Da li imate preko 18 godina?

Januarska muzika – dobar početak

Prvi mesec u 2017. godini doneo je nekoliko odličnih izdanja, a za vas izdvajamo ona koji su nam svojim kvalitetom privukla najviše pažnje.

4
0

Početak godine bio je uzbudljiv na muzičkoj sceni, a kao najznačajnije među albumima ističemo one koje su objavili The XX, Ty Segall, Julie Byrne, Foxygen, Bonobo, Frank Carter & the Rattlesnakes, Sohn i Japandroids. Pored toga, predstavljamo vam i nekoliko zanimljivih singlova bendova London Grammar, Slowdive i Spoon, te beogradskog tria Klotljudi, kao i uspešnu saradnju Arcade Fire i Mavis Staples. 

Neil Krug

Neil Krug

The XX / I See You (Young Turks)

Nakon nepunih pet godina po objavljivanju ploče „Coexist“, engleski indie dreampop trio vraća se sjajnim trećim studijskih albumom. Zaštitni znak benda – kombinacija indie elektronike sa R&B atmosferom, opuštenim gitarskim deonicama, ubedljivim basom i blago melanholičnim vokalima, gde se Romy i Oliver Sim iznova zaljubljuju i svađaju – uspostavljen na prethodna dva izdanja, sada je pretrpeo neizbežne promene u smislu ekstrovertnosti i dubljim zalaženjem u pop vode. Iskreno, promena koju je bend prigrlio u pravo vreme. Jedan od katalizatora ove blage transformacije je treći član benda, mag elektronike, Jamie Smith, jedan od producenata uz Rodaidha McDonalda, i njegovo solo izdanje „In Colour“, iz 2015. godine. Na osnovu tog albuma ,ima smisla pretpostaviti kako je upravo Jamie XX najviše uticao na zvuk nove ploče.

Vrlo dobar posao odrađen je u najavnom singlu „On Hold“, možda i najboljoj pesmi na čitavom albumu, gde vešto ubačen sempl “I Can’t Go for That (No Can Do)“ – koju su u originalu izvodili Daryl Hall & John Oates – predstavlja sastavni deo refrena. Numera koja otvara album „Dangerous“mešavinom elektronike, bitova i duvačkih instrumenata uspostavlja plesnu atmosferu, a „I Dare You“ je pravi klupski hit. Pored ovih pesama koje pomeraju bokove, svetle momente na albumu čine i balade koje govore o nesigurnosti u ljubavi („Say Something Loving“), prisećanje na život utopljen u alkoholu, drogama i noćnom životu („Violent Noise“) ili suočavanju sa smrću roditelja („Brave For You“). Sve u svemu, veoma kvalitetan album koji, možda, nagoveštava i novu fazu kada su The XX u pitanju.

Ty Segall / Ty Segall (Drag City)

Ty Segall umiriti se ne da. Gotovo da ne prođe nijedan dan, a da na različitim muzičkim portalima ne osvane vest o novom singlu ili albumu ovog kalifornijskog muzičara, bilo da je reč o solo projektima ili kolaboraciji sa drugim bendovima i kolegama. Jedan od naproduktivnijih muzičara današnjice i njegov jednako zaposleni sunarodnik John Dwyer (najpoznatiji po radu u grupi Thee Oh Sees), važe za ljude koji prosto ne znaju da naprave loš album, a deveto studijsko izdanje Segalla u proteklih deset godina pravi je dokaz te tvrdnje. „Ty Segall“, drugi self-titled album u njegovoj karijeri, snimljen je pod producentskom palicom Stiva Albinija, jednog od najznačajnijih imena kada je nezavisna muzika u pitanju, ali koji i dalje savršeno igra ulogu „diskretnog heroja“. Albini voli da radi sa mladim, talentovanim i kreativnim muzičarima, naročito kad svojim umećem može da ih uklopi tako da zvuče kao pravi punokrvni bend. I sada je uspeo da izvuče najbolje od Segalla i drugara.

Ploča startuje sa ’a la Nirvana’ žestokim gitarskim rifovima  na „Break A Guitar“, da bi se nastavila sa „Freedom“ i  flojdovski psihodeličnom „Warm Hands (Freedom Returned)“, koje u totalu traju dvanaest i po minuta i gde je momenat „kompletnog benda“ najviše izražen. „Thank You Mr. K“ podseća na Ramonse, brza je i ubitačna, prosto poziva na šutku, dok „The Only One“ krasi maestralni gitarski solo na kraju. U mnoštvu ovih pržiona, svoje mesto nalaze i sporije numere u folk-rock maniru poput „Talkin’“ ili „Orange Color Queen“, koja je posvećena njegovoj devojci, i kako kaže, napisao joj je mnogo pesama, ali ova mu je najdraža. Ty Segall nas je uspešno odveo na  putovanje prepuno krivina i obrta u kratkom vremenskom periodu. U nešto više od pola sata prešli smo put od eksplozivnih solo deonica, preko psihodeličnog roka do romantičnih balada. Zbog toga, ovo spada u najdiverzivnija izdanja u njegovoj karijeri. Kada je potpisnik ovih redova u pitanju, bez ikakve sumnje, album meseca.

Julie Byrne / Not Even Happiness (Ba Da Bing Records)

Julie Byrne je dvadesetsedmogodinja kantautorka, odrasla u Bafalu. Sa 18 godina je otišla od kuće i od tada je živela u mnogim gradovima po SAD-u, uključujući Čikago, Pitsburg, Nju Orleans, Njujork, Sijetl. Tokom tog nomadskog načina života radila je svakave poslove kako bi sebi obezbedila egzistenciju, pa je bila pomoćni radnik u prodavnici, konobarica, čak i čuvar u Central parku. Sve ono što je proživljavala, česte promene adrese, samoću koju je neretko osećala i situacije kojima je prisustvovala, rešila je da uokviri na svom drugom izdanju. Zbog ovog albuma, odlučila je da se vrati u rodni grad i u kući u kojoj je odrasla snimila je ovih devet prelepih pesama. Početna „Follow My Voice“ je divna pozivnica koja uvodi slušaoca u jedan topli folk ambijent koji se proširuje čitavim tokom albuma.

Na ploči dominiraju dirljive i nežne melodije, tekstovi pesama su intimni i iskreni do srži, a u središtu svega je njen tužni vokal koji podseća na Džesiku Prat ili Cat Power i njeno delikatno prebiranje po žicama. Lajtmotiv celog albuma je usamljenost i sve ono što iz nje proizilazi, odnosno poteškoće uspostavljanja ljubavne veze zbog života koji živi. Pesme poput „Sleepwalker“ sa stihovima  „I lived my life alone before you / And with those that I’d never succeeded to love“ ili „Melting Grid“ gde Julie peva „But I’d get so lonely inside that room / No matter who would ever wait for me“su najočigledniji primeri toga. Ukoliko volite savremeni folk koji sviraju, recimo, Sharon Van Etten ili Laura Marling, dajte šansu ovom albumu. Velika je verovatnoća da će vam se svideti.

Foxygen / Hang (Jagjaguwar)

Posle neuspešnog eksperimenta sa prošlim „…And The Star Power“ albumom, kreativni dvojac Sam France i Jonathan Rado vraćaju se više nego solidnim četvrtim studijskim izdanjem za Jagjaguwar etiketu. Ono što osvaja vašu pažnju od starta su raskošno orkestrirani aranžmani, a najzalužniji za to su Troy Pollard i Matthew E. White, koji su se pozabavili kompozicijama odsviranim od strane četrdesetočlanog simfonijskog orkestra! Vokali podsećaju na Jaggera, Lou Reeda i Bowia, pa uz reference ka brodvejskim mjuziklima i soulu iz šezdesetih godina prošlog veka, bouvijevskom glam roku, čine da albumom provejava određena doza nostalgičnosti. Naravno, svi ovi uticaju provučeni su kroz  psihodelični rok i indie pop, pa govorimo o jednoj uzbudljivoj modernoj ploči.

Najkompleksnija pesma na albumu je prvi singl „America“ koja se gradi sloj po sloj, varira u tempu i čvrstini zvuka, pa samim tim i proizvodi čitav niz različitih emocija. Početna „Follow the Leader“ motiviše stihovima „Follow the leader/And the leader is you“, a negde sam pročitao da se može podvući paralela sa besmrtnom „Aquarius“ iz mjuzikla Hair, što i nije daleko od istine. Lični favorit je „Mrs. Adams“, potpuno je genijalna, spoj vintage i savremenog zvuka, sa zaraznim refrenom. Sve u svemu, ne najbolji album koji su do sada objavili, ali „Hang“ predstavlja izuzetan napredak kalifornijskog dua u odnosu na prošli album.

Sohn / Rennen (4AD)

Sohn, engleski kantautor i producent, trenutno na bečkoj adresi, uspešno je prebrodio prokletstvo drugog albuma. Nakon veoma hvaljenog LP-ja „Tremors“ iz 2014. godine, Christopher Taylor, kako mu je pravo ime, nastavio je u sličnom maniru. Na ploči „Rennen“, Sohn se oslanja na manje rigidne strukture, jednostavniji zvuk i zaraznije melodije, čime je uspostavljen kreativni obrazac, a na tom putu uspeva da izrazi mnogo više emocija nego što je to činio na svom debi izdanju. Njegov glas flertuje sa R&B i pop žanrovima, čiji melanholični tonovi prizivaju Džejmsa Blejka ili Bon Ivera. Prelazi preko zvučne podloge sačinjene od elektronike, gde eho, auto-tune i klavir predstavljaju neizostavne činioce, a tu se, kao što imamo prilike da čujemo, veoma dobro snalazi.

Sohn je rešio da uplovi u društveno-političke teme, pa u tekstovima imamo jasne reference na promene vlasti u SAD-u, evropske političke prilike, izbegličku krizu, kao i ulogu, odnosno poziciju, pojedinca u svemu tome. Mnogo zrelije i svesnije pristupa pisanju, što verujem, umnogome ima veze i sa činjenicom da je zasnovao porodicu u pređašnjem periodu. Ono što je možda interesantno ovde pomenuti jesu videospotovi koje je Sohn uradio, a od kojih je jedan režirala holivudska glumica Mila Jovovič („Signal“) čije je ovo rediteljski debi. Drugi je snimljen sa beogradskom ekipom na čelu sa rediteljem Jovanom Todorovićem („Hard Liquor“).

Japandroids / Near To The Wild Heart of Life (Anti Records)

Jedno od solidnijih izdanja krajem januara objavio je i kanadski duo Japandroids. Godine 2012. svetu su predstavili „Celebration Rock“ i stvorili pristojan hajp, a tome nisu odmogle ni pozitivne recenzije na trendseterskim muzičkim portalima. Od tada do danas, imali su nekoliko svetskih turneja, a prati ih reputacija koncertne atrakcije koje ne bi trebalo propustiti. Usledila je petogodišnja diskografska pauza uzrokovana nešto dužim odmorom, razdvojenošću članova benda koji sada žive u različitim gradovima, kao i želja za saradnjom sa producentom Peterom Katisom, koji je u prošlosti sarađivao sa bendovima kao što su National i Interpol.

Ovaj duo odlikuje nepretenciozan i samouveren zvuk, a za razliku od svojih prethodnika, ploča „Near to the Wild Heart of Life“ je za nijansu manje žestoka i manje snažna. Lo/fi estetika i bučni garažni rok, zamenio je savremeni indie rok zvuk, doduše,veoma entuzijastičan i strastven. Brian King i David Prowse rešili su da razvijaju svoj zvuk, pa od svega što su snimali na probama, dobili smo ovaj rezultat. Pankerica, sa catchy melodijama i refrenom koje ćete nakon prvog slušanja pevušiti po ceo dan. Napredovali su tekstualno, teme više nisu samo u vezi sa ispijanjem piva i lovom na devojke, a naslovna numera, gde King govori o svom preseljenju, sadrži i reference ka Džojsu.   Dakle, da sumiramo, nema ništa epohalno kada je ovaj album u pitanju, ali sigurno nećete protraćiti vreme preslušavajući ga.

Bonobo / Migration (Ninja Tune)

Downtempo žanr elektronike doživljava zapažene uspehe poslednjih godina, razvija se i sve više napreduje. Zahvaljujući odličnim izdanjima koje su objavili Jon Hopkins, Nicolas Jaar, Four Tet i pomenuti Jamie XX, između ostalih, na ovaj žanr se mnogo ozbiljnije računa, a početkom ove godine stigao je i šesti studijski album jednog od najprominentnijih predstavnika scene. Britanski DJ i producent Simon Green, poznatiji kao Bonobo, četiri godine nakon fantastičnog „The North Borders“, isporučio je, možda, i najraznovrsnije izdanje u dosadašnjoj karijeri. Naziv albuma „Migration“ nema toliko veze sa trenutnim globalnim problem sa kojima se i mi suočavamo, već je u pitanju priča na ličnom nivou, njegova selidba u Los Anđeles. Green, zbog čestih turneja i menjanja gradova, pokušava da odgonetne šta je ustvari dom.

Visok kvalitet produkcije kod njega nikada nije dolazio u pitanje, a sada se poigrao i sa muzičkim uticajima iz raznih krajeva sveta, što daje određenu dozu egzotike. Prvi singl „Kerala“ inspirisan je muzikom istoimenog regiona u Indiji, dok je na „Bambro Koyo Ganda“ uneo elemente arapske dance muzike iz Maroka. Na ploči se nalaze dancefloor hitovi „Outlier“ i „7th Sevens“, zatim „Ontario“ hibrid post-roka i orkestriranog džeza, meditativne i chill numere  „Grains“ i „Second Sun“, dok je od gostovanja najzapaženije ono Nicka Murphyja, nekada poznatijeg pod imenom Chet Faker, na  „No Reason“. Albumom „Migration“, Bonobo je učvrstio svoju poziciju jednog od najznačajnijih downtempo producenata u ovom veku i još jednom dokazao da njegova kreativnost ne poznaje granice.

Frank Carter & The Rattlesnakes / Modern Ruin (International Death Cult)

Bivši član grupe Gallows, Frank Carter, od pre dve godine ima novi bend, a nakon prvenca „Blossom“, ova engleska  družina predstavlja nam album „Modern Ruin“. Raspištoljio se tetovirani panker na ovom albumu, bes i gnev kuljaju u svakoj pesmi, vrišti i grmi o onome što ga tišti i što ga istinski boli. U stopu ga prate njegove zvečarke, neman koja bljuje distorzirani otrov. Za razliku od debitantskog ostvarenja, promenjeni su basista i bubnjar, pa sada zvuče svežije i moćnije. Prilagođavanje je prošlo glatko, „našli su se“, što se može i čuti, naročito u izražajnoj „Lullaby“, gde međuigra gitare, basa i bubnja zvuči ujednačeno i konstantno, pa obožavaoci i dalje imaju mnogo razloga za headbangovanje. Nesmanjenom žestinom kidaju na „Snake Eyes“, gde se Carter obračunava sa alkoholnom prošlošću i devastirajućim uticajem na kvalitet njegovog performansa. Okušao se u pisanju iz ženske perspektive na „Vampire“, a njegovu nežnu stranu vidimo na „Wild Flowers“ koju je, kako kaže, napisao kada je bio najviše zaljubljen u svoju suprugu. Završna „Neon Rust“ je posvećena njegovoj kćerki, gde izražava zabrinutost što će odrastati u ovakvom surovom svetu i divi se njenoj nevinosti. Kako on vidi današnjicu, najbolje opisuje u otrežnjujućoj pesmi „Thunder“. Frank Carter & The Rattlesnakes su uspostavili kurs, znaju šta hoće, imaju viziju u kom pravcu žele da se razvijaju. Na nama je samo da im poželimo da ovako nastave i ubuduće.

HONORABLE MENTIONS

Pored gore navedenih, nove albume vredne pomena objavili su jedan od pionira indie rocka i frontmena benda American Music Club, Mark Eitzel, („Hey Mr Ferryman“), zatim post-punk sastav iz Vašingtona, Priests („Nothing Feels Natural“), buduća R&B zvezda Kehlani („SweetSexySavage“), a za ljubitelje hip-hopa obavezno štivo su Migos („Culture“) i Wiley („Godfather“).

SINGLOVI

London Grammar / Rooting for You

Prošlo je više od tri godine od debitantskog albuma „If You Wait“, a prvog dana 2017. stigao nam je najavni singl predstojeće ploče tria iz Notingema.

Slowdive / Star Roving

Nadamo se da je prva stvar za shoegaze bend iz Redinga, nakon 22 godine, nagoveštaj albuma koji će biti objavljen do kraja ove godine.

Spoon / Hot Thoughts

Sredinom marta izlazi novi album teksaške četvorke, a kao preview predstavili su plesnu naslovnu numeru.

Klotljudi / Martin

Mladi i talentovani beogradski trio nakon singla „R.I.P. Lou Reed“ isporučuje je još jednu dozu garažnog roka. Njihov debi album trebalo bi da se pojavi u septembru tekuće godine.

Arcade Fire feat. Mavis Staples / I Give You Power

Kanađani su udružili snage sa R&B i gospel pevačicom starog kova, Mavis Staples, i svoju poruku šalju u fank – disko fazonu.

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: