Bilo jednom u Srbiji

Krajem devedesetih, u ono vreme koje je bilo „nit tamo, nit vamo“ takoreći, pročitao sam neki intervju sa Srđanom Giletom Gojkovićem. Jedno pitanje mi je posebno zapalo za oko – novinar je želeo da zna zašto danas mladi ljudi ne gravitiraju rokenrolu. Gile je pragmatično odgovorio da je sigurno jedan od velikih razloga to što žive u Srbiji, gde se muzika ne dobavlja lako. Kao kontraprimer, dao je Sjedinjene Američke Države. Tamo, reče on, dečak može da uđe u svaku radnju i kupi Stonse, Zapu, ili šta god je čuo da može biti zanimljivo. U pre-internetskoj Srbiji ta infrastruktura prosto nije postojala.

Gile je ovde nehotično napipao jedan malo veći problem od dugovečnosti rokenrola međ’ srpskom mladeži, a to je uopšte naša sada već poslovična ograničenost kada se radi o istorijskim arhivima. Dobro, ne baš svakim arhivima – nekakva je zvanična istorija generalno dostupna. Ali istorija sporta i pop kulture? Bukvalno se veliki deo svodi na usmenu tradiciju i guslarsko prepričavanje sa kolena na koleno. U Americi klinci nemaju samo “Sympathy for the Devil” i “Hot Rats” na dohvatu ruke, već i mnogo različitih, drugih stvari. Recimo da ste sedmogodišnjak koga zanima košarka, i od ujaka čujete priče o nekom, štatigaznam, Krisu Malinu. Na dva gugl klika vi dolazite do izuzetnog sajta Basketball Reference, i tu vam stoje na izvol’te svi podaci o svakom igraču koji je ikada gazio NBA parketom. Šutevi, trojke, skokovi, izgubljene lopte – sve je tu.

A sada zamislite da ste to isto dete, samo u Srbiji, i ujak vam priča o Josipu Farčiću. Ili Draganu Kićanoviću. Ili Željku Jerkovu, ili, da ne idemo toliko daleko, Goranu Grboviću, Srđanu Dabiću, Miroslavu Pecarskom, Aleksandru Čubrilu, Vojkanu Benčiću.

U najboljem slučaju iskopaćete neki zamrli link sa najosnovnijim informacijama. Od statistike ni korena, a na Youtube snimke naletećete…možda.

Nije mnogo različito ni kada pričamo o fudbalu, i tu spada knjiga na dva slova. Čak i velike legende naših timskih sportova kakvi su recimo Aleksandar Đorđević, Predrag Danilović, Dragan Džajić, Moca Vukotić i ini su često ostavljeni na milost i nemilost istorijskim tokovima. Jedini izvori su neki intervjui, ili, ako ste u mogućnosti, da se sretnete sa nekime od ovih na kafi i onda ga do iznemoglosti ispitate šta vas sve zanima.

Ono što često volim da spomenem u mojim tekstovima je ta „siva zona“ domaće klupske košarke devedesetih. Iako statistički podaci gotovo i ne postoje, uspesi osamdesetih su sada već zona javnog dobra, pa tako i vrapci znaju o Jugoplastici, Ciboni, Partizanu i tako tim stvarima (opet, ne dovoljno, ali nema veze). Međutim, od ponovnog uključenja Srbije tj. SRJ u evropske košarkaške tokove, pa sve do napretka ABA lige koja je pedantno beležila sve vrste podataka, dosta se malo zna danas. U sendviču između slavnih osamdesetih i moderne Internet ere našlo se tako ovih šest-sedam godina vojevanja po domaćim terenima, o kojima se danas jedva išta i prozbori.

A zašto je to tako? Te godine bile su bile ako ne zlatni, onda srebrni period srpske klupske košarke. Nakon inicijalnih posrtanja, lige od trideset i dva kluba i sličnih eksperimenata, naši su klubovi stali na noge, konsolidovali se, i stigli i Evropi da prikažu šta znaju i umeju.

U sezoni 1997-98, SRJ je imala jedan klub na Fajnal Foru (Partizan), finalistu kupa Koraća (Zvezda) i četvrtfinalistu kupa Saporte (Beobanka).

Imali smo pet-šest predstavnika u evropskim takmičenjima – i sve to, da dodam, mahom bez stranaca, čije je prisustvo u nacionalnom takmičenju prosto bilo zabranjeno.

Neki su igrači, jasno, transcendirali iz ovog statusa i zahvaljujući dobrim rolama u reprezentaciji i inostranstvu ostavili za sobom i neki veći trag. Miroslav Berić, kapiten Partizana, osvojio je brojna odlikovanja sa reprezentacijom SRJ. Milenko Topić i Vlada Kuzmanović, fantastični klupski igrači, su tek u Crvenoj Zvezdi dostigli status heroja. Predrag Drobnjak, Igor Rakočević i Vlada Radmanović su krenuli put NBA, Dejan Milojević je svoju reputaciju grajndera nadogradio godinama provedenim u Partizanu. Ali većina njih je danas zaboravljeno, iako je reč o ljudima koji to nisu zaslužili. Ipak su to sve lica koja smo gledali svakog vikenda, i umeli da ih zapamtimo ako voljenom klubu zabiju dvadesetak poena. Valjda su zaslužili da ih se ponekad setimo, ako internet to već ne želi?

U narednih nekoliko redaka ja ću pokušati da vam skrenem pažnju na neke danas zaboravljene igrače koji su ordinirali tom domaćom ligom. Neće ovde biti reči o reprezentativcima, već više o nekim servisnim klupskim facama. Jer ako svako može da ode na basketball-reference.com i pročita koliko je minuta odigrao Jon Koncak 22. decembra 1989, zašto sada i vi ne bi pročitali nešto o bećarima koji su pre dvadesetak godina orali Winston Yuba parkete?

Početi se, naravno, mora sa apsolutnom legendom Mijailom Grušanovićem. Popularni „Mikan“, čija je profesionalna karijera trajala gotovo nerealnih trideset i dve godine, je prvih dvadeset godina karijere proveo igrajući za Ivu Zorku Farmu iz Šapca, odakle ga i mnogi pamte. Iako je sredinom devedesetih već bio u odmaklim igračkim godinama, Mikan je rutinski školovao sve centre u ligi, a pogotovo je Partizanu voleo da istrese dvadeset i kusur komada, iako su oni tada u svom sastavu imali igrače kakvi su Dejan Koturović, Dejan Tomašević i već spominjani Drobnjak. Nagovarali su ga čelnici kluba iz Humske da dođe, ali on je, legenda govori, stalno odbijao uz obrazloženje da je njemu otac ostavio imanje u rodnom selu Klenje kod Bogatića, i da on ne može to tek tako da napusti. Mikan je prosto bio kompletan igrač – imao je solidan šut spolja, kao i tehniku u reketu, i prosto nije bilo načina da ga uspešno odbranite osim ako tog dana baš nije bio previše raspoložen.

Nakon dve decenije u Šapcu, Grušanović je konačno stigao do prestonice – ali ne u Zvezdu ili Partizan, već u Beopetrol (nekadašnji IMT, današnji Atlas), gde je sa Ljubisavom Lukovićem činio najstariji (i najzajebaniji) centarski tandem u ligi. Usledile su epizode u Borcu iz Čačka, Lavovima i Republici Srpskoj, a karijeru je okončao tamo gde je i počeo – u Šapcu. Danas se na miru bavi poljoprivredom, a njegov sin Mladen Grušanović igra za beogradski Dinamik, gde mu je trener Muta Nikolić. Kad onomad nije mogao da dovede oca, barem sa sinom da radi…

Ono što je Mijailo za Mačvu, to je Slobodan Mitić za Leskovac. Popularni „Žuća“ je trajao bezmalo koliko i Mikan, igrao takođe na poziciji centra, i ostavio veliki igrački trag u Zdravlju iz Leskovca, koje je jedno kratko vreme bilo i prvoligaš u SRJ. Imao je male izlete u Makedoniji, gde je nastupao za Nemetale i Vardar, ali se pred kraj karijere vratio u lokalni KK Jug koji je uveo u tadašnju Prvu „B“ ligu. I on je bio noćna mora mnogo etabliranijim igračima, a za njegovog vakta Leskovac je važio za itekako vruće gostovanje.

Dosta više o centrima, dajte neke bekove da spomenemo. Kada je Borac, baš sa tim Mikanom, stigao ponovo do prve lige, udarna igla u napadu bio je Branko Zeka Milisavljević. Na papiru, igrao je plejmejkera, ali je njegovo vođenje igre bilo ravno onome što su svojevremeno radili i Petar Naumoski i Nenad Marković – čitaj, sve je bilo u njegovim rukama, i to je rezultovalo često nerealnim brojem poena. Autor pamti kada je Zvezda jednom jedva živu glavu izvukla u Pioniru, istrpevši nekako nasumične baraže Milisavljevića i Grušanovića. Posle se Zeka obreo i u Partizanu, a put ga je kasnije naneo u i mesta kakva su Limož, Moskva, Bon, Izrael, Pariz, Riga, Sevilja…poslednji put je viđen u Švajcarskoj u dresu ženevskih Lionsa, gde je sa trideset i osam leta beležio skoro petnaest poena po meču. A kako drugačije?

Slađan Stojković je još jedan beskompromisni šuter koji se loptao i u petoj deceniji života. Relativno rano u karijeri otpisan iz Partizana, što je nekad bilo ravno smrtnoj presudi, Stojković je karijeru posle natenane gradio preko Poljske i regiona, a najviše ga se sećamo po roli iz Radničkog sa Crvenog Krsta. Stojkovićev stajling, više nalik nekom argentinskom fudbaleru nego srpskom košarkašu, bio je jednako upečatljiv kao i njegov školski lep skok-šut koji je cepao mrežice širom lige. Igrao je i u Mađarskoj, Izraelu, na Kipru, i verujem da su svugde zapamtili njegovu meku ruku.

Još jedan šuter prelepe forme bio je krilni igrač Partizana, Beobanke i Crvene Zvezde Oliver Popović. „Pop“, danas trener kruševačkog Napretka, ubacivao je sa trojke kao sa zicera. Nije uspeo da se nametne kao mladić u Partizanu, ali je zato u Beobanci, pa kasnije i u Zvezdi, itekako ostavio traga. Sam kraj karijere proveo je u Rusiji i Grčkoj, a beležimo mu i uspešne nastupe u omladinskim selekcijama SFRJ, gde je osvajao zlato kao kadet i junior.

Moramo malo pažnje posvetiti i „specijalistima“, igračima koji nisu bili istaknuti košgeteri kao ovi odozgo, ali su umeli, po potrebi, da zagorčaju svakome život. Recimo, bio je tu Ivan Cimbaljević, kapiten Beobanke, odlični defanzivac a po struci, inače, stomatolog – pamtimo ga pre svega po navici da nosi belu majicu pod dresom. Danas ima svoju zubarsku ordinaciju u Beogradu. Njegov nekadašnji saigrač Milan Preković imao je pak izuzetno čudnovat šut iz mesta, natezao je loptu levom rukom vodoravno i izbacivao je kao da je „šamara“, ali je svejedno bio opasan kada bi ga ostavili samog. Dušan Kecman je do svoje slavom ovenčane epizode u Partizanu pre svega bio zapamćen kao jedan član dobre generacije Beopetrolovih klinaca, iz koje se još izdvojio i Žarko Čabarkapa. Aca Nađfeji i Goran Ćakić, nekadašnji igrači Radničkog i Beobanke, donosili su preko potrebne atrakcije u domaće takmičenje, kao jedini igrači koji su se u ono doba uz Drobnjaka isticali moćnim zakucavanjima.

I mogli bi sad ovako do prekosutra, ali čemu, sve će stati na mojim sećanjima. Ja se samo nadam sam vas zainteresovao da se makar prisetite ovih individua, jer verovatno u dogledno vreme opet nećete ništa smisleno pročitati o njima.

Košarkaške devedesete ostaće i dalje neistražena teritorija.

Neka ovaj tekst, onda, barem posluži da nadležni pročešljaju arhive i razmisle o nekakvoj domaćoj verziji Basketball Referencea. Ne samo zbog mene i drugih gikova, već i zbog svih ostalih. Te informacije zaslužuju da budu svima dostupne, a ne da ih jurimo po arhivskim intervjuima.

Ili da smaramo bivše igrače kad ih sretnemo u gradu.