Deset najvećih pobeda naše fudbalske reprezentacije

Kako bismo barem malo podigli moral naroda koji je toliko željan velikih fudbalskih pobeda, predstavljamo vam deset najvećih koje je ova država ostvarila pod različitim imenima pošto smo sve naše bruke već pobrojali.

Ništa hronološki, samo subjektivno.

Jugoslavija – SAD 1:0 (grupna faza SP, 25. jun 1998. godine)

Jugoslavija je u Francusku stigla kao jedan od favorita iz senke. Imena poput Predraga Mijatovića, Dragana Stojkovića, Siniše Mihajlovića, Save Miloševića, Vladimira Jugovića i ostalih predstavljala su strah i trepet za svakog rivala. Ipak, nije sve išlo tako glatko. Posle minimalne pobede nad Iranom zahvaljujući golu Mihajlovića iz slobodnog udarac, te ispuštene pobede protiv Nemaca (2:2), sav fokus je bio da se pobede Sjedinjene Američke Države. Čak i godinu dana pre NATO bombardovanja ovdašnja javnost je bila neprijateljski nastrojena prema najvećoj svetskoj sili koju je krivila za ratna dešavanja na prostoru bivše države. Na terenu je bila nešto drugačija slika, mada su se momci u plavom mučili i pored ranog gola Slobodana Komljenovića nakon greške američkog golmana. To što je u borbi za nokaut rundu savladane SAD činilo je čitavu stvar još slađom.

Srbija – Nemačka 1:0 (grupna faza SP, 18. jun 2010. godine)

Po prvi put je reprezentacija pod nazivom Srbija uspela da se plasira na neko veliko reprezentativno takmičenje. Euforija je bila ogromna, nedavno preminuli Radomir Antić je radio sjajan posao sa „orlovima“, ali početak Mundijala u Južnoj Africi nije obećavao. Nakon poraza od Gane u prvom kolu grupne faze usledio je okršaj sa Nemačkom. Nervozan početak meča sa obe strane, ali isključenje Klosea nam je svima podgrejao nadu da možemo do pobede. A onda, akcija sa desne strane, Žigić spušta loptu na ivicu peterca gde se našao Milan Jovanović koji ju je poslao iza leđa Nojera. Od silne radosti, Lane je upao u dubok kanal, ali na sreću nije bilo posledica. Junak je bio i Vladimir Stojković koji je odbranio penal Podolskom, u mojim očima i Raća Petrović koji nonšalantno baca „lažnjak“ na ivici sopstvenog peterca…

Jugoslavija – Francuska 3:2 (grupna faza SP, 11. jun 1954. godine)

Nakon veličanstvene pobede u Beogradu nad Engleskom 5:0 u sklopu priprema za Svetsko prvenstvo u Švedskoj 1954. godine, činilo se da su izabranici Aleksandra Tirnanića konačno spremni za velika dela. U grupi sa Paragvajem, Škotskom i Francuskom savladani su samo „galski petlovi“ između dva remija. Nije dobro krenulo po Jugoslaviju koja je primila gol već u četvrtom minutu, naravno da je strelac bio legendarni Žist Fonten. Ali, to mu nije mnogo vredelo pošto su „plavi“ na krilima Aleksandra Petakovića i fantastičnog Todora Veselinovića uspeli da preokrenu rezultat u 63. minutu. Fonten nije dao mira Beari kojeg je matirao i u 85. minutu, ali je stigao ekspresan odgovor u vidu Veselinovića koji je svojim drugim golom tri minuta kasnije rešio pitanje pobednika. Jugu je eliminisala Zapadna Nemačka u četvrtfinalu, dok su Francuzi Mundijal završili kao treći na svetu.

Jugoslavija – Zapadna Nemačka 1:1, penali 5:4 (finale U20 SP, 25. oktobar 1987. godine)

Jugoslovenski fudbal je svoj vrhunac trebalo da doživi 90-ih godina prošlog veka, a tu tezu potvrđuje i dešavanja iz 1987. godine. Predvođeni selektorom Mirkom Jozićem, U20 selekcija naše zemlje je na fantastičan način stigla do titule prvaka sveta u Čileu gde je održan Mundijalito. Davor Šuker, Zvonimir Boban, Robert Prosinečki, Predrag Mijatović, Robert Jarni, Gordan Petrić i ostali biće upamćeni kao prvaci sveta koji su na putu do trona savladali Brazil i obe Nemačke – prvo Istočnu, a u finalu i Zapadnu. Meč za trofej bio je veoma neizvestan, „plavi“ su poveli u 85. minutu preko Bobana, ali je dva minuta kasnije Viteček sa bele tačke poravnao rezultat. Nemac tu sreću nije imao onda kada je to bilo najpotrebnije, u penal seriji. Jedino je ofanzivni vezista promašio, dok su sa druge strane svi Jugosloveni pogađali: Pavličić, Šuker, Brnović, Zirojević i Boban.

Srbija – Brazil 2:1 (finale U20 SP, 20. jun 2015. godina)

Da ne bude da smo titulu prvaka sveta osvojili slučajno, pobrinuli su se momci koji su 2015. godine na Novom Zelandu nosili dres Srbije. Na početku minimalan poraz od Urugvaja, zatim pobeda nad Malijem 2:0 i overa plasmana u nokaut fazu protiv Meksika istim rezultatom. U drugoj rundi izabranici Veljka Paunovića odigrali četiri puta po 120 minuta plus penal-seriju protiv Amerikanaca. A u finalu – Brazil. Za samo tri minuta videli smo dva pogotka, po jedan u svakoj mreži. Konto je otvorio Staniša Mandić u 70, a tri minuta kasnije rezervista Anderson Pereira. Imali su sreće i jedni i drugi, a onda momenat za istoriju u 118. minutu. Akcija po desnoj strani i kombinacija Ilića i Živkovića, biser Partizana pušta loptu kroz noge do Maksimovića da bi ovaj hladnokrvno poslao loptu kroz noge i iza leđa Žana. Jedno od najlepših jutara u mom životu.

Jugoslavija – Nemačka (četvrtfinale SP, 10. jun 1962. godine)

Nacija je imala velika očekivanja od fudbalera Jugoslavije koji su u Čile otputovali da naprave iskorak. Bila je to možda i najbolja generacija nekadašnje zajedničke države – Dragoslav Šekularac, Milan Galić, Milutin Šoškić, Josip Skoblar, Dražen Jerković… Zvanično olimpijski prvaci i evropski viceprvaci nisu dobro počeli Mundijal pošto su na startu poraženi od SSSR. Ipak, sa dve lagane pobede protiv Urugvaja i Kolumbije, Jugoslavija je stigla do četvrtfinala gde ih je čekala Zapadna Nemačka na čelu sa Sepom Herbergerom koji je pre Drugog svetskog rata takođe bio selektor Nemačke dve godine. I dva puta gubio od Jugoslavije. Drugačije nije bilo ni ovoga puta, Šekularac je zaludeo svoje čuvare, a Petar Radaković srušio Nemce za plasman u polufinale. Preko Čehoslovačke se nije moglo u tom trenutku, a Čileanci su uz domaćinsko suđenje pobedili Jugoslaviju u borbi za treće mesto.

Jugoslavija – Danska (finale OI, 10. septembar 1960)

Dve godine pre Mundijala u Čileu, Jugoslavija je postala olimpijski šampion što je u to vreme i dalje bilo itekako prestižno. Milan Galić je kao kapiten predvodio svoju ekipu sve do finala, redom su padali UAE, Turska i Bugarska da bi voljom žreba nakon 1:1 (nije bilo penala) „plavi“ bili srećnije ruke od Italijana i prošli u finale. Jugosloveni su se za pehar, medalje i olimpijsku slavu borili protiv Danaca koje su na kraju rutinski savladali sa 3:1. Strelci su bili Galić, Matuš i Kostić, a fudbaler Partizana je zaradio isključenje zbog psovke koju je uputio arbitru Lo Belu. Italijan je dobro znao srpski jer je tokom Drugog svetskog rata svoj dug državi kao vojnik odužio u okupiranoj Jugoslaviji.

Jugoslavija – Francuska 5:4 (polufinale EP, 6. jul 1960)

O jednoj od najboljih utakmica na svim evropskim prvenstvima ikada ste već mogli da pročitate (https://www.beforeafter.rs/sport/10-legendarnih-euro-utakmica/), ali ova lista nije mogla da prođe bez kapitulacije Francuza usred Pariza. Evropsko prvenstvo bila je nova ideja i prvo izdanje odigrano u Francuskoj brojalo je četiri ekipe koje su se za to pravo izborile kroz kvalifikacije. Domaćin definitivno nije imao sreće jer je odmah u polufinalu naleteo na Jugoslaviju Branka Zebeca, Milana Galića, Dragoslava Šekularca, Milutina Šoškića, Bore Kostića i ostalih. Gledaoci na Parku prinčeva imali su priliku da vide velike majstore fudbala i čak devet pogodaka. Jugosloveni su prvi poveli preko Galića, Francuzi su potom preokrenuli, da bi Žanetić smanjio na 3:2. Usledio je još jedan gol Francuza, da bi nakon toga Knez i Jerković sa dva gola Jerkovića bacili u očaj domaće navijače i okrenuli na spektakularnih 5:4. U finale nas je samo poluvreme delilo od titule prvaka Evrope, pogodio je Galić, ali su Sovjeti preko Metrevelija u drugom delu, onda i Ponedeljnika u produžetku meča ipak stigli do trijumfa.

Jugoslavija – Engleska 1:0 (polufinale EP, 5. jun 1968)

Još jedno Evropsko prvenstvo koje je potvrdilo snagu jugoslovenskog fudbala bilo je ono u Italiji 1968. godine. „Plave“ je odmah na početku sačekao najteži mogući zadatak u tom trenutku – prvak sveta Engleska. Dugo se vodila ljuta bitka na gradskom stadionu u Firencu, selekcija koju je izabrao Rajko Mitić nije dala na sebe. Predvođena Draganom Džajićem, Ilijom Petkovićem, Blagojem Paunovićem, Draganom Holcerom i ostalima, uspela je da uzme meru i eliminiše aktuelnog prvaka sveta koji je na Apenine došao da pokori i Evropu. U tome je Engleze sprečio Dragan Džajić golom u 86. minutu čime je kasnije i zaslužio poziv u Tim sveta. Finale je bilo toliko epsko da je moralo da se odigra dva puta. Prvi meč sa Italijanima u Rimu završen je bez pobednika 1:1, da bi dva dana kasnije domaćin slavio sa 2:0 i osvojio titulu prvaka Evrope.

Jugoslavija – Brazil 2:1 (grupna faza SP, 14. jul 1930)

Svi dobro poznajemo priču o momcima iz Montevidea, ali zbog čega je baš meč sa Brazilom najveća pobeda jugoslovenskog/srpskog fudbala? To je pobeda koja nas je direktno odvela u polufinale Svetskog prvenstva u Urugvaju gde je Jugoslaviji kasnije pripalo treće mesto zbog toga što je domaćin nakon eliminacije naše selekcije postao prvak sveta. Druga i ne manje važna činjenica jeste i ta da je Brazil i tada važio za jednu od najmoćnijih fudbalskih sila na svetu. Doći u Južnu Ameriku i pobediti „selekao“ praktično na domaćem tlu je podvig kojim malo ko može da se podiči. Treba znati da je ovaj uspeh ostvaren pod otežanim okolnostima budući da su hrvatski fudbaleri koji su činili okosnicu tima odbili da putuju u Montevideo zbog fudbalskog spora na relaciji Beograd-Zagreb.Iako su Aleksandar Tirnanić i Ivica Bek u prvom poluvremenu doveli Jugoslaviju do vođstva, to nije bilo lako sačuvati pošto je Preginjo u 62. minutu smanjio zaostatak svoje ekipe. Brazilci su jurišali na gol Milovana Jakšića koji je na kraju ispao heroj, a oduševljenje nisu krili ni sami Urugvajci koji su jednu od ulica u Montevideu nazvali po „El Grande Milovanu“.

Nemojte da vas lažu kako nismo fudbalska nacija, da ne umemo da igramo najlepšu igru na svetu i da je iluzorno očekivati da Srbija jednog dana bude šampion sveta. To nisu snovi, to je logičan splet okolnosti. Logika je često apstraktna kategorija u našem fudbalu, ali srećom, sve ostalo je tu.

Koju pobedu naše zemlje (ma kako se ona zvala u tom trenutku) pamtite sa posebnom emocijom?