Da li imate preko 18 godina?

Omiljene Titove muzičke zvezde

Prošlo je 37 godina od kada nas je napustio „najveći sin svih naroda i narodnosti“. Većina zna kakav je bonvivanski život vodio. Na Njegov rođendan podsetićemo se koji su mu muzičari svirali na uvce.

4
0

Svakog 25. maja poklonici i poneki turista opsedaju Muzej Jugoslavije (nekada poznat kao Muzej 25.maj) i mauzolejski kompleks „Kuće cveća“ kako bi obeležili godišnjicu rođenja Josipa Broz Tita. Tito je, kao pobednik u Drugom svetskom ratu i državnik čiji je gerilski pokret jedini (skoro, pa) samostalno pobedio nacističke okupatore, izgradio novo socijalističko društvo, moderno i dobrano potpomognuto finansijskim blagodetima Hladnog rata i balansiranja između Istoka i Zapada. U toj skoro pa idiličnoj situaciji veliki državnik je patetirao takozvani „socijalizam sa ljudskim licem“ koji je u praksi izgledao tako da su pored standardnih staljinističkih sletova i čvrste političke doktrine građani Jugoslavije mogu da uživaju u svim blagodetima zapadnjačke popularne kulture, konzumerizma i putovanja u zapadne zemlje uz poštovanje socijalne države i komunističkog društveno-političkog sistema.  Kako je to izgledalo u praksi? O tome će vam pripovedati roditelji, dede, babe uz setu u glasu pominjući automobile, stanove, vikendice, humano radno vreme koje sada ne bi mogli da dobiju i učlanjenjem u vladajuću partiju i danonoćnim volonterskim radom. U toku ovih eskapada naši stari često izgovore onu izanđalu, ali i dalje aktuelnu „Bravar je bio bolji“.

tito

Tito, Jovanka i pioniri / foto: YouTube printscreen

Da je bravar stvarno bio bolji govore ne samo posetioci njegovog mauzolej već i kulturna produkcija (a sa njom i infrastrukturna što dokazuje broj domova kulture, pozorišta, koncertnih sala i bioskopa izgrađenih u to vreme) SFRJ koja se, kada govorimo o opštim parametrima, najviše vidi na filmskoj i muzičkoj produkciji. Filmovi su nekako najupečatljiviji : bilo ih je u svim stilovima i žanrovima, a ukoliko ste, kao autor, napravili nešto politički subverzivno i bili dovoljno pametni (ne računa se „Plastični isus“ blaženopočivšeg Lazara Stojanovića koji je pomerio granice u svakom smislu) mogli ste da se izmestite iz jedne republike i odete mirno u drugo ostajući disident koliko god vam je to odgovaralo. To dokazuju primeri Žike Pavlovića i Joce Jovanovića kojima je Slovenija bila pribežište i produkciona meka. Muzika je, s druge strane, imala slične domete. Produkcija je bila velika, platežna moć takođe, a izvođači popularnih zapadnjačkih žanrova su od vaspostavljanja Golog otoka i istorijskog „Ne“ Josifu Staljinu (Josif VS. Josip, gle zgodne istorijske metafore) bili medijski i produkciono sveprisutni tako da već od srednine ’60-ih Jugosloveni nisu morali da krišom slušaju Radio Luksenburg da bi novi singl „Animalsa“ već su slobodno mogli otpevati taj isti singl samo preveden na srpskohrvatski dok ga izvode „Siluete“ ili „Džentlmeni“. No nije to samo bila zvanična politika : Tito je voleo filmove i muziku i uživao u njima. A i muzičari su znali kako da dođu do privilegija koje su ih svrstavale u red onih koji su, oksimoronski rečeno, „jednakiji od jednakih“. Ovi umetnici su svirali i pevali na sletovima, uživali na Brionima, zabavljali vrh Komunističke partije Jugoslavije i time gradili karijeru i imidž koji i dan danas baštine. Zbog toga smo, u sentimentu sećanja na Josipa Broza, odlučili da se prisetimo nekih od ovih zvezda i priča kako su (na simpatičan a neki i na bizaran način) došli u blizinu Njegovih skuta.

GORAN BREGOVIĆ

Ljubav Tita i Brege je kao odnos momka i devojke, gradskih faca,  koji su iznad „love and hate relationshipa“ . Oni se vole, poštuju, ali nekako je i za imidž jednog i za imidž drugog bolje da se prave da se ne vole do momenta kada i jednom i drugom to savršeno odgovara.  Meteorski uspeh Bijelog dugmeta i histerija nalik onoj za Bitlse je nagnala Josipa Broza da izda poziv Bregi i kompaniji da mu sviraju za novu 1976. u Hrvatskom narodnom kazalištu. Iako su imali novogodišnji nastup u beogradskoj Hali sportova Brega je sve otkazao (navodno kukajući Bebeku da ga je Tito „zajebao za veliku lovu“) i otišao da predstavi svoju muziku Josipu Brozu koji je zbog glasnoće i nerazumevanja napustio nastup posle nekoliko minuta zajedno sa ostalim funkcionerima. Jedini koji je ostao do kraja je bio Džemal Bijedić, predsednik KP BiH koji je ipak želeo da ostane „true to the end“ svojim zemljacima a i legenda kaže da je krišom voleo rok en rol. Oko ove ljubavi se lome koplja i u grupi : Željko Bebek je u intervju koji je dao piscu ovog teksta na pitanje „Da li je Tito voleo Bijelo dugme“ negirao bilo kakvu ljubav i dodao da se namerno, citat “…obukao kao gej za taj nastup – visoke potpetice, šarena odeća, kosa, i minđuše“ kako bi iznervirao Tita i prikazao svoj nepatvoreni katekizamski hercegovački prkos.

bijelo-dugme

Ova tvrdnja čudi s obzirom da je već te godine čiji su doček proslavili zajedno sa maršalom otišao na radnu akciju sa Bregom i priverennim basistom Zoranom Račićem i vratio se sa udarničkom značkom verovatno drugačije obučen nego na nastupu a i Brega je, u ime tada raspale grupe, primio plaketu na Devetom kongresu Saveza socijalističke omladine Bosne i Hercegovine 1977. Da li je ovo bila ljubav iz intersa, iz radoznalosti, želje za ekperimentisanjem, ili Titovog uvraženog mišljenja da su „studenti uvek u pravu“ a tada ih je većina slušala Bijelo dugme teško je utvrditi. No da postoji i dalje tajna veza između ova dva SFRJ velikana (bez Bebeka koji je rekao i da je napustio Bijelo Dugme jer je Brega voleo Tita i koketirao sa politikom) dokazuje i činjenica da Brega često, na nastupima, nosi sat sa Titovim likom koji je dobio na jednom od sletova na kojima je grupa učestvovala.

ZDRAVKO ČOLIĆ

Čola, kao najveća pop zvezda ovih prostora, je iskreno voleo Tita. I on njega. To uopšte nije čudno: Zdravko Čolić je bio primer savršenog omladinca „socijalizma s ljudskim likom“ : mlad, prav, može volu rep da isčupa, pomalo buntovan i moderno stilizovan, ali sve u granicama ukusa i spreman da potegne na prvim borbenim redovima ako zemlja ili poredak budu ugroženi. On je, kako se i sada čini, iskreno verovao u sistem i u njemu učestvovao, kao i miloni Jugoslovena do tada, čistog srca i ideološki ispravne duše.

cola

Pevao je Josipu Brozu nekoliko puta, bio učesnik nekoliko sletova, a nakon njegove smrti, pre 37 godina, snimio i ovu pesmu kojom dokazuje svoju ideološku i ljudsku poziciju. Verovatno je zato, pored fenomenalnih vokalnih sposbnosti, ostao najveća muzička zvezda sa ovih prostora.

NEDA UKRADEN

Simptomatično ili ne, autor teksta kompozicije „Druže Tito, mi ti se kunemo“ Đorđe Novković (čija je ljubav prema Titu naprasno splahnula i prešla u ljubav prema Franji Tuđmanu i autorstvo teksta pesme „Danke Deutschland“ kojom se hrvatska muzička scena kolektivno zahvalila Nemačkoj na priznanju ’91.) autor je i najvećih hitova još jedne omiljene Titove vokalne solistikinje– Nede Ukraden. Za razliku od prethodnih muzičara čiji je funk Tito voleo radi funka Nedino delovanje izgleda kao standardno propagandno pozicioniranje zarad određene dobiti. Iz kasnijih Nedih radova, malo prosrpskih, pa malo neutralnih, pa sada opet prohrvatskih što se jasno vidi iz njenog govora koji je iz ijekavice prešao u ekavicu do sadašnje kombinacije ikavice i ijekavice, vidi se pečat muzičkog gurua Novkovića i aktivan rad na sletovima, zabavama i ostalim manifestacijama sličnog karaktera. Takođe, Neda je bila poznata kao lepotica, a legende kažu da je maršal imao istančano oko za lepotu, baš kao i za sve druge stvari.  Kao potvrda evo jednog pomalo zaboravljenog, ali amblematičnog hita „Ovo nam je naša borba dala“ što nekako najbolje opisuje i Nedin odnos prema materiji.

SAFET ISOVIĆ

Primer najvećeg intrepretatora bosanskih sevdalinki dokazuje pravu ljubav predsednika prema muzici : Isović je celog života bio zakleti antikomunista što je vukao iz porodične tradicije, ali njegov kristalni glas, sposobnost da izvede sevdalinke sa emocijom i duhom i jedinstveni spoj tradicije i socijalističkog modernizma koji je zahvatio čak i novokomponovanu narodnu muziku ’70-tih godina doveo je do neraskidive ljubavi Tita i Safeta koji je pevača redovno zvao na svoje privatne zabave i davao mu logistiku tokom najsvetlijih trenutaka u karijeri.

Safet_Isovic

Safet Isović, 1960. foto : Wikipedia

Isovićev porodični background kao i ranjavanje tokom opsade Sarajeva odvlače ga  na stranu SDA i Alije Izetbegovića, ali Titova ljubav prema njemu  je ostala do poslednjeg dana što nedvosmisleno govori da je maršal imao ne samo sluh za muziku već je svoj ukus stavljao iznad dnevnopolitičkih okolnosti.

ARSEN DEDIĆ I GABI NOVAK

Bračni par hrvatskih šansonjera je bio omiljeni Titov izbor za glamurozne dočeke nove godine koji su se održavali diljem republika u nekoj od rezidencija (najpoznatiji doček se desio 1977.u hotelu „Parku“ u Novom Sadu kada je običan svet bio pozvan te su u jednoj sali bili Tito, Jovanka i rukovodstvo,  u drugoj narod, a muzički program isti za obe sale). Na njima je Tito pokazivao i zavidan smisao za humor i autoironiju pošto je često nosio neobične kape koje je dobijao na poklon tokom putovanja po zemljama Nesvrstanih. Organizacija dočeka,  program i duh druga Tita su bili rame uz rame s holivudskim zabavama tog doba, uz, pošto je Jugoslavija ipak imala socijalizam s ljudskim licem, obavezno prisustvo običnog sveta kao gostiju.

Arsen i Gabi su nisu isticali po izlivima ljubavi prema bilo kome od političkih moćnika (mada ostaje bizarna anegdota Cuneta Gojkovića u koju je stvarno teško poverovati kada on ’91. zove Arsena telefonom da ga pita da li je dobro, a ovaj mu pet minuta neprekidno psuje majku u slušalicu i besno je spušta da bi ga odmah nakon toga zvao iz telefonske govornice da mu se izvini jer sumnja da mu prisluškuju telefon pa je zato morao da prikaže netrpeljivost prema svom srpskom kolegi i prijatelju) za razliku od većine drugih muzičkih zvezda sa neodoljivom potrebom za dokazivanjem naslednicima Josipa Broza iz veselih devedesetih, ali sama činjenica da su pevali na skoro svim glamuroznim proslavama nove godine u režiji velikog Jože daje za pravo sumnji da ih je i voleo. I to iz potpuno opravdanih razloga. Evo Arsenove izvedbe njegove pesme koju je komponovao za još jednog sa ove liste, biće vam jasno ko je u pitanju.

inside

ĐORĐE BALAŠEVIĆ

Đorđe Balašević je, poput već toliko spominjanog Zdravka Čolića, savršen primer pravog omladinca koji se uklapa u politiku posle razlaza sa SSSR. Dok je Zdravko bio i vizuelni simbol propisanog savremenog omladinca spremnog za akciju bilo koje vrste Đole je više predstavljao genotip građana Autonomne pokrajine Vojvodine : nizak, ljubitelj suhomesnatih proizvoda i malo jače ishrane, simpatičan, pun šale i vrca – jednostavno pravi Lala. On je komponovao i najpoznatiju i najhitičniju pesmu o tadašnjem društveno-političkom sistemu „Računajte na nas“ koju je, po sopstvenom priznanju, napisao u vojsci i prezentovao najdražem vođi 1.oktobra 1978.  pošto ga je video prvi put dokazavši da je Pinki pao u senu istorijske zbilje.

djole-balasevic

Đole i Tito su se opet videli, čak i fotografisali, ali to nije toliko zanimljivo. Kasnije je Đole imao slične kantautorske izlete pošto je krenula euforija oko Kosova (čuvena “Ne lomite mi bagrenje”) ali oni nisu prošli poput pomenute apoteoze Titu. Ostalo je već istorija: Balašević shvata na vreme da drug Stari ipak više odgovara njegovom senzibilitetu od druga Slobe, ustaje protiv građanskog rata, i, zbog toga, je i dan danas najautentičniji produkt pop kulturne Jugoslavije, a time i  jugonostalgije. Dok je Čola shvatio istorijsku stvarnost, promenu socijalne strukture i očekivanja naroda Đole i dalje mahom igra na setnu nostalgiju što je i više nego uspešno pošto je jedini srpski kantautor koji je napunio beogradsku Arenu preko Fejsbuk posta u kome je najavio koncert. No snimak ispod je pucanje iz svih oružja: vanvremenski hit u interpretaciji gore pomenutih, Meri Cetinić i još jednog omiljenog benda sa maršalovih novogodišnjih zabava – Sedmorice mladih – o kojima nismo pisali jer ih ipak ima sedam a i niko se nije posebno isticao autorstvom kao na primer Goran Bregović. Uživajte u blast from the past.

OLIVERA KATARINA

Za kraj ostaje jedina od interpretatorki koja se nikada nije libila da istakne animalnu seksualnu snagu bivšeg predsednika i kako je isti obožavao, zvao na sve zabave i toliko proždirao zelenim očima da je čak i supruga Jovanka morala da ga mune laktom u bubreg kako bi se smirio. Olivera Katarina je pored sve slave koju je imala obilato iskoristila bliskost sa komunističkom nomenklaturom i njenim Vođom da je godinama živela glamurozno poput holivudske dive. Kako se ophodila sa ljudima na setovima filmova nabolji govori legenda da joj je Bekim Fehmiu na snimanju „Skupljača perja“ udario pravi šamar u kultnoj sceni kako bi je spustio na zemlju, a sve zbog ponašanja prema ostaloj ekipi filma. Ovu poziciju je Katarini omogućavala veza sa ozloglašenim i legendarnim šefom Avala filma Ratkom Draževićem koji je, po rečima Olivere, čekao u vikendici s napunjenim pištoljem, praznom flašom i kutijom sedativa. O kinestetičnosti ove veze bi se mogao napisati još jedan ovoliki tekst no ostaćemo na ljubavi prema Titu. Dakle, Olivera je bila prava zvezda tog vremena, a Tito je odlepio svojim hipnotičkim zelenim očima za njom kada je snimala „Nišku banju“. Kada se pogleda ovaj snimak nekako je i razumljivo.

POSEBNA KATEGORIJA: RENEGADES OF FUNK

Tekst ne bi bio potpun (iako ima skoro 14.000 karaktera) da se ne spomene kategorija van konkurecije : muzičari koje je Tito voleo pa ih zbog njihove političke aktivnosti zamrzeo, a neke i prognao To su Predrag „Cune“ Gojković, Vice Vukov i Predrag Živković – Tozovac.

Predrag_Gojkovic_Cune_(1932)

Predrag “Cune” Gojković na vrhuncu slave ’60-tih godina, foto : YouTube screenshot

Cune je bio najpoznatiji interpretator tradicionalnih narodnih srpskih pesama i Titu je pevao nekoliko desetina puta. Po Cunetovim rečima Tito je najviše voleo da od njega čuje meksikanske i zagorske pesme jer mu je partizanskih bilo preko glave, a Jovanka, čiji je Cune bio omiljeni pevač, je volela romanse. Gojkovićev stardom je trajao šezdesetih godina i povučen njime, kao i iskustvom u pevanju pesama popularnih i na Zapadu, Cune odlazi u Ameriku ’66. što mu nikada nije oprošteno, pošto je emigracija toliko velike zvezde iz socijalističkog raja bila nedopustiva. Po povratku ’69. Cunetu su zatvorena sva vrata i etiketiran je kao „četnik“, iako su mu američki četnici, dok je bio tamo, zamerali da je komunjara. Cune se nekako oporavio do početka sedamdesetih, ali staru slavu nikada nije povratio.

 

Vice Vukov foto Stevan Kragujević

Vice Vukov, foto : Stevan Kragujević, Wikipedia Commons 3.0 licenca

Sudbina hrvatskog šansonjera Vice Vukova je slična samo dosta ekstremnija pošto se Vice i otvoreno politički angažovao. Nakon predstavljanja Jugoslavije na pesmi Evrovizije 1963. i 1965.  Vukov 1972. postaje aktivni član Hrvatskog proljeća i policija mu upada u stan i pretresa ga. On se ne vraća sa turneje u Austriji sve do 1975, u međuvremenu završava međunarodne studije u Parizu i vraća se u Zagreb gde saznaje da su mu sva izdanja povučena iz prodavnica ploča i da, faktički, više ne postoji, ne samo kao zvezda, već i kao pevač. Tako ga je zatekla sudbina slična ratnim drugarima Envera Hodže i visokim funkcionerima Komunističke partije Albanije koji su nakon smaknuća nestajali sa zajedničkih fotografija sa Vođom. Vice Vukov je, naravno. ostao živ ali ne uspeva da nađe posao sledeće četiri godine zbog političkog angažmana, a zabranu nastupanja je imao sve do ’89. kada se opet aktivira i to na strani starog prijatelja FranjeTuđmana. Uskoro se rastaje i sa njim zbog (sic)nacionalizma i čini jedan od bizarnijih poteza s obzirom na sve što je preživeo: pristupa Socijaldemokratskoj partiji Ivice Račana (bivšoj KP Hrvatske) čiji je bio poslanik do smrti od moždanog udara na stepenicama hrvatskog Sabora 2008.

Stevan_Kragujevic,_Predrag_Zivkovic_Tozovac

Predrag Živković – Tozovac, foto : Stevan Kragujević, Creative Commons 4.0

Tozovac je prošao sličnu golgotu kao Vice, ali bez ugrožavanja egzistencije i potpunog hodžijanskog nestanka sa muzičke scene: legenda kaže da je Tozovac bio omiljeni Titov pevač narodne novokomponovane muzike (ne tradicionalne pošto je to bio Cune) i prvi pevač ove vrste muzike koji je dobio dozvolu da nastupi na Jugoslovenskoj radio televiziji. Tozovac je to shvatio ozbiljno i u svim javnim nastupima na(tada) jedinom kanalu više ličio na Frenka Sinatru nego na pevača sa Ibarske magistrale gde je većina interpretatora ove underground, ali popularne muzike obitavala. Nosio je frak, crnu mašnu, bio šarmantan i gotovo psihotički ljubio ženama ruke. Tozovčev sunovrat kreće snimanjem singla „Jeremija“ 1972., šaljive pesme u kojoj opeva Jeremiju Krstića, vojnika solunca. Pesmu je vrh partije okarakterisao kao „četničku“, te Tozovac beži u Nemačku (slično kao i Vice) i ostaje tamo tri godine. Po povratku mu se oduzima pasoš i do sredine osamdesetih i pojave Slobodana Miloševića i ponovnog buđenja nacionalnog duha ostaje u dubokoj ilegali Ibarske magistrale gde je stvarno morao da nastupa kako bi preživeo.

 

VAN SVAKE KONKURENCIJE

Milutin Popović – Zahar

Doktorant prava, klasični, jazz i folk muzičar, pigmalionski izmitelj Lepe Brene, Doris Dragić i drugih pop folk zvezda, scenarista, pisac, ko zna šta još Milutin Popović Zahar je dugo godina bio vođa KUD “Ivo Lola Ribar” i kao virtuozni muzičar sa zvaničnim “stap of approval” Jugoslavije komponovao numere “Jugoslavijo” (Od Vardara pa do Triglava), “Živela Jugoslavija”,  “Hej Jugosloveni” (himna našeg tima na Olimpijskim igrama u Seulu ’88). Kasnije je komponovao i “Vidovdan” za obeležavanje 600 godina Kosovskoj boja, ali to nije ni čudno, s obzirom na novo probuđeni nacionalni naboj svih s ove liste o čeme je već ranije pisano, pa da ne dosađujem s tim. Ono što izdvaja Zahara na ovoj listi sem autorstva neslužbenoj himni bivše zemlje “Od Vardara pa do Triglava” je njegova potreba da se neprestano hvali kako je maltene bio Titov ortak što prevazilazi sve muzičare sa ove liste koji se, manje ili više, ili tiho ponose ili minimiziraju svoje delovanje kod, oko i ispod Tita tih godina ili se sa umerenom setom i žalom sete najlepših godina. Zahar ne ferma ništa od toga ni pet posto: svuda s ponosom ističe, hvali se i potencira svoj “lafovski” odnos sa doživotnim predsednikom, pa u najfriškijem “tito memories” medijskom trenutku u okviru intervjuua “Večernjim novostima” iz januara 2016. priznaje kako ga je Tito pitao zašto nema devojku, ovaj mu rekao da nema pare, a Tito šeretski obrusio da mu pare i ne trebaju kada tako dobro svira. Tito mu se, takođe, hvalio da je osvajao žene, svirao mu klavir, poverio se da najviše voli Šubertove sonate a Zahar je bio prisutan i kada je, na prijemu kod Tita na Brionima, engleska kraljica Elizabeta Druga izjavila: “Ako je on bravar ja nisam engleska  kraljica”. Zahar se diči i fotografijom na svom sajtu gde ciguli Titu tako da bilo sve ovo istina ili ne, da li bio simbol “socijalizma s čankoliznom facom” ili ne, stari violinista nema blama da se pohvali. Zbog toga je Zahar ultimativni pobednik i samom sebi i nama i zaslužuje vanvremensko, vanprostorno i vankategorijsko mesto u ovom tekstu.

Aplauz i od Tita, opis fotografije sa oficijalnog sajta Milutina Popovica Zahara photo www.zahar.rs

“Aplauz i od Tita”, opis ove fotografije sa oficijalnog sajta Milutina Popovića Zahara govori više od hiljadu reči, photo : www.zahar.rs

 

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: