U ritmu slobode: Vladimir Lenhart o stvaranju bez kompromisa

U svetu muzike, retko se sreću umetnici koji uspevaju da potpuno preoblikuju način na koji razmišljamo o zvuku, tradiciji i savremenoj tehnologiji. Jedan od tih umetnika, koji stoji čvrsto na raskršću kultura, generacija i muzičkih pravaca, jeste Vladimir Lenhart, poznatiji kao Lenhart Tapes. Sa svojim nekonvencionalnim pristupom, on ruši granice između tradicionalnog i eksperimentalnog, stvarajući muziku koja je istovremeno duboko ukorenjena u balkanskoj tradiciji i beskompromisno inovativna. Njegova muzika, koja je nedavno osvojila vrhove svetskih muzičkih lista, predstavlja tapiseriju zvukova koji vodi slušaoce na putovanje kroz vreme i prostor, od najdubljih tradicija do ivica savremenog zvučnog eksperimentisanja.

Lenhart Tapes nije samo muzičar; on je istraživač zvuka koji svojim radom doprinosi dijalogu između prošlosti i sadašnjosti, lokalnog i globalnog, tradicije i inovacije. Kroz razgovor o tehničkim izazovima, želji za kolaboracijom sa bubnjarima, i neposrednim odnosom sa publikom, Vladimir nas vodi na putovanje kroz svoj kreativni proces koji je jednako fascinantan koliko i njegova muzika.

U ovom intervjuu, Lenhart Tapes otkriva izvore inspiracije koji su oblikovali njegov jedinstveni muzički izraz, od korejske šamanske muzike snimljene s radija, do tehnoloških izazova sa kojima se susreće održavajući svoju opremu u kreativnom haosu. On takođe deli svoje misli o značaju kolaboracije, interakciji sa publikom i budućnosti svog projekta, koji i dalje teži ka eksperimentalnom i neistraženom.

Tvoji radovi često obuhvataju bogat spektar zvukova i muzičkih stilova. Možete li podeliti neki od najneočekivanijih izvora zvuka ili snimaka koji su našli put do vaših kompozicija?

Mislim da je to korejska muzika. Južna Koreja. To su neki zvukovi koji su me potpuno iznenadili. To sam čuo na Radio Beogradu, neke Koreanke. Šamanke, nisu čak ni muzičarke, to im je kao vokacija. Snimio sam sa radija i to je bilo nešto što se zove Sinami. I to je muzika koja se svira na pravljenim instrumentima koji liče na neke gudačke instrumente, možda podseća na naše gusle, recimo. To je jedan od najneobičnijih izvora zvuka koji su našli put do mojih kompozicija.

Koja je pesma proizašla iz te inspiracije?

Ne rezervišem ja sample za jednu pesmu. To je kod mene dosta fleksibilno – ponekad je upotrebim u jednoj pesmi, ponekad u drugoj pesmi. Ponekad je sviram na jednoj brzini, ponekad na drugoj brzini, ali ta kaseta i dan danas je u opticaju. Mislim da posle svega što sam čuo, to mi je bilo nešto najiznenađujuće od zvukova koji su stigli do mene. Zapravo to je muzika koju i ovako volim da slušam.

Kako pronalazite ravnotežu između korišćenja savremene tehnologije i očuvanja suštine tradicionalne muzike? Postoji li neki specifičan tehnološki alat ili metoda koju preferirate u svom radu?

Ja sam baš onako stara škola. Ne koristim kompjuter uopšte. I sve mi se onako polu-raspada, oprema mi se onako kao raspada, kasetofoni počinju da zavijaju, kasete se izvlače ponekad, ponekad nešto ne radi.

 Kreativni haos?

Pa jeste, haha. Ponekad to bude malo neprijatno.

Ali ti to voliš, da je drugačije?

Istini za volju, ja ne znam drugačije. Ja kad bi počeo na kompjuteru da radim, ne znam da li bi zadržao taj drive onaj koji imam kao sad. Tako da nemam odnos prema modernoj tehnologiji. Koristim jedino sampler, jedan od najstarijih samplera i on mi je dosta olakšao posao kad sam skontao kako da ga koristim. Verovatno bi mi kompjuter mnogo olakšao posao i mogao da koristim na mnogo lakši način da radim nego ovo što sada radim, ali to ne bi bilo to.

Mogli bismo reći da je kolaboracija ključni element vašeg muzičkog izražaja. Kako birate umetnike s kojima ćete sarađivati? Da li postoji neki umetnik ili grupa sa kojom žudite da sarađujete u budućnosti?

Prosto dođe do toga – razmenjujući ideje, gledajući koncerte, slušajući zajedno muziku, diveći se istim stvarima – tako nađeš saradnike. Pa, postoji. Volim da sarađujem sa raznim umetnicima, ne moraju to da budu isključivo pevači i pevačice. Radio sam sa gitaristima, sa saksofonistima, i tako dalje. E, pošto jedino sa bubnjarima nisam, to mi je neka želja. Voleo bih sa bubnjarima da radim. Voleo bih recimo, da imam dva bubnjara u bendu ili jednog perkusionistu i jednog bubnjara. Celu mašineriju.

To već deluje kao da ide u smeru orkestra, kao što i spominješ na svom sajtu.

Jeste, jeste. Da. Znači želja mi je da radim sa bubnjarima. Radio sam dosta sa solo izvođačima koji imaju solo izraz, kao što su pevači, saksofonisti, gitaristi, ali ritam sekcija mislim da bi mi dosta obogatila zvuk. Kad bi se odlučio da smislim neki projekat, mislim da bih ubacio baš dva bubnjara.

Kako gledaš na interakciju sa publikom tokom živih nastupa? Postoji li neki poseban trenutak sa koncerta koji ti je ostao u sećanju kao posebno značajan ili inspirativan?

Kod mene nema ravnodušnosti. Ili odmah izađu sa koncerta zato što im je jako bučno ili ostanu do kraja jer im se jako sviđa. Niko mi još nije rekao da im se delimično sviđa. Ili im je odvratno ili im je super. Ali uglavnom su to bila prijatna iskustva.

Kako vidiš evoluciju Lenhart Tapes-a u budućnosti?

Voleo bih da nastavim da eksperimentišem, u tome je sve. Zato što je sve ovo nastalo iz eksperimenta, i spajanje sa pevačicama i sa drugim muzičarima i spajanje različitih muzičara. Voleo bih da nastavim prosto to. Samo da ne radim ništa u čemu ne uživam i nešto što mi nije zanimljivo. Znaš kao, možeš ti da napraviš jedan hit ili neku glupost koja ti je dosadna. To me baš ne zanima. Tako da ono, samo eksperimentalna muzika. Mislim da sam odatle i potekao i da ću tu i da nastavim.

Kako ti se sviđa trenutno ovo što si video od Austrije?

Super, fantastično. Fantastična publika, dobar klub.

Kakva je publika kod nas u odnosu na inostranstvo kada su nastupi u pitanju?

Velike razlike. Dosta velike. Kod nas, ako pričamo o Balkanu i Beogradu, tamo ljudi vole da se baš ono provedu i onako baš ritam da ih ponese. To kad krene klupski da se radi, dosta je divljije. U inostranstvu je publika dosta više slušalačka. Voli da sluša muziku. Publika u inostranstvu me dosta podsetila na mene kada slušam muziku. Ja tako volim da slušam koncerte. Baš da vidiš i razumeš šta je to neko osmislio, kako hoće da te iznenadi, o tome se radi. Kod nas se više hvataju za ono – gde kreće ples, gde kreće žurka?

Tako da mislim da postoji velika razlika. Recimo kada sam svirao u Kopenhagenu pre par meseci, niko, ali niko nije uzelo mobilni telefon da snima, postavlja na Instagram ili slično. Ja vidim, ono ozbiljno – pomislim, sad moram i ja da budem ozbiljan, ha ha ha. Ne prolazi bilo šta. I ako bi takva publika koja je slušala koncert, priđe da ti kaže da im se sviđa, da kaže dobro je, onda mi je to malo ozbiljnije.

Sad ću da ocrnim publiku na Balkanu, ha ha ha . Ali stvarno postoji ta razlika. Ali da ne grešim dušu, postoje festivali, postoje tako ti klubovi u kojima se baš sluša muzika. Ali uglavnom se ide na to, da se udari dobar ritam, da se dobro popije i da se đuska. A u inostranstvu mislim da je malo to blaže. Ja smatram da su ljudi u inostranstvu čuli više muzike, da su videli više koncerata, da imaju više iskustva sa muzikom. U fazonu su – okej, imaš koncert, da vidimo šta si doneo.

U Vice dokumentarcu sam čula da muški glasovi koje sempluješ su uglavnom glasovi tvog dede, Jana Lenharta, koji je bio pevač i koji je igrao veliku ulogu u tvom odrastanju i odnosu prema muzici. Koliko je taj odnos uticao na tvoj odnos prema pevačima i pevačicama na nastupima sada, pošto, kako i sam kažeš – vidi se i na nastupu, voliš da im daješ dosta prostora na svojim nastupima i bitna ti je ta veza sa njima na bini?

Dobro pitanje. Doduše mislim da ovde imamo dve teme zapravo. Semplovanje dede je počelo više kao igra. A kad je neko to preuzeo da peva, onda je to dobilo neku dublju dimenziju. Dok sam semplovao dedu, slovačke pesme, nije bio taj odnos, pošto je sve bilo u semplu, a kad su se pojavile pevačice u mojim kompozicijama, mnogo više prostora sam im davao. Neke od njih, kao što je na primer Svetlana Spajić, jeste pevala pesme mog dede i to je bilo drugačije nego kada sam semplovao. Onda sam se i ja malo uozbiljio. I uglavnom kada sam radio sam i inače kada radim solo, dosta je to hermetično. Ne komuniciram tako sa publikom kao kad imam goste, pogotovo kada imam pevačice.

Vidi se da ti je bitno da tvoji saradnici na bini uživaju u nastupu.

Da, to mora. Bez toga ne može. Nema smisla drugačije. Ona ili on mora da ima prostora. Ta osoba mora da izrazi tu pesmu tako kako je usvojila tu pesmu, to mora ići u full-u. Onda sam tu ja jako nebitan, odnosno manje bitan. Mnogo manje bitan nego kada sve radim sam. I kažem ti, uglavnom se ispostavi da je kolaboracija sa pevačima mnogo interesantnije i komunikativnija nego sam. Malo je prijemčivije.

Da li si nekada nastupao u Kovačici?

Nikada. Rekao mi je jedan prijatelj, nikada ne možeš da budeš pop u svom selu. A ne znam ni kome bih tamo svirao – možda i ja treba da sazrim još da bi održao neki koncert u Kovačici, ili za mlade ili za stare. Moraće da prođe još dosta vremena za to.

Kako Lenhart nastavlja da istražuje i eksperimentiše, jasno je da njegova strast prema muzici i želja za inovacijom ostaju neumoljivi. Nadamo se da ćemo ga još negde sresti i imati priliku da čujemo taj zadivljujuće širok dijapazon intuitivno stvorenih zvukova koji su verovatno nešto najneobičnije što sam dosada čula kada je u pitanju živa muzika. Sposobnost da se stvori zvuk koji je istinski transformativan odražava duboku povezanost sa svojim korenima i istovremeno gleda daleko preko horizonta poznatog, što je i, verujem, jedan od razloga zbog čega ga i strana i domaća publika rado slušaju i gledaju.

*fotografije: Aleksa Savulov