Albumi 2014

Od underground hip-hopa, preko indie scene, do suvog mejnstrima – izvođača i izdanja je tona. Delovalo nam je nemoguće da napravimo listu iza koje bismo svi stajali i da pritom pokrijemo sve žanrove. Stoga, odlučili smo da pitamo Iliju i Vojkana da izaberu nekoliko albuma koji su njima obeležili ovu godinu, a uz to sledi i redakcijski round-up najboljih pesama 2014.

Ilija Milošević

Kako bi se to za konferencijskim stolovima velikih izdavačkih kuća reklo – frontlajn godina je bila jako slaba. Mnoga jaka izdanja su ipak odložena za 2015-tu, ova tek poneka ipak objavljena nisu ispunila ni komercijalna ni očekivanja publike, neke možda nepromišljene odluke bestselera malo su uzburkale kurs razvoja industrije i čini se kao da su im te akcije bile daleko važnije od muzike na kojoj će raditi. Sve u svemu, granica između mejnstrima i andergraunda je ove godine potpuno nevidljiva, pa su tako postali vidljiviji oni koji nebitno sa koje su strane, ostaju vredni i dosledni svom napretku.

No, svedimo se na 5 najjačih:

Hozier – Hozier

Tek 24-orogodišnji Andrew Hozier-Byrne uspeo je da za samo godinu dana osvoji internet, izda EP i svoj debitantski album “Hozier”, rasproda evropsku i američku turneju, predstavi se kao altruista i osvešćeni građanin sveta u spotu za svoj prvi singl “Take Me To Church” koji je ujedno i druga najšazamovanija traka ove godine, ali još važnije – da postavi jedan vrlo svež i autentičan pravac u novom bluzu, vrlo osetnom u njegovom studijskom debiju.

Hozierova muzika odjekuje gospelom iako ga eksplicitno ne čujemo, zvuči zrelo iako peva glasom svoje generacije i svakako, uzbuđuje već na prvo slušanje. 2014-ta je njegova godina, sigurno samo prva uspešna u nizu.

Tony Bennett & Lady Gaga – Cheek To Cheek

Uz sve kontraverze i komentare koje Lady Gaga ume da izazove, jedno je izvesno – ona je neosporan muzički talenat koji zna šta radi i gde želi da stigne, ona živi r’n’r i ne plaši ga se. Imajući to na umu, samo treba da zamislimo koliko li je zabavno u sred spektakularne svetske turneje kao što je ArtRave, otići u studio i snimati set vanvremenskih džez standarda sa legendarnim Tonyem Bennettom i velikim orkestrom. Gaga je očigledno iskoristila/inicirala i ovu svoju šansu, te suštinski pokazala neverovatan napredak u sopstvenom izrazu, a naročito gde je stigao (i gde će tek stići) njen vokal, sada apsolutno neoporediv sa iritantnim zvukom sa početka njene karijere koji smo u međuvremenu naučili da volimo.

„Cheek To Cheek“ je on-repeat džez lektira za sve mlade male monstrume, osvežavajuće nov zvuk za mnoge džez sladokusce, inspirativan obrt u Gaginom pop katalogu, izdanje koje izvesno neće oboriti top liste, ali će ostati u arhivama čak i mnogih glasnih protivnika njenog lika i dela.

Kindness – Otherness

Svakako, jedan od najuspešniji kolaborativnih eksperimenata ove godine je drugi album Alana Bainbridge sa projektom – Kindness, na kome on pažljivo okuplja ekipu vrlo uzbudljivijih, aktuelnih, izražajno raznolikih vokala i provodi verovatno najbolje studijsko vreme za 2014-tu u stvaranju ovog žanrovski otvorenog, krajnje romantičnog i pop uzbudljivog albuma „Otherness“. Upravo upijajući uticaje svojih saradnika među kojima su Kelela, Robyn, Ade, Tawiah, Dev Hynes (aka Blood Orange) i M.anifest, a dodajući im svoj sneni izraz na talasu sopstvenih uticaja od 80s pop-a do klasičnog džeza, Kindness eksperiment rezultira stilski ujednačenim i aranžerski inovativnim albumom, plejlistom vešto postavljenih, jedinstvenih, modernih gruv-balada kojih je zapravo sam i novi tvorac.

Iako ga je kritika praktično sahranila još na prvom singlu, ovaj album će se neminovno preslušavati kroz dolazeću istoriju jer definiše neke nove standarde u kvalitetnoj, zvučno inspirativnoj muzičkoj produkciji Alanu bliskih žanrova.

Moodymann – Moodymann

Jedanaesti studijski album legendarnog kralja detroit zvuka u svom najširem čitanju, najkompletnije je muzičko delo u 2014-toj u kome Kenny Dixon Jr. prenosi svo svoje bogato iskustvo. Njegov eklektični izraz i veština uklapanja stilova, ovde dostiže vrhunac, na albumu koji odaje utisak životnog dela, a koji on zaokružuje čak i ranije korišćenim, karakterističnim semplovima i trikovima kojima pretapa mnoga svoja prethodna izdanja u miksu. Album je jedno groovy putovanje koje dominantno vođeno upravo njegovim vokalom, donosi nezaustavljivu funky vožnju od gospela i dobrog džeza do čistog house.

Superpop element na albumu koji ga smešta u mejsntrim je i njegova neočekivana verzija “Born 2 Die” u kome se gubi sva, na prvu loptu uvek primećena izveštačenost Lane Del Rey gde njen vokal po prvi put čujemo nezavisno od definisanog, making-a-star konteksta u kome je uglavnom slušamo, a Moodyman u najjačem svetlu pokazuje svo svoje umeće stvaranja kvalitetnog hita, za svako uho.

Moodymannov “Moodymann” je udžbenik za sve one koji (kakvom greškom) nisu do sada otkrili ovaj neprikosnoveni muzički spomenik kakav Kenny neosporno mora ostati zabeležen.

Roisin Murphy – Mi Senti

2014. godine ćemo se (mi apsolutni poštovaoci ove dive) sećati kao godine kada se Roisin Murphy vratila u svom punom sjaju. Nakon nekoliko godina istraživanja, ili čak lutanja, Roisin se svodi na proces otkrivanja italijanskih pop klasika i “Mi Senti EP” vraća svu specifičnost njenog izraza u potpuno novim 21-vek-aranžmanima hitova koje su nekada otpevali Mina, Patty Pravo, Gina Paolia i Lucio Battisti. Vraćajući nas u vreme kada su se hitovi pisali da bi ih različiti autori interpretirali i tako ih iznova stvarali potpuno drugačijim u svakom novom izvodjenju, a naročito jedinom trakom na izdanju koji samostalno potpisuje – “In Sintesi”, Roisin Murphy uspeva da romantično skine prašinu sa ovih legendarnih numera i prenese ovaj zaboravljeni žanr u vrlo aktuelan trenutak. Baš kao i svoj neodoljivi, zanosni vokal koji je mnogima nedostajao.

“Mi Senti” daje novi oblik starim kvalitetima i briše trajanje hitovima koji ostaju večni.

Vojkan Bećir

Beyonce – Beyonce

Godina o kojoj pišemo počela je još u decembru prethodne. Tada je zapravo počela cela jedna nova era u industriji zabave. Beyonce pulled a Beyonce. Svaki album koji se od tad pojavio poredi se sa time sto nam se desilo 13.12.13. Dobili smo četrnest pesama, ali i četrnest spotova. Iznenada. Svi odavno znaju šta se dogodilo, nećemo o tome. Ali, negde mora da se podvuče koliko je veliko i važno. Možda je presudno. Mnogi su od tog trenutka počeli da je nazivaju kraljicom popa. Svakako ide ka tome.

Pogledajmo prodaju albuma, dve uspešne turneje u jednoj godini, Platinum izdanje i činjenicu da je nije dotakao na prvi pogled tako veliki skandal (well of course sometimes shit go down when it’s a billion dollars on a elevator!). No, nemojmo zanemariti da, osim što je kraljica hajpa, Beyonce nam je dala gomilu pesama sa po nekim prepoznatljivim hookom, ali bez standardnog pristupa rnb/pop pesmi. Zvuk je svež, toliko da je postojala bojazan da ne bude prihvaćen. Ispostavilo se da je svet bio spreman za mladog producenta koji se naziva BOOTS, a Beyonce na rizik koji se isplatio.

Leonard Cohen – Popular Problems

U septembru smo dobili Popular Problems, trinesti album Leonarda Cohena. Umetnik čije ime niko ne može da izgovori bez ogromnog poštovanja. Konstantno dobija novu publiku i zadržava staru. Dugotrajan je i dosledan na različitim scenama. Ovo je ni malo plitak, ali njegov najpitkiji album za koji vam nije neophodno predznanje o skoro šest decenija njegove karijere.

Azelia Banks – Broke With Expensive Taste

Kako se završila priča o dečaku koji je vikao “Vuk, vuk!”? Neko je došao i prebacio ga preko kolena, pa prutom po guzici tako da je dečak dobro razmislio pre nego što je ikad išta više izgovorio? Nije se tako završila priča, nego je dečak ostao bez ovaca. Možda je trebalo neko da ga lupi na vreme, kao što je neko trebalo da lupi Azealiu Banks preko brbljivih usta.

Besan sam na nju dosta dugo, tačno onoliko koliko smo čekali na album. A, posebno sam ljut od kako se album pojavio. Jer, odličan je! Odličan! Nisam očekivao da će biti. Uhvatio sam se čak kako želim da ne bude dobar. Ali, nesporno jeste. Eklektičan je, a homogen. Lako svarljiv, a može i da se preživa. Prepametan i pamtljiv. Broke With Expensive Taste je nešto čemu treba dati šansu. Na kraju dana, ona je samo klinka koja ima toliko toga da kaže, a ne ume da filtrira.

Lana Del Ray – Ultraviolence

Poslednjih dana napisao sam previše reči o najboljim izdanjima 2014. Pitali su me za najbolje debitante, o albumima, pravio sam listu za Digster, sabirao glasove Top Charta na Gradskom radiju… Sve to vreme, usput, ovaj tekst za beforeafter menjao je svoju formu, nekoliko puta. Ispostavilo se da je na meni da kažem nekoliko reči o tek nekoliko ljudi. Među njima je Lana Del Rey. Mislio sam da ću je izbeći. Ne volim da pričam o Lani Del Rey. Jer volim LDR. Zato što je jedan od najkompletnijih umetnika današnjice.

Verujem da je razumem. Kao što razumem da je nekome po koja stvar iz njene biografije smetala i da je prvoloptašima depresivna. Ako nekome drugi album koji je Elizabeth Grant izbacila kao Lana nije remek delo, mogu samo da zamolim da se nakon nekoliko godina, više knjiga i mnogo više drugih pesama, vrati remek delu kakvo je Ultraviolence.