Oluja u šumi

Nova decenija je odavno stigla a sa njom i nova energija ženskih singer-songwriterki koje odbijaju da budu klasifikovane u uske, trendi žanrovske odrednice kao što su “freak folk” ili “New Weird America”. Spajajući folk iz 60ih, ambijentalne psihodelične kolaže i magično karnevalske soundtrackove sa novim senzibilitetom, u tekstu ćete saznati šta imaju zajedničko najautentičnije autorke ovog talasa: Džesika Pret, Karol Kodžo (Jüppala Kääpiö), Natali Mering (Weyes Blood), misteriozna Lena (Kot Kot) i Ekin Fil.

1. Jessica Pratt

Folk muza iz San Franciska (i novo ime Drag City lejbla za koji izdaje proslavljena Joanna Newsom) je najzvučnije ime sa ove liste, izdvojena iz horde singer-songwriterki svojim prepoznatljivim nazalnim sopranom i vrlo ličnim i perfekcionističkim, opsesivnim procesom komponovanja. Najviše uronjena u zvuk prošlosti, ona koristi četvorokanalne snimače trake koji dovode to toga da se ista na nekim kompozicijama na njenom poslednjem albumu skoro usporava i dekomponuje (“Jacqueline in the Background”) što deluje kao jedna od simpatičnih tehnika lo-fi strategije i otpora ka tradicionalizmu, ali nemojte baš biti sasvim uvereni u sve njene motive. U svetu Džesike Pret sve ima svoje zašto i na malim detaljima se najviše ogleda brisanje linije između spontanog komponovanja i temeljnog planiranja, fantazmatskih hukova i kompleksnih priča, u koje nas uvlači kao jedan od najdarovitijih bardova svoje generacije.

U novom milenijumu je novi talas folka povukao interesovanje za reizdanja zaboravljenih diva, poput Karen Dalton i Vashti Bunyan, koje su u vreme kada su snimale bile komercijalno neuspešne i ignorisane od strane mainstream kritike, a sa kojima Džesika deli više nego što se na prvi mah može pretpostaviti. Njen drugi album “On Your Own Love Again” ima zamah budućeg folk klasika, što mu trenutno predviđa (nešto osvešćenija) muzička štampa. Istovremeno kao da je sniman u duhu još jedne kultno izgubljene ploče koja je u svojoj izolovanosti od urbanih tema i odsečenosti od modernog sveta magično uronjena u etos folkerske nežnosti i čuvara ljudskih emocija, pastiš povučenjaštva iz nekog drugog vremena koje lebdi nad njenim pesmama. U njenoj muzici nema ničeg napadnog i teatralno ekscentričnog, kao u prethodnom talasu detinjasto razuzdanog “freak folka”, ničeg zvukovno opterećujućeg i kada je reč o mračnim temama, s druge strane sve to ne zvuči kao još jedna pozadinska ploča za čavrljanje u nekom Starbucks-y kafiću.

Povremeno melanholična i tužna, ali nikad preko praga dobrog ukusa (u rangu nekog nikdrejkovskog kralja depre) kao svoje uzore navodi Marijen Fejtful i T Rex pre nego ispovednu poetiku Joan Baez i Joni Mitchell. Muzika je većim delom akustično gitarska, ali daleko snolikija nego što aranžmani na nekim od pesama žele to da priznaju (što najbolje oslikava psihodelični loungey outro na „Game that I Play“ ne prikazujući se kao zvanični hidden track albuma).

Njen glas je istovremeno i sladak i detinjast i instrospektiran i očajavajući, dok su teme na albumu obeležene najstresnijim događajima u nečijem životu: selidbom, raskidom dugogodišnje veze, smrću roditelja. Teskoba je prisutna, ali njen glas sve vreme ne prelazi prag elokventnog šapata, maksimalno je isceljujuć i ušuškavajuć u svojoj prizemnosti, u njemu se ne očitava nikakav teret zvaničnih nedaća, on služi kao jedan od hipnotičkih instrumenata u bogatom arsenalu ambijenata koji prate njene kompozicije. S druge strane tekstovi su puni nadrealnih detalja, sitnih mudrosti i priznajuće zbunjenosti.

“On Your Own Love Again” je album koji hvata i magiju trenutka i upornost i istrajnost autorske vizije. Pesme su se morale snimiti u periodu od dva meseca hermitskog života, plodnog tla za eksperimentisanje, inače bi se raspršile u etru nekakvog daydreaminga ili sondgreaminga. Nama ostaje da vidimo kakve će se sitne sonične avanture dešavati ubuduće u bogatom muzičkom svetu gospođice Pret, koja ignoriše savremene trendove i za sobom ostavlja samo dobrano hipnotisane slušaoce.

2. Elena Filatova (Kot Kot /Swim with a Carrot)

„Devojka sa omađijanim kasetofonom snima saundtrek za izgubljeni sovjetski animirani film.”

Poreklom iz Petrozavodska, malog grada na severozapadu Rusije i centra autonomne republike Karelije, Elena Filatova svira u sanjivom psiho-folk dvojcu Dva Zagorodnyh Doma, sa svojim partnerom Aleksandrom Ševčenkom, dok pod imenom Kot Kot (dupla mačka) stvara nešto drugačiju zvučnu sliku koja koincidira sa poluimprovizovanim zvučnim kolažima i slojevima vinilne nostalgije.

Veza grada i dua sa Finskom, postojbinom pomahnitalih šumskih hipika koji su nas u poslednjoj deceniji preplavili gomilom izdanja sa psihodeličnim ekoosvešćujućim džemovima, detinjasto kreativnim zloupotrebama instrumenata igračaka i stondirano tribalnoj buci (čiju smo magiju propratili na koncertnoj turneji izdavača Fonal u Beogradu gde su gostovali Es, Islaja i Kemialliset Ystavat) ogleda se i u osećanju geografske izolovanosti, hladnoće i odabiru uglavnom kasetno limitiranog (finskog) lejbla Jozik. No dok finska hladnoća ponekad sa sobom donosi i osećaj otuđenja, muzika dua je pozicionirana negde između utopljujuće bezbednosti pastoralnog leta u šumskoj kolibi i iznenadnog otkrića nečeg nesvakidašnjeg, poput šetnje jezerom Onego, za koje se može čuti da je dosta “čudno i misteriozno“ svakog proleća i leta.

Elena nije ništa manje enigmatična ni u tvrdnji da je inspirisana uglavnom nepsihodeličnom, oldies muzikom, ruski folk bardovi i trubaduri, regtajm, delta bluz i Misisipi Records – ništa što bi na bilo koji način moglo da nam pomogne da prodremo u sadržinu njene/njihove muzike, koja odiše rustičnim duhom sa zamahom neke misteriozne buvljačke ploče bez ikakvog traga o vremenu u kojem je nastala, za koju sa velikim žarom tvrdite da predstavlja vaš dnevnik snova, ili dnevnik snova koje sanjaju ploče, ili možda čak dnevnik snova šumskih živuljaka iz vaših omiljenih turobno egzistencijalističkih/emo ruskih crtaća.

Elena (i Aleksandar) takođe teže da uhvate magiju trenutka i da ne profesionalizuju svoje bavljenje muzikom, mastering izdanja je minimalan, izdanja su uglavnom kasetna i izražavaju određenu vrstu stava prema autsajderima u svetu muzičara i umetnika, knjigama i poeziji za decu koje su “lakonske i univerzalne” u isto vreme. Kreativni proces ide tako da se otvaraju knjige i na slučajno odabranim stranicama biraju slučajno izabrane reči i stihovi polako krenu da se pevuše, a „loopovi“ sa ploča služe kako bi se stvorili novi atmosferični soundtrackovi, jer njena-njihova muzika je pre svega jako vizuelna i slikovničarska, prošarana nekakvim bajkovitim anegdotama koje možda i nisu tu da budu shvaćene. Čistota i iskrenost u intuitivnom pristupu večite dece, u prvom ili drugom tejku, bez ikakvog prejudiciranja kuda će stvari otići i kako će ispasti.

Swim with a carrot je prva inkarnacija Kot Kot , a njen split sa Dva Zagorodnyh Doma iz 2011, izdat za label Goaty Tapes, može se opisati kao spoj inkantancija derviša nad neobičnim zvucima čegrtaljki koje bauljaju sa grupom zloslutnih orguljaša, ozbiljno neurotične poluatonalne harmonike nad kojom bdi hor ženskih duhova, zvucima poltergeist dece što su izgubljena u kućici na drveću u paralelnoj dimenziji i igraju se se nekim ranim elektronskim instrumentom nalik tereminu i delayem na mikseti, dok mimikriraju slatke opscenosti u mikrofon, džeminga na ritam jednog bubnja i izgovorene mantre kroz talas komunalnih dronova – lista asocijacija je nepresušna.

Kунь od Kot Kot predstavlja nešto zrelije izdanje i jednu od najdragocenijih kaseta novog folk pokreta koja je prethodnih par godina dospela u VK etar. Album je podeljen na dve celine, između zvukova celestijalnog organa, klarineta, udaljenih perkusija i ženskog glasa koji pevuši nešto u mističnom offu do igranja sa semplovima, repetativnim loop strukturama koje grade čas nostalgično-filmski, čas nadnaravni eho kompozicija ( tj. primetnu radost melase nagomilanih magnetofonskih traka koje istiskuju audio inžinjera iz grešnog studija ). Malo je reći da ova muzika zvuči i sveže i arhivsko u isto vreme. Album završava dvodelna kompozicija koja na sličan način zatvara i poslednji Dva Zagorodnyh Doma album. Za razliku od nešto jasnije produkcije na tom albumu ovde dobijamo skoro diktafon-demo verziju pesme Summer (to su mali trenuci koji ovog slušaoca čine vrlo uzbuđenim) a posle nje ide Bolshih Kustah, magični rekvijem dostojan Nico, dok zabrinuto svira njen rezonantni harmonijum, ali samo ako je možemo zamisliti u ulozi devojke koja pozajmljuje glas ježu iz crtaća koji smo spomenuli na početku ovog članka.

Kot Kot je uvek aktivna i izdaje novu muziku, a možete je poslušati i na : https://soundcloud.com/kotkotsings

3. Carole Kojo-Zweifel (Jüppala Kääpiö)

Da li pije vodu teorija da jedan od najpsihodeličnijih folk bendova IKADA dolazi iz Finske? Još jednom ćete se osetiti blago prevareno, s obzirom na to da se i u ovom slučaju radi o kvazi fincima, čija se intuitivna samospoznaja ne dešava u šumama Karelije. Ovaj bend neizgovorivog naziva, J ü p p a l a K ä ä p i ö (grubo prevedeno i kao : patuljak Juppala) figurira kao još jedan muž-žena duo duboko u šumi/celestijalno-pogubljenih i širom-otvorenih-ušiju zanesenih čarobnjaka čija zajednička energija uspostavlja univerzum ni nalik nekom drugom.
Hitoshi Koji je, pored šamanizma prirodnjačkog smera, nekad davno odlučio da upiše i ultra ponorne studije zvuka, pa se ponekad desi da, u ulozi metodičnog zvučnog inžinjera, pored asortimana organske hrane (instrumentacije) koristi i terenske snimke koje procesira kroz različite efekte. Carole Kojo -Zweifel, po(v)učena iskustvom u radu sa neofolkerima In Gowan Ring, sve njegove ezoterično (um)etničke halucinacije hvata u „dreamcatcher“ mrežu svoje viole , a zajedno sa bajalicama koje dopiru iz njenog kovena matrijarhata šumskih vila oni jedva da i vide svetlost dana, dok su istovremeno najveći snop svetlosti u koloritnoj evokaciji njihove verzije ansambla „novog ritualizma“.

Rascepljeni između dugačkih dron pasaža, a la Teatar, večne muzike , obrnutih loopova, overtonovanih animističkih glasovnih kreacija i multiinstrumentalne ekstaze world music instrumenata poput zvona, flauta, citre, eolske bambus harfe , kalimbe, pa čak i šumskog kamenja, oni pružaju odgovore na neka od sledećih pitanja: 1) O čemu razmišlja dobro umrežena mreža nevladine organizacije Drveće džinovskog mozga koje duboko diše, 2) Kako komuniciraju životinje u opštem metežu i graji šumske skupštine, 3) Kako kamenje zamišlja svog zaštitnika u obliku ljudske amajlije i 4) Kakve zvukove zapravo odašilju minerali.

Njihov huk retko da ikad prelazi prag jedinstva ovih dugačkih tonova u skladnoj harmonijskoj masi impregniranoj svakakvim teksturalnim bojenjima, vriskama i onomatopejama, gde se iz naizgled uređenog sveta izrađa milion novih, a diverzitet ekosistema samo bruji. Pored već evidentne filozofije ženskog principa sagledavanja šire slike, prihvatanja i ekstatične tihosti/glasnosti njihove muzike, evokativna upotreba stringova donekle podseća i na bezvremeno romantičnu elegantnost muzike francuske multiinstrumentalistkinje Colleen. Carole i Hitoshi njihov stil takođe zovu i “kosmopolitski“ folk, folk karnevala duhova, večito praveći bazu zvučnih uzoraka, i upotrebljavajući instrumente iz zemalja u kojima su živeli i stvarali ( Švajcarska, Kanada, Mongolija, Japan) ili „lamelatski“ folklor, aludirajući na gustinu lamela (znate već kakvih) pečuraka i na obujmljujući aspekt snažnog zagrljaja zvučne terapije koju ova muzika pruža, delotvornije od bilo kojih eksperimenata Džona Kejdža. Na sve ovo Karol je i lutkarka i izrađivačica figurica koje odražavaju zvučni svet benda, prisutnih i na coverima njihovih albuma…Mudre sove, Jetiji koji se diskretno trljaju…niste li već pojurili Animalia Corolla album?

4. Ekin Üzeltüzenci (Ekin Fil)

“Zamislite radnju filma Eraserhead koja se događa na Solarisu sa Wurlitzer organom u pozadini i damom iz radijatora koja luta od jednog do drugog ugašenog satelita“
I dalje pamtim dan kada se davne 2005-e u lo-fi-tape underground zajednici pojavila kaseta koja mi je oduzela dah svojom vanvremenski intoniranom jezovitošću. Ženski glas koji neobično putuje kroz gomilu delay i reverb pedala, stvarajući iskustvo na pola puta između muzičkije verzije “elektronskog glasovnog fenomena“ Konstantina Raudiva, parapsihologa koji je bio opsednut idejom snimanja glasova duhova u buci i pozadinskim zvucima i bezimenih, čas opominjućih, čas anđeoskih krik(ov)a koji prizivaju nešto onostrano i vanzemaljsko, u bujici kriptičnih mantri lupova i vokalnih semplova.

Prvo izdanje Liz Harris (poznatije kao i Grouper) “Way Their Crept” bilo je prekretnica i jedno sasvim novo iskustvo u mom skučenom univerzumu u kojem se konačno pojavilo nešto apstraktnije i od mistično zujećih gitarski drone + glas eksperimenata Jessice Bailiff (npr. na Disappear). Ovo bizarno, sonično putovanje je poprimilo još intrigantnije razmere kada sam saznao da je Liz maltene odrasla u komuni Četvrti put, transcendentalističkoj hrišćanskoj zajednici koju je osnovao jermenski mistik G.I Gurdjief ( “grouper“ je nadimak alijeniranih tinejdžera koje je komuna uglavnom privlačila u svoje redove ) i u tom trenutku mi je delovalo kao da će ona verovatno ostati dobro čuvana tajna, kultni jeretik i hermitski zatvorena figura koja izdaje jandekovskom brzinom blaženo autistične himne iz nekog od paralelnih svetova u kome obitava. Ipak, kako se Liz Harris u narednim godinama približavala formatu pesme vrlo brzo je došao i zasluženi, ali možda i neželjeni uspeh , na šta je (ne)prepoznatljivo odreagovala kontrakcijama na svoje eksperimentalne korene.
Bez priče o Grouper teško da bi mogli da izvedemo genezu muzičkog sazrevanja Ekin Üzeltüzenci . U nekom sličnom vremenskom periodu, u Istanbulu, jedan projekat vrlo blizak njenim soničnim ekscesima, Ekin Fil sve više se udaljavao od posednutog prebiranja po gitarskim akordima i stidljivo gotske post-Cocteau Twins glosolalične poezije ka zvučnom slikanju i strukturisanju sve ličnijih izdanja…

Sasvim logičan potez je bilo i udruživanje ovih srodnih duša na evropskoj turneji i ukrštanje njihovih vizija ambijentalne gitarske buke i glasa u sloumoušnu/Paulstretchu koji se raspada kroz eone prostora i vremena i probija disonantne crne rupe. Mini album “Reds” je možda bio i najpotpunije realizovani dokument približavanja ova dva ekstrema. Za razliku od Grouper, Ekin Fil koristi dosta distorzirane orgulje i rezultat na kompoziciji “Uranus” je više nego zastrašujuć, pa ova zona sumraka reverbovanih vokala i masivnog zida sint buke neće ostaviti posetioce napuštene svemirske stanice ravnodušnim. Kada se radi o smirenijim kompozicijima a ne elektronsko avangardnim eksperimentima (koji učvršćuju njen bold statement kao eksperimentalnog muzičara) Ekin Fil operiše i sa frakturisanim gitarskim melodijama “mogućih“ pop pesama i halucinantnim harmonijama na više nego omamljujućem EP-ju Language. Psihogeografija prenaseljenog i stresnog Istanbula , tvrdi Ekin ,provlači se kao fantom kroz ove zvučne inkantancije, na trenutke zlokobno nepropuštajućeg kosmosa i njenog oslobađajućeg mikrokosmosa, nerazrešene tenzije nečeg na momente vrlo mračnog, upečatljivog i nepomirljivog.

Šuma je mračna, a na Uranu rastu biljke neobičnog izgleda i nekonvencionalnog ponašanja.

5. Natalie Mering (Weyes Bluhd & The Dark Juices/ Weyes Blood)

Drugi album singer-songwriterke iz Njujorka /Filadelfije je album po kome je tekst dobio naziv, a ujedno i jedno od retkih izdanja koje na vrlo eruditivan način uzdrmava koncepciju novog psihodeličnog postmilenijumskog folka. Manje naslonjen na tradiciju britanskog folka, neopaganskog folka, srednjoveknih bardova i večite hipi dece, Storms that Breed ponajviše govori o danima koje je Natali provela u avanturističkom improvizatorskom kolektivu Jackie-O Motherfucker kao i podršci na turneji noise benda Axolotl. Natali Mering od vrlo ranih nogu koristi svoj četvorokanalni snimač i eksperimentiše sa različitim izvorima zvuka, šuštanjem trake, lupovima, slučajnim atmosferskim zvucima koje inkorporira u svoje kompozicije. To dovodi i do njenog interesovanja za inženjering efekata kao validnih muzičkih instrumenata i naklonjenosti muzičkom žanru musique concrete-a koji obiluje čudnim studijskim intervencijama i semplovima, a kojem možemo ući u trag i u dosta psihodelične muzike iz 60’ih, počev od Bitlsa ( “Revolution 9“ ) do Beach Boysa i Mothers of Invention.

Iako su neobični zvuci i efekti kao iz horor filmova skoro sveprisutni u kompozicijama nove generacije elektronsko geeky folkera, Natali Mering pripada rangu retkih singer songwriterki koje se kreativnije bave ovom tematikom van standardnih kombinacija svetog trojstva delay-reverb-echo pedala u svojim kompozicijama (Grouper, Inca Ore, Kuupuu) i pravi nešto psihodeličniju i slobodniju muziku od svojih savremenica (rezultat ovog procesa je najočiglednije predstavljen na kompoziciji In the Isle of Agnitio). Teutoničnog glasa, Weyes Blood se dosta često upoređuje sa pevačicom i muzom Velvet Undergrounda Nico, njenim liričko-gotičkim temama i raspoloženjima (“His Song”), a njene psych-concrete balade i madrigali su uronjene u snoliku i bučno gravidnu tapiseriju zvukova koju je producirao niko drugi do Graham Lambkin, zakleti trakaš i eksperimentalista poznat u krugovima improvizovane muzike (The Shadow Ring).

Storms that Breed i dalje figurira kao dosta potcenjen album za koji nije čulo mnogo ljudi izvan kruga najvećih poštovalaca žanra, čemu doprinosi i činjenica da ga je izdavačka kuća Not Not Fun izbacila u samo 480 primeraka. Melodijski zamah epskih orgulja , slojevi kvazi perkusivne buke koja podcrtava pa i prenaglašava atmosferu i kontinuiranog eksperimentisanja na basu okosnica su ovog izdanja. Mračni i romantični ambijenti koji su usmereni i ka otkrivanju novog spektra zvukova i njihovih konotacija i relacija u vrtlogu psihodramskog, ali i teško razaznatljivog narativa nisu toliko prisutni na drugom, nešto tradicionalnijem albumu izdatom prošle godine. Da li će se na narednom albumu Natali Mering vratiti njenim inovativnim kompozitorskim tehnikama i spontanom ali i istraživačkom jezgru originalnog formata? Do naredne evolucije u njenom zvuku pesmu Storms that Breed možemo proglasiti i zvaničnom himnom psihodeličnog folka 2010-ih.