Da li imate preko 18 godina?

Tijana T: I’m Every Woman

U petak 26. oktobra Tijana T ima svoj prvi olnajter u velikoj sali kluba Dragstor. Pričali smo sa njom tim povodom: o muzici, odrastanju, radiju i hrabrosti.

Autor: Fotograf: Milica Kolarić
0
6

Sa karijerom od trinaest godina, od kojih poslednje tri provodi nastupajući na velikim festivalima i u relevantnim andergraund klubovima u svetu, tri Boiler Room nastupa, miksom za Resident Advisor i emisijom na Rinse.FM-u, Tijana T je najuspešniji didžej iz Srbije. Jedna od njenih kuća, beogradski klub Dragstor, organizuje olnajter na kom će Tijana, u petak 26. oktobra, celu noć puštati muziku za svoje prijatelje i posetioce kluba. Kao host i promoter, Tijana je odgovorna za prva beogradska gostovanja imena kao što su Dr. Rubinštajn, Vakula, Blek Madona, Jang Marko, Geri Martin i mnogi drugi. Radijsku radoznalost je zadržala i u svojim setovima pa na predstojećem olnajteru možemo da očekujemo sve od njujorškog i Čikago hausa, trensa, elektra, tehna do popa i roka.

Poslednjih nedelja veliku pažnju je privukao i plakat koji je za parti dizajnirao Marko Vuleta-Đukanov i koji se može videti širom Beograda. Karte za ovaj događaj možete da kupite na svim prodajnim mestima Eventima, kao i onlajn, po ceni od 400 RSD. Sa Tijanom razgovaramo o muzici uz ćevape u njenom potkrovlju u centru Beograda.

Razlog za naše sastajanje danas je tvoja kandidatura za predsednicu Srbije. Kako si zadovoljna kampanjom?

TT: (Smeh) Kampanja je mogla i bolje da prođe, međutim, globalne sile su nam se umešale u kampanju te na primer nismo mogli da dobijemo bilborde zbog toga što je Lidl stigao u Srbiju. Lidl zauzima sve bilborde i nikad  ne skida svoje reklame, tako da je moja preds)ednička kampanja oštećena… Videćemo kakva bude izlaznost na izborima. Nisam pesimistična.

Kako ti se sviđaju nove Dragstor majice?

TT: Neviđene su! Dugo sam čekala te Dragstor majice i eto sad su tu. Raduje me da mogu da ih nosim non-stop pošto sam u poslednjih nekoliko godina u uniformama. Ne modiram se, već nosim četiri para istih farmerki (koje sam kupila odmah četiri para) i tri para istih čizmi koje su u različitim bojama, i samo menjam bele majice sa printom brendova prijatelja ili organizacija koje podržavam.

U petak 26. oktobra ćeš celu noć puštati muziku za goste Dragstora. Javno si uzbuđena jer će to biti prvi put da radiš olnajter u glavnoj sali Dragstora. Ovo podseća na tremu o kojoj si pričala pred svoj prošlogodišnji nastup na Dens Areni. Kako promena razmere utiče na tvoju selekciju?

TT: Razmera u smislu broja ljudi koji su ispred mene ne utiče previše na selekciju, više utiče atmosfera na koju nikad ne možeš unapred da računaš, nego je osetiš tek kada si tu u situaciji, kada sve počne da se dešava. Onda možeš da primetiš kako stvari teku i da puštaš muziku onako kako veruješ i osećaš u tom trenutku. Za olnajter sam počela sada da se spremam, dakle dve nedelje pre, i preslušavam svoje ogromne foldere, cedeove, ploče, tražim nove pesme… Zapravo, uključujući i neke bitne setove kao što su prvi Boiler Room i ta Dance Arena, nikad ne spremam set. Nikad nemam: „E sad ću da pustim ovih 15, 20, 30 pesama“, nego imam novu muziku, staru i nosim sa sobom tri USB-a na kojima sve ukupno ima 320-30 gigabajta muzike tako da mogu da radim šta god mi padne na pamet u datom trenutku. Nekako, kako sad stoje stvari, nisam uopšte sigurna koliko ću u Dragstoru puštati tehno. Dragstor se toliko vezuje za taj zvuk i taj klub je direktno odgovoran za to što sam počela da puštam tehno. Kada su me zvali da radim tamo prvih par puta shvatila sam da te moje deep house pesme ne mogu baš da prođu i prosto taj prostor zove na neki industrijalni, mračniji, moćniji, bučniji zvuk. Sad mi se nekako čini da se Dragstor afirmisao kao pravi beogradski tehno hram i svi didžejevi ovog sveta su tamo puštali tehno, možda ja više i ne moram. Barem ne svih 8 sati (smeh).

Da, kao domaćica.

TT: Da, možda kao domaćica mogu da pustim nešto drugo i da vidim kako će to da zvuči u toj istoj prostoriji.

Ti si zadržala pop pristup – iz dana kada si bila voditeljka i počinjala da puštaš – i to ti je jak adut kada se upoređuješ sa ljudima koji rade isključivo tehno, velikim imenima sa kojima sada imaš priliku da deliš binu. 

TT: Rasla sam u vreme kada su se ljudi delili samo na dve grupe – da li slušaš narodnjake ili ne slušaš narodnjake. Čini mi se da smo svi mi koji smo pratili muziku  pratili sve vrste muzike i da smo kupovali sve te časopise i da smo voleli i Public Enemy i Bjork i Nika Kejva i Astral Prodžekšn da se ne lažemo, i Bukema. Išlo se na sve koncerte. Meni je to značajno i mislim da je to ono što izdvaja ne samo mene nego sve beogradske i domaće didžejeve u odnosu na ljude sa internacionalne scene. Utisak je da imamo širi pristup. Kad slušam i Ivkovićeve setove i Švabine i Unkovićeve i Molnarove čujem da bilo koji od tih didžejeva ima tu istu nit. Mislim da je to veoma bitno, da puštaš muziku koju osećaš i koju voliš i koja je dobra i koja je tvoja, bez obzira na to da li je pop ili nije pop. Pritom je pop do nedavno bio veoma dobra muzika. Najozbiljnija savremena muzika je dobar pop. To su najzahtevniji muzički izrazi. Mnogo je lakše napraviti bilo šta drugo. Probaj da napraviš neku dobru pop stvar. Teško je. Analiziraj bilo kog George-a Michael-a da shvatiš šta se tu dešava muzički. Malo je zeznuto.

Da se vratimo onda na situaciju Radiohead – “Idiotheque”. Ostavila si utisak na Boiler Room MC-ja Gabrijela.

TT: Baš sam ga pogodila i to se tako vidi na tom snimku. Uopšte nije mogao da zadrži svoj profesionalni stav. On je zapravo zaplakao. Krenule su mu suze kad je čuo.

Ta poruka je veoma direktna. Poslednja pesma u celom tom danu.

TT: To je sve namerno bilo. Prva i poslednja stvar su jedine koje sam smislila za taj set. Prva je bila Susumu Yokota sa albuma Acid Mount Fuji.

Često pominješ svog ujaka. Neguješ njegov uticaj i iz tog perioda, kao recimo u prvom Red Light Radio nastupu, puštaš B-52’s. Šta ti je još ostavio, a da ti je sada od koristi?

TT: Apsolutno sve. On me je čuvao kad sam bila baš baš mala, kada sam imala dve godine. Spavala sam na stolovima na koncertima i pijankama osamdesetih, a on je slušao i skupljao veoma dobru muziku. Za Kraftwerk sam saznala od njega kad sam imala tri, četiri godine. Za Grace Jones  sam saznala od njega. Sećam se tih dana, i noći zapravo, jer se kod njega uvek okupljala ekipa, oni su svi bili kul pankeri u kožnim jaknam sa nitnama, pirsinzima, tetovažama, sa natapiranim kosama, šminkali su se… To je bila ujakova ekipa sa kojom sam odrasla i provodila vreme, a imala sa, dve, tri, četiri, pet, šest ili sedam godina. Onda bi se oni toliko napili da ne mogu da pogode da stave iglu na ploču i meni su davali da biram ploče i puštam muziku. Birala bih po omotima, jer sam bila dete i privlačilo me je sve šareno. Kao najluđe sećanje iz detinjstva mi je ostao omot za album Grace Jones.

Nightclubbing?

TT: Ne, „Island Life“, gde stoji na jednoj nozi kao statua.

Bio je ovaj i taj sa cigarom za „Nightclubbing“ i sećam se da sam u tu ploču buljila danima. Uđem u njegovu sobu, nađem ploču, držim je u rukama i gledam i ne mogu da verujem. Ništa mi nije jasno. Kako je moguće da je ona isto čovek kao što sam i ja čovek? Kakvo je ovo biće? Od ujaka sam  saznala i za The Residents, Swans, i za Einsturzende Neubauten, za Nick Cave-a, Tangerine Dream, Prince-a, Nine Inch Nails, Sonic Youth, ceo Ninja Tune itd.  I Jethro Tull,  pored kojih smo se danas slikali. Verovatno bih i Grace Jones i Kraftwerk i Prince-a  otkrila sama, ali ove neke ozbiljnije stvari tipa Swans i Residents, to deca u tom uzrastu ne otkrivaju. Meni je to bilo značajno, jer je ujak otišao, napustio zemlju još 1990, a ja sam ostala prepuštena sebi i Srbiji ranih devedesetih. Značilo mi je to što sam s njim odrasla i što sam  imala tu bazu da ne pokleknem pod pritiscima društva i da ne počnem da slušam Cecu i da odlazim na njene koncerte. Meni su bili skandalozni i New Kids On The Block. Deca su se pržila na New Kids On The Block. Odlazila sam na rođendane i sve mi je to sa dečijom muzikom bilo baš strašno.

A sada možeš da preslušaš NKOTB i da te ne zaboli ništa, da ti bude čak malo i drago?

TT: Pa znaš šta, Clivillés & Colesu producirali jednu od mojih omiljenih house pesama ikada koja se zove „Notice Me“ i koju izvodi Sandée. Ona je bila jedna od velikih njujorških house diva 80-ih i 90-ih. Njih dvojica su bili C + C Music Factory, producirali su za Maryah Carry “Emotions” i Whitney Houston “I’m Every Woman”, tako da sada kad bih ih lušala NKOTB verovatno bih čula njujorški house koji volim, a tada mi ta masovna histerija za grupom dečaka  i njihovim likovima na majicama i decom koja su bila zaljubljena u njih nije bila jasna, jer sam već uveliko bila kao „odrasla“. (Smeh)

Kada si radila parti sa Helenom Hauff, koja je tada prvi put nastupala u Dragstoru, rekla si da si, s obzirom na to da je bila reč o intro setu, konačno dobila priliku da u klubu pustiš Tangerine Dream.

TT: E, pa to mi je isto od ujaka.

U čemu je problem da se inače pušta Tangerine Dream u klubu? Kaži nam više o tom klupskom i festivalskom pritisku.

TT: To malo zavisi i od samopouzdanja, od didžeja samog. Neke stvari verovatno dođu sa iskustvom i zrelošću. Treba imati hrabrosti da ne razmišljaš na način koji je najlakši zapravo, a to je da zamišljaš da ljudi žele da čuju 4/4 ritam i da zamišljaš da oni samo uz to mogu da igraju. To je dupla projekcija. Treba biti smiren i svestan suštine didžejinga, a to je da puštaš ono što se tebi sviđa, najbolje što umeš i da budeš srećan dok to radiš i kad to tako radiš onda će i svi ostali ispred tebe biti srećni. To je jedina istina. E, sad, naravno, kad razmišljaš o nekim drugim stvarima – da li će ljudi da odu, da li će da ostanu, šta bilo ko od prisutnih misli o tebi, šta je mudro za karijeru –  kad se neka strategija umeša u razmišljanje o muzici, onda možeš da se zagubiš i zamisliš da ljudi neće igrati uz Tangerine Dream, a što ne bi?

Tijana T – Neuro Intro at Drugstore

Da li za svoju radio emisiju na Rinse FM-u imaš neki pravac u kom želiš da je vodiš?

TT: Nemam uopšte. Baš ne. Prvobitno sam želela  da puštam žanrove i stilove za koje me ljudi internacionalno ne vezuju. Didžej sam u Srbiji od 2005. godine ali zapravo internacionalnu karijeru imam od 2015, deset godina kasnije. To šta sam ispuštala na svojim olnajterima na 2044 i ponedeljcima u ŠKD-u i u Mintu i u Dragstoru i u Mladosti i u Tjubu, to znaju možda beograđani koliko su uspeli da me isprate, a internacionalni promoteri, pored toga što me nisu dovoljno slušali, često ne istražuju previše duboko pa im je lako da vežu brend za stil.  Samim tim što sam na Dystopian, buking agenciji, oni zamišljaju da je sam tehno DJ i da puštam samo tehno. To je delimično istina, volim i mogu da puštam tehno, ali to nije moj jedini stil. U nekom momentu je bio malo problem i mom agentu i promoterima i svima gde da me svrstaju. Šta puštam? Da li sam za Panoramabar ili sam za Berghain? Sve vreme sam insistirala na tome da sam i jedno i drugo i treće. Mogu da radim i introset i prime timeset i closingset i allnighter. Tako da, kad je krenuo RINSE.fm moja ideja je bila da puštam svu muziku koja nije tehno. Trudim se da emisija ima  flow i kad se sluša na radiju i kad bi se slušalo van konteksta radija, da može da se pusti kako god.

Kako napreduju časovi pevanja? Da li imaš neke planove?

TT: Idem na časove pevanja kod Umbre. To su, ne znam kako bih to nazvala, holistički časovi muzike, ne samo pevanja, radimo karate vežbe i joga vežbe i meditiramo, a onda malo sednemo za klavir, pa učimo da sviramo klavir, pa učimo muzičku teoriju, pa malo pevamo – kako koji dan. Meni je to muzička terapija više nego bilo šta drugo. Zapostavila sam glas i pevanje u jednom trenutku i primetila sam da sam često bolesna. To bi uvek bila grlobolja ili bronhitis, tako da sam povezala da je vreme da se izbaci taj problem napolje i pozvala Umbru da počnemo sa časovima.  Nemam neki specijalan plan. Prosto želim da uđem u tu materiju malo dublje i da, kad se nađem u prilici da nešto napravim sve bude lakše i jasnije. Trenutno radim remikse, pravila sam i svoju muziku. Produkcija klupskih, polu klupskih pesama mi ide i okej sam, ali imam neku duboku podsvesnu blokadu sa glasom i pevanjem i nikako da to nešto prebacim i preskočim i da uspem da uzmem mikrofon i snimim i pustim glas. A zapravo ne želim da izdam svoje ploče i svoje stvari, a da tu nema vokala.

Koju si Vitni pustila u Panoramabaru?

TT: “I’m Every Woman”. To je baš bio dobar trenutak. Masovna ekstaza.

Podeli sa nama još neke slične momente.

TT: Dešavalo se veoma često. Boiler Room u Tel Avivu sam završila sa Justin Timberlake-om. Tada sam zapravo upoznala Gabriela koji je posle bio na Brodu. Išle su tri stvari u istom trenutku. Substance tj. DJ Pete u Monolake remiksu, masni dub sa slomljenim ritmom, Robert Hood  i preko svega toga ili iz svega toga je izašao Justin Timberlake “Sexy Back“. Mislim da je najveća hrabrost koju sam ikada imala bila kad sam radila u Berghajnu prvi put. Ta situacija je bila blago problematična. Radila sam u Njujorku veče pre toga na Unter x The Bunker žurci koja je trajala 24 sata. Tako da je moj set u Njujorku bio rano ujutru i nakon toga sam imala vremena da se istuširam,  odem na aerodrom, da stignem u Berlin, da se isto istuširam nakon ne znam koliko sati putovanja i da odem da radim u Berghajnu. Berghajn je gig za koji se ljudi odmaraju po dve nedelje, a ja sam morala da ga odradim tako i bila sam strašno nervozna. Ali nekako je to super prošlo. Bio je set u poslepodnevnim časovima, to je polu-smena kad nema puno ljudi, još je bio lep dan pa su svi bili u bašti napolju i mislila sam da će tako poluprazno i ostati. Međutim, kako sam počela da radim, tako se napunilo, pa sam shvatila da oko mene postoji neki hajp, da su ljudi došli da me čuju, baš u to vreme kad sam počinjala. Napunio se klub i puštala sam sve i svašta. To je ona čuvena priča sa tipom koji me je gađao parama, ne znam da li znaš za to?

Pričaj.

TT: Dakle radila sam, a toliko sam bila nervozna i ukočena da sam jedva dizala pogled da vidim ljude. Tu je bila moja drugarica Natalija i ona je promatrala celu situaciju, govorila mi kako ko reaguje. I to je sve dobro prošlo, svi su se radovali, ali bio je jedan tip u prvim redovima koji je svaki put kad sam pustila nešto što nije tehno gađao nekakvim  papirićima, odlepila sam. Ta vrsta smirenosti koju sam imala u toj situaciji je impresivna, baš sam se jako koncentrisala da ne obraćam pažnju na to. On bi me pogodio u glavu svaki put i to se samo gomilalo u pultu preko miksete, preko svega. Kad sam završila Natalija mi je rekla „Ljudi su toliko odlepili da su te gađali parama“, i ja kao: „Kojim parama?“, a ona kaže: „Vidiš sve ove papiriće, to su sve pare“. Čovek je bacio nekoliko stotina evra u pult. Ona je pokupila to, stavila u torbu, otišle smo na ručak i proveravale da li je pravi novac. To je ta priča.

Na kraju seta sam razmišljala da li da pustim Snap ili da ne pustim Snap? Pošto volim da pustim „Rhythm is a Dancer“, to mi je jedna od omiljenih dance pesama. Razmišljala sam: „Možda je ovo i prvi i poslednji put da radim u Berghajnu, ako sad ne pustim, nikad neću i što bih uopšte razmišljala da li da pustim ili da ne pustim, samo treba da pustim!“ To je bio jedan od najneverovatnijih, najmagičnijih trenutaka u mojoj celoj didžej karijeri. U tom mračnom i ozbiljnom Berghajnu u koji sam tada vec 10 godina izlazila, odjednom se prolama Snap. Svi ti jako ozbiljni ljudi na podijumu su se gledali, verovatno da provere da li je dovoljno kul radovati se ovakvoj pesmi. Sva sreća, kao i uvek u Berlinu, imala sam 40 svojih ljudi na spisku i oni su bili tu u prvim redovima, počeli su da vrište, a za njima su i svi drugi odreagovali. Prvi put i više nikad sam videla ceo podijum u Berghajnu sa ogromnim osmesima, bukvalno kao da se sunce upalilo.  Završio se „Rhythm is a Dancer“, desio se neki preogromni aplauz i light guy je uperio spotlajt u mene. Sledeći didžej nije počeo dok se aplauz nije okončao i moj set se tako trijumfalno završio pesmom koju verovatno niko nije očekivao da čuje.

Otvorena si kada je reč o formatima. Puštaš i ploče i digitalne fajlove i nisi isključiva oko toga kako to mora da izgleda, da li treba da se pušta samo sa ploča, na kojoj opremi ko radi itd. Sada svi šetaju svoje USB stikove i rade sa digitalnim fajlovima, to je postalo normalno. Šta misliš o tim fetišima?

TT: Ali stvarno nije bitno, stvarno uopšte nije bitno. Imaš ljude kao što je na primer Daniele Baldelli koji je jedan od najstarijih, najdugovečnijih i najozbiljnijih didžejeva na svetu, koji ima jednu od najozbiljnijih kolekcija ploča u Evropi koji je izgovorio istu stvar: „Nema veze, puštaj sa telefona, kako god, samo da je to dobro, da zvuči kao ti i sve je OK!“ Jer to je sumanuto, muzika uopšte nema tu svrhu. To da imaš muziku na nekom formatu i da možeš da je poseduješ i da možeš fizički da držiš u ruci nešto što je kao nosač zvuka, to je istorijski gledano, stvar koja je kratkog veka. To se relativno skoro pojavilo. A muzika je postojala pre svega toga. Poenta muzike je bila izvođenje i transcedencija i doživljaj, a ne da li imaš ploče ili nemaš ploče ili diskove koji su originalni ili nisu originalni. To nema nikakve veze sa mozgom, to je priča o biznisu i konzumerizmu.

Veče posle tvog olnajtera se u Dragstoru održava Putnik žurka na kojoj će, sasvim spontano, dve žene, Elena Colombi i Roelien, biti hedlajnerke. To znaci tri hedlajnerke istog vikenda u istom klubu. Brzo se prešlo sa toga da nema žena didžejeva do toga da se prirodno i bez forsiranja pakuju programi u kojima su žene na lajnapu.

TT: Pa da. Samo da nije isforsirano. Dakle samo da ne bude: „Stavili smo ženu zato što je žena.“ I dalje ponavljam agentima i promoterima – „Ako sam ja ta žena koju ste stavili na program zato što je žena nemojte da me zovete da puštam muziku.“ Ne želim nikome da popunjavam kvote u Excel tabeli, da može da se pravda kako ima žene na programu.  To me uopšte ne zanima.

Da li si skoro slušala Helenu Hauff?

TT: Uživo nažalost nisam.

Nastupala je na No Sleep bini na Exitu ovog leta.

TT: Ona je uvek genijalna. Ona je možda najbolji DJ na svetu. Mislim da nju ne možeš onlajn da slušaš. E, to je nastavak na onu priču da li imaš ploče ili fajlove. I ti snimljeni setovi, ta pojava je recentna, da snimiš set ili da izađe disk sa nekim setom. To je totalno neka druga priča. To nije poenta didžejinga, slušanje onlajn.

Kojom pesmom bi pozvala ljude na svoj olnajter? Neko sedi kod kuće i lomi se da li da izađe.

TT: Morala bih da razmislim ali možda “The Dominatrix Sleeps Tonight” zbog ove ploče koja stoji tu. Uvek je držim da mogu da je vidim.

Kažeš da za Dragstor spremaš set sa malo manje tehna nego što inače puštaš. Proizvodi se publika koja ima to tehno očekivanje od Dragstora i zvuči korisno da se to preispita, da se pokaže da nije sve pitanje jednog  žanra. Mnogo je veći taj prostor i platforma od toga da služi da se ispoštuje format tehno partija.

TT: Meni u toj sobi smeta kako tehno zvuči dok ječi, pa je tehno i onda kad nije. Mislim da to treba da se razbije nekim melodijama koje su u srednjem registru. I ne samo to. Sećam se da je jedno od mojih najlepših Dragstor iskustava, ako ne i najlepše, bilo jutro kad sam radila posle Xosar i to je verovatno bio moj najduži set u velikoj sobi u Dragstoru. Kako je svitalo i kako je počela da se osipa ekipa ja sam se samo prebacila na to da puštam bilo šta, kao da je 20/44, a ne Drugstore, i to je baš bilo magično. Ostalo je nekih 15-20 ljudi i, iako je situacija bila zrela za to da se muzika ugasi i da se ide kući, nisam mogla da prestanem i videla sam da niko do tih ljudi isto ne prestaje. Tako da sam se setila toga sad kad sam počela da spremam. Treba da se opustim i da puštam muziku sa radija, svu muziku koju imam, sve…

Ta jutra su super. Ljudi neće da odu, tebi se još pušta, strob, fog mašina, a kada klub stane iza tebe da te podrži to je isto super.

TT: Onda ćemo tako. Neco, gde nam je strob?

Lajkuj:

Komentari:

  1. Marko says:

    “Svi ti jako ozbiljni ljudi na podijumu su se gledali, verovatno da provere da li je dovoljno kul radovati se ovakvoj pesmi”. Bas pre neki dan bio na nekoj tehno zurci na kojoj su pustili Kraftwerk. Razmisljam da li da skacem od srece ili da cutim. Nije svejedno hocu li biti caba ili baja. Gledam oko sebe i vidim ljude koji se raduju. I skapiram da je to bas kul. Onda i ja pocnem da vristim od srece. I onda i ovi sa spiska sa mnom. I svi smo carevi iako smo ozbiljni. Sad mi jos draze jer vidim da ih Tijana slusa od svoje cetvrte godine. Kul sam, yes!! Hvala ti TT i pozdravi guru ujaka!

  2. Slobodan Vujanović says:

    jednom, ne toooliko davno, bio sam singl i jadan, i tijana je puštala muziku u klubu u nušićevoj, koji se u tom trenutku zvao “elektrana” ili tako nešto. plesao sam i pleasao i na kraju seta iz nekog tehna prolomila se my girls, animal collective, i u toj polumračnoj rupici od prostora ja sam u tom momentu osetio da se kosmos cepa i da mi treće oko izbija iz čela i da nešto lepo neminovno mora nekad da se desi. neprejebiv trenutak sreće.

    tijana t može preko leševa, a ne preko zebre da prelazi ulicu, što se mene tiče.

  3. Fash says:

    Au.. fanbase je baš odlepio ovog puta

  4. lavi says:

    Velika carica je Tijana T. Kakav genijalan razvojni put i primer da ne moras da se pronadjes sa 18 ili 25 ili 30 godina. Ali ako se trazis, zavirujes u sebe, otkrivas, pomeras… Na kraju se sve slozi u jedinstven bljesak.

  5. Bibi says:

    Mogu reci da sam svoje teenage godine provela prateci Tijaninu karijeru i drago mi je sto sam odlucila da se ugledam na vrednu, upornu i otvorenu osobu poput nje. Kako sam ja rasla tako je i ona rasla muzicki, kao i njena popularnost. Dokaz da beskrajni trud i ljubav prema onome sto radis moze da donese razne avanture i veliki uspeh. Yes bitch, you are every woman!

  6. Zarko says:

    komentari lome xD

Ostavite komentar:

Slični članci: