Diskretni heroji Mundijala

Postoje dve grupe fudbalera: oni koji briljiraju kada nema pritiska i kada to nije toliko bitno i oni koji briljiraju gotovo isključivo kada su sve kamere uprte u njih. Oni koji ne spadaju u neku od ove dve grupe i nisu fudbaleri, već vanzemaljci. Znamo njih nekoliko.

Pravo je vreme da se podsetimo onih koji su nam ostali u sećanju/srcu kao nedoljivi fudbalski šarmeri, onih koji su došli niotkuda, oduševili sve i vratili se odakle su i došli. Biće tu imena koja su pre i posle Mondijala igrali fudbal na ozbiljnom nivou, ali čini se da nikada nisu zablistali kao tog leta 1950, 1990. ili 2006…

Alsides Điđa 1950.

„Samo tri osobe su uspele da ućutkaju 200 hiljada ljudi na Marakani jednim potezom – Frenk Sinatra, Papa Jovan Pavle II i ja“, nemilosrdno je izjavio Alsides Điđa, jedan od „dželata“ reprezentacije Brazila u finalu Svetskog prvenstva 1950. godine održanog upravo u toj zemlji. Cela Marakana je samo čekala formalnost kako bi proslavila prvu titulu svetskog prvaka, ali Urugvajci nisu baš tako zamislili celu stvar. Prednost domaćih koju je doneo Frijasa anulirao je Skijafino, da bi Điđa ostavio uplakanu celu brazilsku naciju i svojoj otadžbini prišio još jednu svetsku titulu. Urugvajski napadač nije bio ni najbolji strelac niti najbolji igrač turnira, ali je sa svoja četiri gola ispisao zlatne stranice urugvajskog fudbala iako je za tu selekciju odigrao samo 12 utakmica i postigao – pogađate – četiri pogodaka.

Paolo Rosi 1982.

Jedan od najpoznatijih italijanskih napadača Paolo Rosi postao je istinska legenda kada je na svetskoj fudbalskoj smotri 1982. godine u Španiji predvodio svoju reprezentaciju do titule prvaka sveta. Na prvenstvo je stigao nakon dvogodišnje zabrane igranja zbog Totonero afere (poznato je da su Italijani bili i ostali skandal-majstori) i to nakon pomilovanja pošto je prvostepena presuda glasila na tri godine. Čak je i takav uspeo da postane najbolji strelac turnira i najzaslužniji za treću titulu Azura. Postigao je šest golova, a najviše se pamti njegova partija protiv Brazila u drugoj rundi takmičenja. U utakmici za koju se smatra jednom od najboljih u istoriji fudbala, Rosi je zabeležio het-trik i razbucao selekcija Karioka koja je bila jedna od najboljih ikada. Centarfor Juventusa je na svoj konto dodao još dva pogotka u polufinalu protiv Poljaka i jedan u finalu sa Zapadnom Nemačkom.

Rože Mila 1990.

Najpoznatiji „deda“ svih Mondijala Rože Mila uspeo je ostavi neizbrisiv trag na Svetskom prvenstvu u Italiji 1990. godine. Iako je za Kamerun nastupao i osam godina ranije, tek je na Apeninskom poluostrvu zavredeo pažnju svetske javnosti. Sa svojih 38 godina poveo je Lavove do prvog mesta u grupi ispred Rumunije, Argentine i SSSR-a i to sa negativnom gol-razlikom! Pogađao je Mila dva puta protiv Rumuna u grupi i još dva u meču sa Kolumbijom u osmini finala. Zaustavljen je tek u četvrtfinalu od strane Engleza i to nakon produžetaka. Neposredno pred put u Italiju predsednik Kameruna Pol Bija ga je lično ubedio da se vrati iz penzije i povede svoju ekipu još jedan, poslednji put. A onda je i četiri godine kasnije, na prvenstvu u SAD-u, postavio rekord kao najstariji strelac u istoriji svetskih prvenstava. Imao je pune 42!

Salvatore Toto Skilaći 1990.

Sicilijanac je na Mondijal 1990. godine u Italiji pozvan kao opcija za klupu, ali se na kraju dočepao i Zlatne kopačke, ali i Zlatne lopte – nagrade za najboljeg fudbalera turnira. U prvoj utakmici protiv Austrije Skilaći je ušao sa klupe i postigao gol nakon kojeg nisu mogli da ga sklone iz prve postave domaće selekcije. Italija nije uspela da podigne trofej namenjen svetskom prvaku (bila je treća), ali je popularni Toto postigao još pet pogodaka što ga je dovelo da dva laskava priznanja. Na 16 utakmica dresu Azura Skilaći je postigao sedam pogodaka. Dakle, samo jedan nije bio na Svetskom prvenstvu. Toliko je bio popularan tih dana da je na drugom kraju planete kasnije proslavljeni reprezentativac Južne Afrike Stiven Pienar dobio nadimak Skiljo, po Salvatoreu Skilaćiju.

Oleg Salenko 1994.

Oleg Salenko je uspeo nešto što nikome ni pre ni posle njega nije – da osvoji Zlatnu kopačku na Mondijalu kao član ekipe koja nije prošla grupnu fazu takmičenja. Bilo je to 1994. godine u SAD-u kada su Rusi „trokirali“ u grupi sa Brazilom, Švedskom i Kamerunom. Ruski centarfor je pogodio sa bele tačke u meču sa Šveđanima, a onda je usledila rapsodija protiv Kameruna kada je sa pet golova „izrešetao“ mrežu Žaka Songoa. Ovaj performans nije ostao nezapažen, te ga je odmah nakon prvenstva kaparisala slavna Valensija kojoj svakako nisu promakle ni njegove dobre partije u dresu Logronjesa u španskoj Primeri. Ipak, nakon prelaska na Mestalju usledio je pad forme prouzrokovan i čestim povredama, te je Salenko okačio „kopačke o klin“ 2000. godine. Nakon raspada SSSR-a odigrao je čak i jednu utakmicu za reprezentaciju Ukrajine, ali se kasnije odlučio za Zbornaju.

Hasan Šaš 2002.

Turski reprezentativac je bio poznat i priznat fudbaler u domaćim okvirima i pre Mondijala u Japanu i Južnoj Koreji 2002. godine, ali pored igrača poput Tafarela, Popeskua, Davale i Šukura u svom Galatasaraju nije uspeo da se značajnije probije pre toga. Daleki istok je promenio sve. Šaš se ustalio na levom krilu i pomogao reprezentaciji da dođe do istorijskog trećeg mesta na Svetskom prvenstvu. Postigao je po gol Brazilu i Kini u grupnoj fazi, da bi u nokaut rundi imao veliki uticaj na to da Turci poraze Senegal i oba domaćina i dokopaju se bronzane medalje pošto su u polufinalu tesno ispali od Brazila (1:0). Na kraju turnira je uvršten u ol-star ekipu prvenstva, a do kraja karijere je nastupao za Galatasaraj. Nije loše za momka koji je 1998. godine dobio šest meseci suspenzije zbog korišćenja dopinga.

Fabio Groso 2006.

Ako neka nacija ume da izrodi diskretne heroja na gotovo svakom uspešnom Mondijalu, onda je to svakako Italija. Pre 12 godina to je bio Fabio Groso, u tom trenutku levi bek Palerma koji jeste beležio svoje najbolje rezultate u tom trenutku, ali nikada nije pripadao ešalonu najboljih italijanskih ekipa. Ovaj student političkih nauka (!?)  je nastupao za ekipe poput Juventusa, Intera i Liona, ali je u italijanskoj fudbalskoj javnosti bio upravo Palermo – solidan, u nekim trenucima dobar, no ne vrhunski. Međutim, niko nije mogao ni da sanja da će jedan levi bek pogurati Italiju do finala SP-a u Nemačkoj i reši pitanje pobednika na istom. Naročito ne ako je na terenu sve prštalo od svetskih imena kao što su Pirlo, Toti i Del Pjero i sa druge strane Zidan, Anri, Trezege… Fabio je pokazao zašto je fudbal „opijum za mase“.

Robert Vitek 2010.

Nesuđeni fudbaler Reala iz Madrida Robert Vitek je tokom čitave svoje karijere (koja i dalje traje u klubu u kojem je ponikao, Slovanu iz Bratislave) igrao bolje za reprezentaciju Slovačke, nego za timove u kojima je nastupao. Iako se tokom klupske karijere nije profilisao kao neustrašiva gol-mašina, u dresu reprezentacije je bio najefikasniji onda kada je to bilo najbitnije – na najvećoj sceni. Na Svetskom prvenstvu 2010. godine u Južnoj Africi, robusni napadač doveo je Slovake do druge runde gde ipak nisu mogli preko favorizovane Holandije. Uspeo je da postigne četiri pogotka, od toga dva Italijanima i jedan pomenutim Holanđanima. Jedan mu je falio da stigne Zlatnu kopačku Mondijala Tomasa Milera. Vitek i dalje drži rekord kao najbolji strelac reprezentacije Slovačke od njenog osamostaljenja – u 82 navrata postigao je 23 pogodaka.

Ko je bio vaš diskretni heroj Mondijala?