan gde je superioran u odnosu na gotovo svako krilo u Evroligi. Mislili smo, osnovano, da je to prošlost – ceo potez od SP 2014 pa do pre tri dana igrao je u vrhunskom ritmu (manje-više). Sada, međutim, ponovo su se pojavili znakovi pitanja, i samo će serija dobrih nastupa u NBA dati odgovore na njih.

bjelica

Nemanja Bjelica/foto: FIBA

Čuli smo, na kraju, i ono čuveno „psihički smo pali“. Ista priča servirana nam je i 2010., kada nas je sličan psihospust lišio bronzane medalje. E sad, da ponovim još jednom, ovde bronza kao takva uopšte nije bila bitna. Da iskoristim još jedan citat nekog velikana američkog fudbala – „nije bitno što si pao, nego da li ćeš ustati“ (Vince Lombardi je po sredi). Svestan sam ja koliko je sve to naporno, ne morate ništa dodatno da mi crtate…ali bilo je naporno i Francuzima – pa su se digli.

U stvari, svake godine neko, negde, igra meč za treće mesto i pobeđuje u njemu. Rekao sam već ranije, svaki poraz u polufinalu je psihofizički šok. Ali izgleda da se samo mi ne oporavljamo od njega.

Jesmo li, dakle, prošli McKayev test? Nisam siguran. Da ste mi pre prvog podbacivanja protiv Španije rekli, ovaj tim ulazi u polufinale, verovatno bih to odmah potpisao. Ovako, sa ovom pameti – teško mi je da se pomirim sa konačnim plasmanom.

Svi ti ljudi iz ogledala su sigurno mogli barem malo bolje.

Vreme radi za košarkaše Srbije

Pred nama je sada, dakle, jedna faza preispitivanja. I mada je gornja ocena možda i pomalo surova – partija protiv Francuske bila je sve samo ne lepa – ukupna ocena za ceo turnir mora biti pozitivna. A evo i zašto.

Pre svega, vreme radi za nas. Jedini igrači koje ubuduće verovatno nećemo gledati u nacionalnoj selekciji su Erceg i Simonović. Erceg (30 godina) je ipak potvrdio moje strahove da on nije igrač za velike prilike, o čemu uostalom govori cela njegova karijera. U Olympiakosu i CSKA, gde je dovođen kao ozbiljno pojačanje, je igrao ispod proseka – u Besiktasu i Galatasarayu, malo dalje od reflektora, je igrao odlično. Slično je bilo i na ovom turniru – razbio je recimo Fince i Čehe, ali je protiv Litvanije pao nazad na stare navike, dok je protiv Francuske već u nekom petom napadu počeo da okleva sa povlačenjem obarača kada bi ostao sam.  O njegovoj jalovosti u skok igri smo već pisali. Simonović će kvalifikacije za Rio dočekati kao tridesetogodišnjak, trenutno je bez kluba, i mislim da se ni njemu selektor više neće vraćati. Svi ostali su ili u najboljim godinama, ili im one tek nailaze.

Day off ?

A photo posted by Bogdan Bogdanovic (@bogdan.bogdanovic13) on

Igrači od koje očekujem veliki napredak su Bogdanović i Kalinić. Bogdan je imao ne baš najsjajniju tranzicionu sezonu, ali uživa veliki kredit i u klubu i u reprezentaciji, i to jednom mora doći na naplatu. Kalinić je fantastično napredovao prošle sezone u Zvezdi, za bukvalno šest meseci izbrisao neke greške u fundamentima i stekao pouzdan skok-šut, i verujem da je ovaj slab turnir samo kratkotrajna anomalija. Uz njihovo pravovremeno sazrevanje profitiraćemo i od Teodosića, jer će onda i on biti rasterećeniji u napadu za dva pouzdana oslonca koja su mu falila.

Teodosić i Bjelica više nisu među najmlađima, ali će ih nova godina takmičenja sigurno dodatno ojačati, pogotovo Profesora koji odlazi u NBA. Pomno će se, naravno, i pratiti situacija u Panathinaikosu, gde će Raduljica i Kuzmić trenirati pod selektorovim nadzorom. Ako obojica – a pogotovo Kuzmić, koji je pokazao zavidan nivo neumeća sa loptom u rukama – pokažu makar tragove konzistentnosti i odigraju značajne minute, biće to jako dobar znak pred olimpijski baraž. Tu je i Milutinov, novi član Olympiakosa. A tu su i igrači koji su ove godine ostali van selekcije – pre svih MVP Evrolige Bobi Marjanović, kao i Mitrović, Dangubić, Zagorac, Jokić, pa i Mačvan i Kešelj.

Drugo – i po meni čak bitnije od ovog prvog – i selektor će nam steći dragoceno iskustvo rada u klubu.

Đorđević je u dva turnira sa reprezentacijom definitivno pokazao da zna X’s and O’s, ali mu je neiskustvo na kraju došlo glave.

Od lutanja sa petorkama, pogrešne kalkulacije minutaža, do nemoći da pravovremeno zaustavi individualno i timsko poniranje, Đorđević je uspešno demonstrirao da nije imun na sve greške koji treneri početnici – a on to definitivno jeste – prave u ovom stadijumu svoje karijere. Panathinaikos je tako nekako sada i idealna destinacija za njega – biće pod pritiskom od recimo prvog dana, i konstantan imperativ pobede bi samo dodatno morao da izbrusi njegove kvalitete. Njegov pobednički mentalitet nikad nije dolazio u pitanje, sada mu ostaje samo da to pretoči i u konkretne rezultate. U jednoj prosečnoj klupskoj sezoni, Sale će imati prilike da isproba milion i jednu varijantu i dobro prouči više različitih scenarija. Sve će se to pozitivno odraziti na rad sa nacionalnom selekcijom.

ekipa

foto: FIBA

Treće…ima ona lepa engleska izreka koja kaže, „Rim nije sagrađen za jedan dan“. Ova Španija sa Gasolom je recimo začeta negde 2000-2001, i prvo zlato im je stiglo tek 2006. I Draženova Jugoslavija je morala preživeti Madrid, Atinu i Seul dok nije počela da sistematski uništava sve pred sobom. Imamo mlade i solidne igrače, i selektora koji je gladan napretka i uspeha. Imamo, takođe, i dragoceno iskustvo iz 2009-10, kada smo prerano poleteli i onda naknadno shvatili da je to bio samo privid veličine. Ako smo uspešno savladali tu lekciju, a ja verujem da jesmo, onda smo na dobrom putu.

Ova reprezentacija neće imati doček kod skupštine, ali neće ni doživeti sudbinu „moskitosa“ ili Duletovih Šveđana. Odradimo li idućeg jula sve kako treba, Litvanija i Francuska biće samo ružne uspomene na putu progresa. Pa, neka bude tako.

Realna slika u klasi

Nije baš često da Srbima manje zanimljiv meč u danu bude finale turnira, ali eto i to se dešava. U utakmici čiji smo ishod otprilike svi već unapred znali, Španija je savladala Litvance sa 80-63 i tako se zasluženo, posle četiri godine, vratila na evropski tron.

Odigrali su Scariolovi Španci onako kako smo mi priželjkivali da ćemo igrati protiv Litvanije. Brzi napadi, tranzicija i pick’n’roll igra rano su otvorili momke sa Baltika, koji su već od prve četvrtine morali da se jure sa raspoloženom „furijom“. Pau Gasol – 25 poena, 12 skokova, 4 asistencije, 3 blokade – je pokazao Valančiunasu (10 poena, 9 skokova) par stvari i u napadu i u odbrani, a konačno su proradili i Llull (12 poena, 6 skokova, 5 asistencija) i Rudy (11 poena, 2 ukradene).

spanija

Kralj Felipe VI sa košarkašima i stručnim štabom Španije/foto: FIBA

Utakmica je zvanično prešla u egzibiciju u trećoj četvrtini, kada su se Španci i definitivno odlepili i održavali konstantnih 10-15 razlike. Malo su Litvancima bili po jedan Seibutis (13 poena, 4 skoka) i Kalnietis (13 poena, 6 asistencija) – neutralisanje Čunasa bacilo je šuterski inferiorne pulene trenera Kazlauskasa u potrebu da se ispucavaju, i tek sedam trojki od 22 pokušane jasno nisu dovele do željenog rezultata. Sedamnaest razlike, na kraju, realno stanje stvari i realna razlika u klasi.

U prethodne dve nedelje, moram priznati da sam ipak stekao neko dodatno poštovanje što se Španije tiče. Bili su ponekad neuverljivi, ali nikad nisu razočarali kad je bilo tesno, borili su se hrabro, tempirali formu za najbitnije i na kraju zasluženo uzeli zlato. I naravno – imali su Gasola.

Mikan Catalano je u devet mečeva zabeležio vanserijski dobru statistiku – 25.6 poena, 8.8 skokova, 2.9 asistencija, 2.3 blokade.

I da spomenemo da mu je ovo ujedno i druga titula MVP-ja turnira, kao i treće titula najboljeg strelca Eurobasketa. Ako nešto još ima da se kaže ovde, vi slobodno dodajte u komentarima.

Petorka Eurobasketa

FIBA je u zvaničnu petorku turnira izabrala Chacha Rodrigueza, Nando de Cola, Jonasa Mačiulisa, Jonasa Valančiunasa i Pau Gasola.

petorka

foto: FIBA

A kod mene, to bi izgledalo ovako:

PG – TOMAS SATORANSKY (14.2 ppg, 5.2 rpg, 7.3 apg) … ako je Češka bila najprijatnije iznenađenje Eurobasketa, onda je red i da se jedan njihov igrač uključi u ovu petorku. Satoransky je tokom turnira samo pokazao ono što su već mnogi znali, a to je da je reč o NBA-ready igraču fantastičnih fizičkih predispozicija sa istančanim osećajem za organizaciju. Nebo je granica za Tomasa.

SG – NANDO DE COLO (13.1 ppg, 5.2 rpg, 3.7 apg) … nije ovo bio sjajan turnir za šutere, generalno gledano, ali De Colo bi ovde morao da uđe. U celoj Francuskoj, samo je on svaki meč igrao na svom maksimumu, i često lomio utakmice kada bi Parker i Batum zatajili. A toga smo se barem nagledali.

SF – JONAS MAČIULIS (13.8 ppg, 6.3 rpg, 1.8 apg) … nije Mačiulis taj dinamitni scorer kakav je Gallinari, ali kada su utakmice na „crti“ znam koga biram da mi reši neprijatnu situaciju. Snažno krilo Reala je više puta na ovom turniru vadilo Litvance iz nebranog grožđa, uz pogotovo impresivne partije protiv Gruzije i Italije.

PF – PAU GASOL (25.6 ppg, 8.8 rpg, 2.9 apg) … pa, o njemu smo dovoljno čuli zar ne? Ovde neka bude krilni centar. Nije da ne može da odigra…

C – JONAS VALANČIUNAS (16.0 ppg, 8.4 rpg) … centar Toronta je zajedno sa svojim imenjakom sa krila bio udarna igla Litvanije na putu do srebra. Retko je ko umeo da se snađe sa njime, i bio je generalno konzistentan i u napadu i u odbrani.

6th – JAN VESELY (19.3 ppg, 9.1 rpg) … nije mi bilo pravo da mi dva Čeha budu u idealnoj petorci, pa će Jan morati da ulazi sa klupe. Odigrao bukvalno vrhunski turnir, na čak pet utakmica imao više od 20 poena, i generalno nije radio ništa što ne bi trebalo. Već se uveliko šuška o njegovom povratku u NBA, baš me zanima kako će se snaći ako do toga dođe.

Baraž za Rio

Upoznajmo se sada i sa olimpijskim baražom, budući da je to sledeća stanica za naše momke. Za razliku od prošlog puta, kada je odigran jedinstveni turnir u Venecueli, sada su na programu tri turnira od 5. do 11. jula 2016, svaki sa po šest učesnika. I samo će pobednici ispuniti olimpijsku normu.

Trenutno, znamo da će u kvalifikacijama učestvovati Francuska, Srbija, Grčka, Italija i Češka iz Evrope, zatim Kanada, Meksiko i Portoriko iz Severne i Južne Amerike, Angola, Tunis i Senegal iz Afrike, te Novi Zeland iz Okeanije. Azijske kvalifikante znaćemo za oko dve nedelje, kada se završi prvenstvo Azije u Kini.

lopta

foto: Baloncesto FEB

Domaćini organizatori biće ujedno i wildcard pozivnice. Za sada, poznato je da kotizacija iznosi oko milion i po dolara, i kao jako ozbiljan kandidat spominje se Rusija – biće to prvi ambiciozni projekat novog predsednika košarkaškog saveza Andreja Kirilenka. FIBA je, po nekim izvorima, rešena da ne održi više od jednog turnira u Evropi, ali ovo je za sada sve rekla-kazala. Zvanično, domaćini će biti određeni sredinom decembra, a tada ćemo moći i ozbiljnije da kalkulišemo.

Ovako preliminarno, samo znam da bih rado izbegao onu grupu u Rusiji (ako je bude), kao i Francuze. Ostalog ne bi smeli da se plašimo – objektivno smo druga najkvalitetnija reprezentacija na ovom spisku. Iznenađenja su naravno uvek moguća (pre tri godine Nigerija je recimo izbacila Grčku), ali to ostavljam drugima.

Veliko je i pitanje da li će NBA dozvoliti učešće svojih igrača u baražu – znamo koliko oni štite svoje zaposlene, i sigurno im nije pravo to što će neki igrati doslovno dva jaka turnira unutar mesec dana. Spusti li NBA rampu, Francuzi i Italijani ni ne moraju da dođu da igraju.

Dođosmo, tako, i do samog kraja ove uzbudljive epizode. Eurobasket 2015 i dve nedelje odlične košarke su za nama. Zajedno smo ispratili svašta nešto – ponovni uspon Pau Gasola i njegove Španije, labudovu pesmu Dirka Nowitzkog, hrabre i uporne Islanđane, Estonce i Ukrajince, raspucane Italijane, malerozne i stegnute Hrvate, kao i mnogo drugih stvari. Zajedno smo se radovali i tugovali uz naše Orlove, koji su nam opet, posle šest dugih godina, probudili nadu da možemo do evropske medalje. Pogledali smo mnogo košarke, videli mnoštvo atraktivnih poteza, zajedno čupali kosu i nervirali se.

I sada je red i da se adekvatno oprostimo. Bilo mi je zadovoljstvo da pišem za vas tokom minulih osamnaest dana, i nadam se da ste uživali u ovim tekstovima koliko sam…ne, to je baš ružan kliše. Neka ostanemo samo na vašem uživanju. Meni je to dosta.

Juče sam vam rekao da smo poslednji put za evropsku bronzu igrali 1999. i to baš protiv Francuza. Pa hajde onda da se pozdravimo onako kako je to jedan čovek radio te godine.

Dakle… Nakon sedamdeset i devet utakmica, osamnaest uzastopnih tekstova, preko pedeset hiljada reči, litara i litara kafe i Coca-Cole, pažnja, pažnja – gotovo. Ponavljam…pažnja, pažnja – gotovo. 

*cover foto: KSS

Lajkuj:

Komentari:

  1. aivar kuusma says:

    Lep je ovaj otpimizam i poređenje sa Draženovom Jugoslavijom i Gasolovom Španijom. Jedini problem je što mi nemamo ni Dražena ni Gasola, niti su Teo i Bjelica, ako je to trebalo da bude poređenje, kao da je Teo Dražen a Bjelica Gasol, dovoljno mladi kao što su bili Dražen i Gasol kad su gubili. Teodosićeva Srbija je krenula 2009. Dakle, što se njega tiče, ovo nije nikakav početak. A i Bjelica kreće u to vreme. Obojici je ovo najmanje drugi početak. 2014. je izgleda nova i apgrejdovana 2009. Dakle, manjka mnogo toga ali i velikih talenata…

  2. ogisa says:

    Milose sjajna serija tekstova, hvala ti!

    Slazem se sa Gdinom Kuusmom da je stav da smo mi neka mlada ekipa neumeren. Bijelica sledece godine puni 28 (!!!!) godina. Za sada u svojoj karijeri nije osvojio prakticno nista osim Univerzijade. U njegovim godinama Danilovic i Bodiroga su ihahaj bili u zenitu.

    Bogdan ima 23 godine. Za sada deluje da je u ozbiljnom kanalu i deluje da nema nista od novog Djordjevica.

    I na kraju Teodosic, veliki talenat, ali i arhi-gubitnik toksicnog karaktera (nije uspeo ni grcko prvenstvo da osvoji). Mislim da si ga sjajno profajlirao juce.

    Ovo ostalo su sve igraci za ABA ligu. Ali having said that, kao tim mogu da budu dosta veci od proste sume sabiraka. Ali Atina 95. nece biti NIKADA.

  3. aivar kuusma says:

    Mladost kao opravdanje je dobar sluga ali zao gospodar. Kyrie Irving kada nas je sahranjivao prošle godine bio je sedam meseci mlađi nego Bogdan protiv Litvanaca. Svi naši igrači su u godinama kada bi trebalo da su već u punom takmičarskom naponu a neki od njih i na vrhuncu. Nažalost, u ovoj ekipi je glavna zvezda i kohezivni faktor ipak Đorđević i on nas je po svemu sudeći doveo ovoliko daleko. Kada je trebalo da se desi neki talenat, neki igrački kvalitet, izostao je. Protiv Francuza, to je u redu, ali protiv Litvanaca mislim da smo ga imali a nije se ovaplotio.

  4. Petar says:

    Velike pohvale za autora, zaista znalačke analize i uživanje za svakog poznavaoca košarke. A i komentari su spot on.

    Kao i uvek u ovakvim slučajevima, istina je negde na sredini. Niti smo pre tri dana bili najbolja srpsko-jugoslovenska selekcija novijeg doba (a mogli smo čuti i razna nebulozna poređenja sa reprezentacijom iz devedesetih), niti se ovo može danas nazivati katastrofalnim neuspehom.

    Evidentno je da nam fali dubine u napadu. Sa odsečenim liderima naše alternativne opcije delovale su kao prvi ljudi koji instinktivno bacaju kamenice prema košu. Pojedini igrači poput Milosavljevića su imali besmislen respekt prema lopti. Igrač koji je znao ozbiljnim ekipama da nabije 20, 25 poena u Evroligi, koji je sasvim solidan napadač i po godinama možda u igračkom zenitu, koristio se isključivo za rudarski posao u odbrani, a u napadu je igrao skretničara. Da li je to stvar timske hijerarhije, loše forme ili njegove lične psihologije, ne znam, ali sam pod utiskom da je propuštena prilika da se kroz pripreme i grupnu fazu još nekom igraču sa više minuta dopusti veća sloboda u napadu.

    I onda dolaziš na Litvaniju koja (potpuno očekivano) odbranom na ivici tuče uspeva da ti odseče lidere i potpuno razori igru. I odjednom se ogoli ta mantra o našim podjednako raspoređenim minutima, statističkom neisticanju itd. Jer dok je Teodosić delio 15 asistencija na tacni igrali smo lepršavo, a kad su ga Litvanci istukli kao konja (kao i Bjelicu; Bogdan se sam istukao u pokušajima da uhvati formu) nije imao više ko da iskreira bilo šta, ni kroz prodor, ni kroz pikenrol, ni na postu. Da li su to individualni limiti ili ovo o čemu sam pisao, ostaje da se analizira, ali čini se da moramo da regrutujemo više opcija u napadu.

    Đorđević je iz limitiranog kadra napravio respektabilnu ekipu koja je na trenutke prikazivala ono što se naziva modernom košarkom, ali činjenica je da smo igrali napad sa dva i po igrača, pre nego sa jedanaest kako su mediji voleli da nakite tokom prethodne dve nedelje. A možda nije moralo da bude tako.

Ostavite komentar:

Slični članci: