Da li imate preko 18 godina?

Avgustovske muzičke preporuke

Poslednjeg pravog letnjeg meseca objavljeno je nekoliko sjajnih muzičkih izdanja.

3
0

Neke stvari u životu su neizbežne i možete se kladiti da će se ostvariti. Među takvim pojavama su i godišnje objave novih ploča (ili bar singlova) za Ty Segalla, Gizzarde i Oh Sees. Avgust mesec leta gospodnjeg 2019. obeležio je triling potpuno svežih izdanja svakog od ovih izvođača. Sreća, sreća, radost!

Svako novo izdanje koje objavi kalifornijski muzičar Ty Segall je napeto, snažno, osvežavajuće, bez imitiranja prethodnih ideja niti konstantne reciklaže. Ni recentni album First Taste nije izuzetak. Ovoga puta, Segall se odlučio da proširi zvučnu paletu, te u ovim pesmama možemo čuti zavidan instrumentarij. Koristeći sve, od mandoline i buzukija, preko kotoa (japanski žičani instrument) i saksofona do sintisajzera i duvačkih instrumenata, ekipa je uspela da stvori još jedno hvale vredno delo. Posebne pohvale idu na račun bubnjara Charlesa Mootharta, koji predstavlja glavnu pokretačku snagu u najboljim pesmama na albumu. Ne odustajući od karakterističnog psihodeličnog rok stila, Sigal se opredelio za manje agresivnu varijantu, te nešto melodičnije i prijemčivije teme, uz mnoštvo egzotičnih rešenja koje čine ovu ploču idealnom za leto. Ty Segall je tu i ne misli da stane!

Kao što je sigurno da će postava koju predvodi John Dwyer objaviti ploču svake godine, tako možete biti uvereni da će se ta ploča naći među preporukama koje priređuje moja malenkost. I ovoga puta, bend uspeva da kreativno nadmaši prethodna izdanja dokazujući da im inovativnost i želja za eksperimentisanjem ne nedostaju. U ovih osamdeset minuta i četrnaest pesama (od kojih tri kombinovano traju preko četrdeset minuta) Oh Sees prolaze kroz svaki bogovetni muzički žanr koji se može zamisliti. Album Face Stabber je ogromna fuzija garažnog panka, krautroka, psihodelije, space i prog roka, džeza, fanka, hard roka, sa omamljujućim gitarskim solažama i razarajućim bubnjarskim tandemom i predstavlja neverovatno skladnu celinu koja zahteva od vas da joj se prepustite i nakon nekoliko slušanja (jer, zaista nije na prvu loptu) ostaviće vas zadivljenim sa strašnom željom da sve to čujete uživo. Barem kod mene je tako, pa se nadam da ću ponovo ukačiti njihov koncert, čim pre.

Australijska družina King Gizzard & the Lizard Wizard na svom drugom ovogodišnjem izdanju Infest the Rats’ Nest potpuno se otisnula u thrash metal vode. I ranije su na albumima koristili ove uticaje, koje su znalački kombinovali sa prepoznatljivim psihodeličnim rokom, a sada kao da su Metallica i Slayer bili glavne inspiracije za novu ploču. Pored toga, kroz ljute i mahnite gitarske rifove, članovi benda provlače društveno angažovane poruke, od uznemirujućeg uništavanja jedine nam planete do konuzmerizma i socijalne nejednakosti. Vodeći vokal Stu Mackenzie sasvim prijatno je iznenadio glasovnim dometima, dok je ritam sekcija na ovom albumu izdominirala, što bi rekli mladi! Uspeli su da i meni, koji baš i nisam fan metala, podiđu pod kožu, te ih sada slušam sa zvukom otpanjenim na najjače.

U mom svetu, prethodno pomenuti bendovi, uz još par drugih, predstavljaju najbolje što rok muzika trenutno nudi i spadaju među deset svirački najubojitijih grupa današnjice. Ako ću po nečemu pamtiti protekli mesec, to će biti zbog toga što su moji omiljeni muzičari, u razmaku od samo dve nedelje, objavili nove ploče.

Whitney je bend iz Čikaga nastao nakon raspada grupe Smith Westerns, koga je oformio duo Max Kakacek i Julien Ehlrich. Zapažen uspeh ostvarili su debi albumom „Light Upon the Lake“, a sada nakon tri godine pauze vratili su se novom pločom Forever Turned Around. U pitanju je soft – rok izdanje inspirisano muzikom sedamdesetih koje istražuje folk, kantri i soul predele. Pored članova benda, produkciju potpisuje Jonathan Rado iz benda Foxygen, što daje odgovor na pitanje odakle taj nostalgični gruv. U nešto više od trideset minuta spakovano je deset melanholično-ljubavnih balada, uglavnom bez značajnijih promena u tempu, sa impresivnim aranžmanima koji zajedno sa opojnim falsetom Ehlricha stvaraju ugodnu atmosferu gde se osećamo prijatno i opušteno. Ukoliko su među vašim favoritima Real Estate, Mac DeMarco ili Bon Iver, ostavite prostora i za Whitney, verujem da će vam se dopasti.

Kad već pominjemo Bon Iver, red je da se osvrnemo i na novi album Justina Vernona i njegove prateće kohorte. Četvrto studijsko izdanje „i,i“ mešavina je indie folka i elektronike i zvuči dosta prijemčivije od svog prethodnika. Naravno, ovo ne znači totalno odustajanje od čudnovatih i neuobičajenih zvukova, ali pesme su melodičnije i „svarljivije“ kao celina. Album vrvi od gostujućih muzičara među kojima su i Moses Sumney, Aaron Dessner, James Blake, Francis and the Lights, sve same vedete indie žanra. Nije ovo najbolje izdanje u karijeri za Bon Iver, ali singlovi „Hey, Ma“ i „U (Man Like)“ su svakako za preporuku. Žanrovski eklektičan album priredili su nam članovi benda Ride. This Is Not a Safe Place je drugi album nakon fantastične povratničke ploče Weather Diaries od pre dve godine. Britanci su rešili da se potpuno uklope u moderne tokove, te su više eksperimentisali sa dream pop i synthpop uticajima, uz mnoštvo zavodljivih plesnih momenata. Uz par zaraznih refrena i sočnih melodija, lakše ćete prebroditi neminovni dolazak jeseni.

Nekada predvodnik glem pank sastava D Generation, Jesse Malin već više od decenije i po uspešno krstari solo vodama. Prošlog meseca objavio je osmo studijsko Sunset Kids izdanje gde je njegov luridovski rokenrol zvuk uvaljan u amerikanu Lucinde Williams. Američka kantautorka potpisuje produkciju ove sunčane ploče i učestvuje na tri pesme kao vokalistkinja, od kojih se posebno izdvaja „Room 13“, harmonična numera srednjeg tempa. Njujorški trubadur nastavlja da oduševljava inteligentnim, ubitačnim i pronicljivim stihovima uz adekvatnu, laid-back muzičku pozadinu koja vrlo lako može biti deo road movie kadrova ili scena gde usamljeni progatonista, napuštajući grad, odjaše u sumrak.

„Pejzaž je oduvek imao snažnog uticaja na moju maštu i način na koji čujem muziku“, jednom prilikom je izjavila kantautorka Joan Shelley. Otuda ne čudi zbog čega je njeno novo studijsko izdanje Like the River Loves the Sea snimljeno na Islandu, domovini čudesnih predela koji oduzimaju dah. Stiče se utisak da vas muzika na ovoj ploči ponovo povezuje sa prirodom i svim njenim dragocenostima, ali ne na način kao što radi Bjork, recimo. Ovde je reč o folk/roots muzici sa američkog juga, sa čistim, krhkim vokalom i suptilnim gitarama, te dodatnim žičanim instrumentima koji kreiraju jedan intimni, smirujući ambijent u koji se sasvim lagano utapamo. Oko sebe je Joan okupila već poznat ekipu saradnika, gitarista James Elkington je potpisan i kao ko-producent, a tu su još i Will Oldham i Nathan Salsburg, između ostalih. Uz još par islandskih muzičara, uspeli su da stvore dvanaest eteričnih numera koje odišu elegancijom, nežnošću i setom. „Like the River Loves the Sea“ je jedan od onih albuma koji mogu da se slušaju nezavisno od godišnjih doba, vremenskih prilika, niti šta pokazuju velika i mala kazaljka na satu. Daje vam lagodan osećaj da je sve na svom mestu, a takvim pločama nema se mnogo čega zameriti.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: