Kultne filmske pesme

Film bez muzike može da postoji ali teško je svarljiv. Muzika je jedan od ključnih začina filma koji mu daje boju, emociju, prepoznatljivost bilo da je reč o pesmama koje se koriste ili skoru koji je komponovan da film prati. Nekada je muzika do te mere bitna da praktično postaje integralni deo dramaturgije i poetike. Koliko bi “Kum” i “Amarkord” bili upečatljivi bez glavnih tema Nina Rote, Leoneovi vesterni bez fantastičnih Morikoneovih simfonija, nebrojene kompozicije Lala Šifrina za američke žanrovske klasike sedamdesetih (“U Zmajevom gnezdu”, “Prljavi Hari”)? Mnogi filmski klasici išli su ruku pod ruku sa svojom muzikom i na ravne časti delili slavu.

Međutim, bilo je slučajeva kada se muzika otela kontroli i “pojela” film za koji je komponovana. Nekad zbog toga što je pratila slab film, a nekada zbog toga što ga je jednostavno nadmašila svojom popularnošću. Na ovoj listi nalaze se neki od primera filmske muzike koja je daleko prevazišla svoju svrhu zvučne pratnje filma. Ovo su neki od albuma ili pesama za koje će većina publike kada ih čuje reći “A da, to je pravljeno za onaj neki film.”

1. “NOWHERE FAST” – FIRE INC. (STREETS OF FIRE, 1984)

Fantastična, paralelno izmontirana, scena koja otvara pravi mali filmski dragulj Voltera Hila. Dajan Lejn istrčava na binu i započinje koncert ovom pesmom dok za to vreme u grad upada bajkerska banda s namerom da je otme. Grad koji izgleda kao da je iz 50ih ali nije, već kao neko mesto van vremena i prostora u kojem sve izgleda ikonički i teatralizovano. Moćan Vokal Lori Sardžent preko kojeg Dajan Lejn otvara usta. Lorin glas i Dajanin izgled daju ubojitu kombinaciju koja pruža naboj sceni koju nikada nećete zaboraviti kada je jednom vidite. “Vatrene ulice” jeste jedan od najboljih predstavnika Holivuda osamdesetih i nesumnjivo kvalitetan film. Ali “Nowhere Fast” je jednostavno veći hit. Pesma koja izaziva histeriju kada se pusti bilo gde. Njen kult je neuporedivo veći od nesumnjivo dobrog filma.

2. FLASHDANCE OST – VARIOUS ARTISTS (FLASHDANCE, 1983)

Popularan je bio “Flashdance” osamdesetih, veoma popularan. Snimljen za 4 miliona dolara, a zaradio 94. Znao je Džeri Brukhaimer od početka karijere šta radi. I Adrian Lin je uvek bio ozbiljan reditelj.

Uspeo je “Flashdance” da se izdvoji u poplavi plesnih filmova koja je vladala od kraja 70ih do sredine 80ih.

I u Beogradu je izazvao priličnu histeriju kada je prikazan koju godinu nakon svetske premijere. Zbog Flešdensa su devojke počele da nose grejače na zglobovima i kada za njima nije bilo potrebe. Imao je i nekoliko nominacija za Oskar, i jedan osvojen – za najbolju pesmu. “What A Feeling” u izvođenju Ajrin Kare, “Maniac” Majkl Sembela, “Lady, Lady, Lady” Džo Espozita postali su instant klasik hitovi. Zbog filma su ljudi masovno kupovali ploču s muzikom i zbog muzike iz filma se išlo u bioskop po nekoliko puta. Ali kako je vreme prolazilo film je polako postajao sve manje bitan a muzika je bila još popularnija. Verovatno zahvaljujući novim generacijama s kojima je uspešno komunicirala za razliku od filma koji izgleda nije uspeo da prođe test vremena. Danas kada kažete “Flashdance”, pomenute pesme su prva asocijacija, film je negde u drugom planu.

3. “NEW JACK HUSTLER” – ICE T (NEW JACK CITY, 1991)

Prelazak iz osamdesetih u devedesete doneo je žanr crnačkog gansterskog filma. Njegovi najpoznatiji predstavnici su “King of New York” Abel Ferare i “Boyz n the Hood” Džona Singltona. S “crnačkim” filmovima je došao i trend da poznati reperi u njima glume. “New Jack City” Maria Van Piblsa je došao na tom talasu i postigao priličan uspeh u bioskopima. Gledanost je bila više posledica pravovremenog kačenja na dobar trend nego kvaliteta filma. Reper Ice-T dao je solidnu ulogu ali mnogo veću zaslugu ima za naslovnu numeru “New Jack Hustler” koju je snimo za film. Jer film je jedan u nizu iz tog podžanra i tog doba koji nema neke posebne kvalitete a pesma je vrhunski predstavnik punokrvnog old skul repa. Međutim, ni jedno ni drugo nisu se previše dobro držali do danas. Nekada jednostavno ni pravom hitu nije suđeno da se održi.

4. SUMMER OVERTURE – CLINT MANSELL (REQUIEM FOR A DREAM, 2000)

Pogodio je “Requiem for a Dream” Darena Aronofskog publiku te dvehiljadite godine, posebno onu mlađu. Pogodio je opasno, gađa je i danas. Jedan od onih filmova koji je kao “Fight Club” ili “Magnolia” efektno stavio tačku na kinematografiju 20. veka. Ovo je uz “Trainspotting” verovatno najpopularniji i jedan od najboljih filmova na temu narkomanije, bez sumnje je izvršio veliki uticaj na publiku i čini to i danas. Ali šta je uradila glavna tema Klint Mansela, to je tek nemerljivo.

“Summer Overture” je melodija koja je ušla u sam DNK savremene pop kulture.

Koliko samo remiksa je imala, za šta je sve iskorišćena, od reklama preko spotova do kratkih filmova. Po prepoznatljivosti je verovatno u rangu prvih pet najpoznatijih filmskih tema svih vremena. Mnogo ljudi zna za film ali mnogo više ih zna za ovu kompoziciju. 2009.  Na masterklasu koji je održao u okviru Sarajevo Film Festivala Aronofski je prepričao kako je Manselu davao uputstva za muziku koju mu je ovaj komponovao za “The Wrestler”. Rekao mu je u šali: “Neka ovaj put bude što svedenije. Nećeš ti više praviti muziku veću od mog filma”.

5. DON’T LET GO – EN VOGUE (SET IT OFF, 1996)

Da li je neko gledao film “Set it Off”? Ili ga se neko možda seća? 1996. na MTV je grunuo singl ženskog crnačkog benda En Vogue “Don’t Let Go” i istog trenutka postao hit. Ko je čitao titlovanu najavu na početku i kraju spota shvatio bi da je stvar zapravo komponovana za neki film. Međutim, veliki hit nije učinio da se publika za taj isti film zainteresuje. Pesmu su svi znali napamet ali film kao da nije ni postojao. “Set it Off” kao da nikad nije ni snimljen, En Vogue i dalje postoje (negde) ali ostala je hitčina “Don’t Let Go”.

6. BILLY THE KID AND PAT GARRET OST – BOB DYLAN (BILLY THE KID AND PAT GARRET, 1973)

“Billy Kid & Pat Garret” je neponovljivo delo kontroverznog Sema Pekinpoa, jedan od filmova koji je stavio tačku na vestrern kao žanr. Doživeo je trnovit put do priznanja, od prvobitnog oduševljenja koje je izazvao među kolegama ali ne i kod publike, a posebno kritike. Zatim je došao pad u zaborav, a zatim povratak na scenu zahvaljujući home video distribuciji u koju je ušao u director’s cut verziji i konačnog prepoznavanja kao vrednog dela i rehabitlitacije. Problemi koji su pratili film nisu pratili muziku. Dilanov skor koji je nastajao organski, paralelno s filmom (štaviše, pesme je počeo da komponuje pre nego što je scenario završen) odmah je našao svoje mesto i kod publike i kod kritike.

Udarna numera “Knocking on Heaven’s Door” postala je svojevrsna vestern himna.

Pekinpoovo remek delo možda i dalje nije za svakoga ali Dilanova pesma odavno je omiljena svima poput dobrog narodnjaka. Na filmu je nekada put do priznanja mukotrpan ali s muzikom je jednostavnije. Hitovi se prepoznaju istog trenutka.

7. UNTIL THE END OF THE WORLD OST – VARIOUS ARTISTS (UNTIL THE END OF THE WORLD, 1991)

Venders je nesumnjivo svoj rediteljski vrhunac dostigao filmom “Paris, Texas”. Bio je to njegov umetnički zenit, posle toga sve je silazna putanja koja traje i danas. Na toj silazanoj putanji, tojest njenom početku snimio je film “Until the End of the World”. Taj film ne nalazi se na listi omiljenih čak ni kod Vendersovih najtvrdokornijih fanova i vremenom postaje sve nebitniji. Ali taj album… Nik Kejv, R.E.M. Džuli Kruz, Talking Heads, Elvis Kostelo, Lu Rid, Peti Smit…ne zna se ko je bolji. Čak su i U2 dobri (podnošljivi). Muzički tobogan koji balansira između novog talasa i dream popa više nas vodi u izmaštane i snolike svetove od suvoparne Vendersove realizacije scenarija koja dovodi do, na momente, negledljivog filma. Da bar ima nešto od magične atmosfere kakvu imaju pesme “Summer Kisses, Winter Tiers” ili “Sax & Violines” bio bi nemerljivo bolji.

8. “EYE OF THE TIGER” – SURVIVOR (ROCKY 3, 1982)

Ko voli Roki serijal voli i treći deo, onako u paketu s ostalima. Da je sjajan nije, ali nije ni da je loš. Na talasu popularnosti prva dva dela olešio je bioskopske blagajne čak i tako prosečan. Međutim, hit “Eye of the Tiger” koji je isporučila grupa Survivor za potrebe filma daleko prevazilazi njegove okvire, Roki serijala i njih kao benda.

Ovo je najveći motivicioni sportski hit svih vremena. I ne samo sportski, koriste ga ljudi masovno kao mentalni “doping” i za razne druge svrhe (na primer kada krenu da traže posao).

Osim što ćete je svakog dana čuti u medijima obratite pažnju na otvaranja sportskih priredbi, pogotovo u borilačkim sportovima, koje redovno započinju ovom pesmom. Kao što “We Are the Champions” redovno prati dodele pehara tako je i “Eye of the Tiger” sada već regularni saundtrek pred izlaske na borilišta.

9. MOJI DRUGOVI – BAJAGA I INSTRUKTORI (NI NA NEBU NI NA ZEMLJI, 1994)

Ovde ćemo se malo posvetiti i primerima iz domaće kinematografije. Proslavljeni reditelj Miša Radivojević autor kultnog filma kao što je “Dečko koji obećava” početkom nesrećnih devedesetih ušao je u snimanje filma “Ni na nebu ni na zemlji” s kojim se nije proslavio. Uz silna ograničenja i nametanja koja su ga sprečila da napravi bolji film između ostalog nametnut mu je Bajagin hit na ivici narodnjaka koji je morao da ubaci u film. Pesma koja je uvaljena filmu i ukalupljena u njega silom, profunkcionisala je sama za sebe, mimo svega. Danas se ovog filma ljudi jedva sećaju ali gde god da čuju pesmu, od Aljaske do Australije, na proslavama raznih vrsta, odmah se po automatizmu hvataju u čuveni vozić.

Hajde budite iskreni jeste li gledali film? Možda jeste. I jeste li se bar jednaput uhvatili u vozić uz “Moji drugovi”? Jok i niste.

10. JUDGEMENT NIGHT OST – VARIOUS ARTIST (JUDGEMENT NIGHT, 1993)

Za kraj smo sačuvali najbolje. Da se razumemo odmah, “Judgement Night” je odličan film. Intrigantan i uzbudljiv film koji je Stiven Hopkins vrlo tačno režirao. Iz nekog razloga doživeo je katastrofu na blagajni i vratio tek pola od uloženog novca. Publika ga je proignorisala, kritika sasekla. To je u Holivudu ravno smrtnoj presudi.

S druge strane, album snimljen za film postao je kultno muzičko ostvarenje generacija koje su tada stasavale i to je ostao do danas.

U trenutku kada je američka muzička scena bila nikad raznovrsnija (samo malo pre nego što će početi da propada) napravljen je spoj najboljih gitarskih i rep bendova. Nedavno je album proslavio svoj 23. rođendan i tom prilikom je Bili Graciadeli iz Biohazard rekao da je JN OST lansirao potpuno novi žanr. I u pravu je. Žanrovski termin rep-metal došao je tek posle ovog filma. Ako su neki bendovi ranije bili na ivici da njihova muzika to bude tek je Judgement Night albumom ta odrednica bila definisana. U spojevima Slayer & Ice-T, Pearl Jam & Cypres Hill, Faith No More & Boo-Yaa T.R.I.B.E. jedan od najinventivnijih perioda u savremenoj američkoj muzici dosegao je jedan od svojih vrhova. Dva komentara koji najbolje definišu album su onaj koji je nakon izadavanja dao Entertainment Weekly:”Can’t vouch for the film, but the album is a MUST”. Ili još tačniji onaj iz Rolling Stonea: “Judgment Night’s bracing rap rock is like the wedding of hillbilly and ‘race’ music that started the whole thing in the first place….It’s an aspiring re-birth”. Judgement Night OST, jebeno remek delo!