25 najboljih albuma 2015. godine

Ovo je bio daleko mukotrpniji posao od sastavljanje liste singlova i ukoliko se ne biste složili da ovo zaista jesu najbolji albumi protekle godine verovatno biste bili u pravu, ali sam siguran da na ovoj listi nećete naći nijedan loš album. Naprotiv, svaki je odličan i obogatiće vas na različite načine ako mu pružite šansu. Na listi se nalaze uglavnom regularna studijska izdanja, sa izuzetkom jednog cover albuma i jednog soundtracka. Za svaki od ovih izuzetaka postoji dobro opravdanje.

Lista je prilično eklektična kako jednoj godišnjoj listi popularne muzike i dolikuje. Disko, elektro, režeće gitare, indie i kantri kantautori, artpop, politički rep i trep, R’n’B, indie, eksperimentalni i elektro pop. Za svakog po nešto. Pa, da krenemo. It’s official! Lista 25 najboljih albuma 2015. godine je pred vama.

25. Baio: The Names [Glassnote Records]

Bend Vampire Weekend je uvek bio klasa za sebe, što su potvrdili prošlogodišnjim remek delom “Modern Vampires of the City”. Opet da mi je neko rekao da će njihov basista kao ambiciozan DJ snimiti album dostojan benda na kom će skladno pomiriti svoj inteligentni pop senzibilitet sa plesnim elektro afinitetima teško bi mu poverovao. Album koji nećete naći ni na jednoj godišnjoj listi renomiranih muzičkih magazina ili pak torentima, ali ako se potrudite da ga ipak iskopate (čitaj: soulseek) isplatiće vam se. Jedno od najlepših iznenađenja ove godine.  Pravi podvig. Elektro pop kakav do sada niste mogli da čujete.

24. Young Thug: Barter 6 [300 Entertainment/Atlantic]

Najavljen kao studijski album i prozivka Lil Vejnove (zaplenjene) Karter petice, Barter je ubrzo po izlasku ipak zaveden kao tejp, njegov jedanaesti. Thugger je ovu godinu proveo šireći najrazličitije kontroverze. Oblačio se kao žena jer se tako više oseća kao rok zvezda, prozivao je Lil Vejna da bi ga onda pozvao da gostuje na prvoj traci još jednog odličnog ovogodišnjeg tejpa “Slime Season”, a skoro je udario i na Jay Z-ja. Sve ovo zapravo u svrhu promocije svog debija “Hi Tunes!” koji je sada jedan od najiščekivanijih rep albuma 2016. Hajp koji sada okružuje Thuga je jednak onom koji je Vejn uživao u najplodnijem delu svoje karijere pred izlazak klasika “Tha Carter III”. Čak i da nije jedan od najkvalitetnijih rep albuma godine, “Barter 6” je svakako jedan od najznačajnijih kao najbolji reprezent MC-ja koji je ozbiljan pretedent na titulu najboljeg živog repera.

23. ONEOHTRIX POINT NEVER: Garden of Delete [Warp]

Zamišljen kao konceptualan album o izmišljenom hipergrandž (?) bendu Kaoss Edge, čiji sajt je napravio sam Daniel Lopatin, “Garden Of Delete” je kompleksna emotivna refleksija na ljudsku patnju. Tinejdžerska romansa “Sticky Drama” se ovde niotkuda pretvara u take no prisoner metal žurku, a slatka dečija “Animals” vešto isprepletenim narativom poredi ljubavnu vezu sa utamničenim životinjama iz zoo vrta. Muzika je ovde razigranija, eklektičnija, čak virtuoznija nego na odličnom “Replica” što bi se moglo pripisati Danielovoj nezaustavljivoj soničnoj mašti. I pored toga što možda misli da je zemlja mračno apokaliptično mesto, on je i dalje pronicljiv zabavan lik koji isuviše uživa u svojim musique concrete kolažima da bi provodio vreme zureći u daleke galaksije.

22. Young Fathers: White Men Are Black Men Too [Big Dada]

Prvo što me je privuklo ovom albumu je sam naslov gde sam totalno bio u fazonu: „Da, i belci su crnci. DUH!“. Ali, nebitno to, ovo je hip hop/pop trio iz Edinburga koji čine dva afrička brata na majku i jedan belac na bitu, i izbacili su sjajan album. Opet, ovde ima mnogo više pevanja (unisonog i mantranja) te kraut roka i elektro popa, nego repovanja, a opet to u jednom začudnom miksu za koji bih mogao da kažem da mi budi asocijacije na tune-yards ili The Go! Team, ali ovo je suviše autentičan album da bi trpeo takva poređenja. Neverovatno eklektičan i progresivan album, uz to lirički kompleksan, tako da je stvarno teško i pogrešno staviti bilo kakvu etiketu na ovaj bend, sasvim je dovoljno biti zahvalan što iz Britanije dobijamo novu indie pop(?) atrakciju.

21. Sophie: Product [Numbers]

Ovo je poslednji album koji sam preslušao ove godine i mogu reći lep način da se završi godina. Jedan razigran, progresivan elektro album, a opet toliko pop. IDM u svom najboljem izdanju. Od klasičnog elektro popa, ili kako ovaj britanac preferira dens popa, do show off minijatura. 8 traka na 25 minuta muzike, s tim što se ovde u jednom minutu desi više nego negde na čitavom albumu. Glitchevi, krckanje, wonky, prosipanje telesnih tečnosti.

20. Paris: Pistol Politics [Guerilla Funk Recordings]

“The Bush killa” je ostavio majk i postao broker na berzi krajem veka, napravio malo bogatstvo, zatim se vratio muzici kao samofinansirajući i ljući nego ikad. Amerika? “We lead the world in only three categories-number of characters locked up, number of grown folks who believe angels are real, and defense spending.” Obama? “They hate ’cause he black. We hate ’cause he wrong.” To su pančlajni. Kao Buts Rajli, Paris repuje preko staromodnog fanka popularnog u Istočnom zalivu od Too Shorta do Lyrics Borna, znalački protestuje sat i po vremena (koliko traje tejp) protiv kapitalizma koji toliko dobro poznaje dok baca svoj lični brend ulične nauke. Poslušajte “Side Effect”, o haslovanju bez zdravstvenog osiguranja, “Murder Suit” o odelima za sahrane, “Bring That Slap Back” o oružanoj samoodbrani. Oskar ovde pljuje rime kao metke, ali nije krimos. On je revolucionar. Naravno da se ne slažem sa svim što kaže. Ne slažem se ni sa svim što Lil Vejn kaže, ali sa većinom da.

19. The Go! Team – The Scene Between [Memphis Industries]

Posle četvorogodišnjeg hijatusa i promene postave The Go! Team se vratio sa svojim psihodeličnim lo-fi indie pop zvukom i super 8 spotovima jak kao na slavnom debiju “Thunder, Lightning, Strike”. Pošto su se rastali sa Anglo-Nigerijskom frontwoman Nindžom, neskromni ali nenametnjivi mozak operacije Ian Parton je regrutovao internacionalnu grupu anonimnih pevača za četvrti album svog benda. Nijedan od ovih multikulturnih mada uglavnom belih pevača nije dobio glavni vokal na više od dve pesme niti je ostavio traga na tekstovima koji se bave revnosno promišljenim generalizacijama. Ova bezličnost ume da bude naporana, što je i bio Partonov cilj. Ali kako je i nameravao, ovde je takođe prisutna posebna vrsta izobilja i entuzijazma – idealizovanog pop izobilja. Za “The Art of Geting By (Song For Heaven’s Gate)” Ian je angažovao afrički gospel hor (!), ali ako sklonimo u stranu moju sklonost spiritualno/religioznim momentima, ovo je jedan niz oda radosti življenja u kom je beskompromisni nametljivi individualizam jedini put do prave sreće. Dečija radost, odlučnost zrelog čoveka i žudnja za životom.

18. Holly Herndon: Platform [4AD]

E ovo je jedno avangardno čudovište koje se samo tako javilo kao da je dobar dan. Najprogresivniji elektro godine. Bio sam u strahu da moj mali majmunski mozak neće moći sve ovo da pohvata, ali posle 5 minuta sam već bio u fazonu priključite me na mašinu. Holi nastavlja da pritiska dihotomije ljudskog i mehaničkog, intimnog i tehnološkog. A kada peva “You know me/Better than I know me” na traci “Home” ne obraća se ljubavniku već NSAu (Agenciji za nacionalnu bezbednost). Elektronska muzika za četvrtu dimenziju. Nešto kao The Knife V.2.

17. Shamir: Ratchet [XL Recordings]

Prvi put kada sam čuo “Rachet” bio sam ubeđen da slušam ženski vokal dok nisam shvatio da se ustvari radi o momku koji iako je musliman sebe određuje kao više spiritualnu nego religioznu osobu i kao genderqueera, odnosno osobu koja se ne određuje kao homoseksualac, jer se ne određuje ni kao muškarac ni kao žena. Što se samog glasa tiče, Šamir je kontratenor što u ženskom vokalnom registru odgovara kontraaltu, odnosno mecosopranu.

U svojoj suštini ovo je disko album koji se oslanja na R’n’B, dens i fank, zahvaljujuću odličnim bitovima Nika Silvestera. House je ovde prisutan samo kao referenca na rane crnačke gej disko žurke iz kojih je i ponikao. Ono što albumu daje oštricu su klupski bitovi koji uvek ostaju u senci ali su povremeno neodoljivi i kontekstualizovani inteligentnim tekstovima koji kritikuju klupski eskapizam više nego što ga klaberi slave. Šamir se tako istovremeno suočava sa demonima iz detinjstva dok se poziva na kemp glamur svog rodnog Las Vegasa. Beskompromisan u svojim načelima Šamir tako pravi provokativnu plesnu muziku sa dovoljno gruva da u njoj može da se uživa i bez razumevanja (pod)teksta.

16. Julia Holter: Have You In My Wilderness [Domino]

Veliki sam fan Džulijinog prošlogodišnjeg albuma “Loud City Song”, koji je arhetip kako bi konceptualni avant pop album trebalo da zvuči, pa sam sa nestrpljenjem isčekivao da čujem novi album. Ona je i dalje autentična čudakinja, što je uvek dragocen kapital, a ovde po prvi put oslobođena konceptualnih pretenzija pušta svojoj mašti na volju, i poigrava se sa zvučnom slikom na svaki mogući način na koji joj njen beskrajni talenat dozvoljava. Ovo je zahtevan album i trebaće vam mnogostruka preslušavanja da biste počeli da ga cenite i u tom smilsu je samo to preslušavanje prava avantura, naravno ukoliko je ovakav eksperiment vaša šoljica čaja na prvom mestu. Najbolji album Džulije Holter do sada.

15. Arca: Mutant [Mute]

Alejandro Ghersi je kao Arca postao saradnik na Kanjeovom “Yeezus”-u i momak sa naslovne strane “Fader”-a, kao i koproducent poslednjeg albuma Bjork. Oni koji tvrde da ovaj album ima strukturu nasuprot niza sekvenci verovatno umišljaju stvari. To što ove minijature nemaju pop strukturu ne znači da nisu melodične ili da nemaju gruv. Moji favoriti uglavnom sadrže venzemaljske elemente – “Umbilical” sa svojom Mbuti mantrom, “Sinner” i “Faggot” sa zvončićima i dečačkim horom u finalu. Ali ako uključite u bilo kom trenutku neke od ovih dvadeset traka verovatnoća je da ćete čuti nešto što niste čuli nikada ranije – i poželeti da to čujete ponovo, ne bi li ste se uverili da ste prvi put bili u pravu.

14. Miguel: Wildheart [ByStorm/RCA]

Otpisao sam ovaj album kad je izašao i to je moj najveći previd ove godine. Zaslugu za to nosi nategnuti pokušaj beefa sa Frank Oceanom koji je Miguel izveo sredinom godine i koliko god da su ovakve stvari prirodne često nalazim da su neukusne kada su u pitanju tako veliki autori. Ipak, za ovakav potez postoji pristojno opravdanje budući da je Frank gotovo odmah univerzalno prihvaćen kao veliki talenat, (setićete se da je Bijonse pošto je čula odličan “Nostalgia Ultra” tražila da se upozna sa Frenkom koji joj je već na narednom albumu potpisao neke od najlepših pesama) dok je Miguelov put do zvezda bio nešto trnovitiji. Njegov odličan debi je postao sleeper hit, da bi sa drugim studijskum albumom privukao veću pažnju javnosti, a onda sa ovogodišnjim “Wildheart”-om zacementirao svoju poziciju kao jednog od najuzbudljivijih i najtalentovanijih R’n’B autora i izvođača 21. veka.

Iako je album prihvaćen kao klasičan R’n’B album o ljubavi i seksu (tantričkom na nekim mestima), Miguel je branio ovaj previd najočiglednije u pesmi “what’s normal anyway” koja govori o nesigurnostima koje je doživeo u svom detinjstvu, a i kasnije, kao dete mešovitog braka meksikanca i crnkinje. Album je predstavio kao priču o Los Anđelesu, njegovom stavu, agresiji, seksu, psihodeliji, požudi i usamljenosti. Agresivnost i sirovost albuma je izdvojio je kao kvalitete koji ga čine njegovim omiljenim albumom koji je snimio do sada. Što se tiče drugih L.A. tema koje su prisutne i čine ovaj album kompleksnijim su japiji koji šepureći se svojim bogatstvom kupuju žene, zatim izgubljene devojke koje sanjaju o uspehu u Holivudu, loše devojke koje jure gangstere (“NWA”), a onda i vođenje ljubavi u dolini San Fernanda, mestu vibrantne pornografske industrije. Tako ovaj album ujedno prestavlja odu Kaliforniji i individualnosti za koju se Miguel godinama borio, a što je najplastičnije izraženo u gore pomenutoj “whats normal anyway”. R’n’B album godine.

13. Yo La Tengo: Stuff Like That There [Matador Records]

Ovo je jedini cover album na ovoj listi, ali sa dobrim razlogom. Drugi cover album kultnog benda četvrt veka posle “Fakebook”-a njihovog prvog takvog, doduše neuspešnog, poduhvata. Pored obrada poznatih izvođača poput Henk Vilijamsa, Darlin MekKre ili The Cure, ovde su i obrade starih Yo La Tengo pesama kao i nekoliko novih. Uz sve to ovo je toliko intiman i ličan album da pristupom maltene redefiniše sam postupak obrađivanja pesama. Predajući se ovim pesmama kao da su njihove, Džordžija i Ajra ih prisvajaju oživljavajući ih na način koji nismo mogli ni da zamislimo. Rezultat je zadivljujuće koherentna celina koja uz “Electr-O-Pura”, “I Can Hear the Heart Beating as One” i “Summer Sun” čini njihov najbolji album do sada.

12. Jamie XX:  In Colour [Young Turks]

Džejmi je produkcijom počeo da se bavi neposredno posle uspeha debi albuma svog matičnog indie pop benda The xx. U periodu pre nastanka drugog albuma benda koji je kao i prvi dobro prošao kako kod kritike, tako i publike sa obe strane Atlantika Džejmi je radio primećene remikse pesama Gil Scott Herona, što je izrodilo njihov zajednički album “We’re New Here”. Uspeh koji je postigao ovom saradnjom ga je par godina kasnije doveo do toga da producira vrlo uspešne pesme za Drejka i Ališu Kiz. Svoj debi album koji je omaž evropskoj rejv kulturi osamdesetih i devedesetih je posvećeno pripremao pet godina. U tom smislu zvučna slika je inspirisana muzikom koja je nastala kada je čikaški house postao popularan na ostrvu i izrodio niz žanrova poput junglea, garagea i drum & bassa. Od pomenutih pravaca ovde je najprisutniji garage, ali je Džejmi semplovanjem parčića iz različitih BBC-jevih dokumentaraca odao omaž celoj rejv sceni. Pored svega rečenog ovo nije klupski album, sa izuzetkom par traka, već konzistentan kolaž ispunjen downtempo baladama na kojim su Džejmiju gostovale kolege iz benda (Romi i Oliver Sim), elektro minijaturama i jednim bengerom koji je snimio uz gostovanje Young Thuga i Popcaana. Retke negetivne kritike albuma se uglavnom odnose na to kako ovo nije pravi klupski album, te kako je mlak, ali Džejmi ovde nije ni pokušavao da napravi dancefloor album, već jedan divan eklektičan elektro pop kolaž, u čemu je i uspeo.

11. James McMurtry: Complicated Game [Complicated Game Records]

Ovaj stari lisac južnjačke kantri scene, rođeni Teksašanin, je karijeru počeo krajem osamdesetih i snimio devet albuma vrednih poštovanja. Pošto je ove godine napunio pedesettri snimio je najbolji album u svojoj dosadašnjoj karijeri pod maksimom “I always keep it real”. Pored niza sjajnih ljubavnih pesama ovde su i stare mitološke južnjačke teme poput života na putu i one da je život uzaludna potraga za domom izgubljenim na samom rođenju, a koji se može naći tek posle smrti. Uprkos ovome Džejms se ne bavi religioznošću, već nam daje uvid u to šta njegov život sada predstavlja, dok su reminescencije rezervisane za njegove nesrećne ljubavi. Pored toga iako piše u prvom licu autor se uživljava u živopisne južnjačke likove ne bi li pripovedao njihove priče bilo da su to siromašni ribari južne obale ili vojnici koji se vraćaju iz rata. Najbolja amerikana godine.

10. Father John Misty – I Love You, Honeybear [Sup Pop]

Tilman je sazreo i kao autor i kao osoba, što je zgodno budući da je oženjen čovek. Ovaj konceptualan album je zapravo i posvećen njegovom braku, odnosno njegovoj ženi Emi. U tom smislu je daleko superiorniji od sličnog poduhvata Bon Ivera, odnosno njegovog albuma “For Emma Forever Ago”. Iako je potpuno neprikladno porediti ovaj album sa “Sardžent Peperom”, iz više razloga koje suvišno i pominjati možemo se zadržati na tome da su to oba potpuno autentična i uspešna ostvarenja. Opet, ova paralela mi je pala na pamet, delom što Tilman ima neke Lenonovske momente na albumu, čak mu na prvom singlu albuma odaje direktan omaž, kada pominje album “Two Virgins”. Ono što mi je baš upadalo u uši je to što početak pesme “Holy Shit” neodoljivo podseća na uvod “A Day In a Life”, i uz to ima sličan disharmoničan gudački brejk kao i pomenuta pesma. Tu bi se zaustavio sa bilo kakvim daljim poređenjima.

Tilman je album najavio sledećim rečima: “I Love You, Honeybear is a concept album about a guy named Josh Tillman who spends quite a bit of time banging his head against walls, cultivating weak ties with strangers and generally avoiding intimacy at all costs. This all serves to fuel a version of himself that his self-loathing narcissism can deal with. We see him engaging in all manner of regrettable behavior.”

Dok se drži osnovnog narativa koji ovde čini ljubav prema njegovoj ženi, Tilmanu se kao tematski kontrapunkt, odnosno antiteza, nameće opsesija i strah od svih kontradiktornosti savremenog sveta kroz apokaliptičnu prizmu. Ova Tilmanova skepsa je prisutna na dobrom delu albuma i on nas kroz nju vodi kroz sve strahove koji ga muče, a koji se ispostavljaju kao sasvim univerzalni. U tome i leži veličina ovog albuma. Suočeni sa neprijatnim i teskobnim situacijama u životu skloni smo da više nego inače priželjkujemo bilo kakvu nadu da će se stvari promeniti na bolje, i takvi problemi učvrćuju našu veru, isto kao što idilični trenuci izoštravaju naš strah od svih stvari koje bi mogle da stanu na put našoj sreći. U tom smislu nije čudno da se Tilman kao zaljubljen i “srećan” čovek, ovde opseda svih krivim drinama savremenog života. Upravo u ovoj kontradiktornosti leži kvalitet ovog albuma, a kada se ljubav suoči sa strahom i poklopi ga, onda možemo da vidimo da je ovo trijumf jedne namučene, introspektivne duše i na ličnom i na profesionalnom planu.

9. Kendrick Lamar: To Pimp A Butterfly [Top Dawg Entertainment/Aftermath]

Mučio sam se dugo sa novim Kendrikom i trebalo je dosta vremena da mi uđe u uši. Shvatio sam da je u pitanju neki eksperimentalni džez fanki kolaž, ali ni jedna traka se nije izdvojila dok nisam seo da vidim o čemu se tu stvarno radi i malo je reći da sam bio zatečen. Ispostavilo se da ne samo da je ovo komplikovan konceptualan album, već bi lako mogao da se pokaže kao važan kulturni artefakt za crnu ameriku. Narativ albuma koji veže sve pesme u celinu i stavlja ih u korelaciju, je sam po sebi kompleksan i slojevit. Od priče o teretu slave i iskušenjima kroz koja prolazi gde Kendrik pominje Lusi (Lucy, iliti Lucifer), do sopstvenih sumnji i protivrečnosti sa kojima je morao da se izbori, gde u “These Walls” zidovi postaju metafora za usmine, te oralni seks kao utočište od druge vrste zidova (onih u glavi) koji su Kendrika dosta dugo mučili i odnose se na njegovu borbu sa depresijom. Pored ovoga tu je angažovani narativ koji se bavi iskustvom crne amerike, gde Lamar Afro-amerikance poredi sa gusenicama koje pod stegom belaca nemaju prilike da se razviju u leptire koje čaure u sebi.

Ne samo da trake sa albuma zajedno čine jednu značenjsku celinu, već su često postavljene kao kontrapunktovi jedna drugoj. “u” je tako čist antipod prvom singlu albuma “i”. Na sličan način se i pesma “Momma”, gde se Kendrik kao kosmopolita vraća iz Afrike da podeli svoja znanja i iskustva sa braćom u rodnom Komptonu ispostavlja kao kontrast narednoj stvari “Hood Politics” koja je posvećena reminiscencijama Kendrikovog odrastanja u hood-u. Na ovoj traci Lamar ide toliko daleko da demokrate i republikance poredi sa crnačkim bandama Crips i Bloods, pa ih naziva “DemoCrips and ReBloodlicans”. Pored svega pomenutog Kendrik kroz dobar deo traka recituje delove svoje pesme koju na kraju i celu pročita na traci koja zatvara album, inače 12 minuta dugoj “Mortal Man”, gde pored ove recitacije montira i svoj intervju sa Tupak Šakurom koji ovaj zaključuje aluzijom na pobunu Net Tarnera iz 1831. predviđajući sličnu skoru pobunu potlačene Amerike u kojoj će gladni pojesti bogate. Kendrik onda Tupaku govori svoju parabolu o gusenici i leptiru, gde ga na kraju poziva da odreaguje, ali ipak ostaje sam. Deep shit. Tek kada kako treba skontate ovaj kompleksni narativ moći ćete iskreno da uživate u sjajnoj muzici koje ovde ima u izobilju.

8. Joanna Newsom: Divers [Drag City]

Pet godina je prošlo od disperzivnog trostrukog “Have One On Me”, poslednjeg albuma Džoane Njusom, a skoro deset od njenog sjajnog debija “The Milk-Eyed Mender”, i čekanje se isplatilo. Dobili smo jedan od najzanimljivijih albuma 2015. godine, svet za sebe. Trebalo mi je vremena da prebrodim tu očiglednu paralelu sa Kejt Buš, ali kada sam konačno osetio čari “Divers”-a slušao sam album danima. Ukoliko ne možete da svarite njen vokal ili ovu komplikovanu orkestraciju koja na jednom mestu uključuje i prašku filharmoniju preporučujem vam da preskočite album, ali ako mu date šanse zaronićete(!) u naizgled fantazmagoričan, a zapravo samo malo izmešten svet u kom Džoana nalazi sve one spone sa ovim nama poznatim i čini da ga cenimo više nego inače. Koliko god njen narativ na momente bio komplikovan, poruke tih priča su više nego jasne. Jedna od njih, a koja se ponavlja na više mesta i zatvara album je: “Love is not a symptom of time. Time is just a symptom of love“.

7. Sleater Kinney: No Cities To Love [Sub Pop]

Jedan od mojih omiljenih pank bendova devedesetih je posle desetogodišnjeg hijatusa (2005-2015) svom antologijskom opusu dodao još jedno sjajno izdanje. Prošlo je više od dvadeset godina od kad je ovaj kultni ženski trio nadenuo sebi ime po autoputu na kom se nalazila njihova prva prostorija za probe, i od tog trenutka do njihovog poslednjeg albuma koji se pojavio početkom godine, ove devojke su u kontinuitetu pravile tvrdu, inteligentnu i uzbudljivu rokenrol muziku, stvarajući tako jednu besprekornu diskografiju. Pred izlazak novog albuma napravljen je prikladan hajp, iako su muzički mediji sa nizom tih uobičajenih last minute izdanja imali o koječemu da pišu. Bend je izbacio i neobičan video kao promociju za singl naslovne numere albuma u kom slušajući pesmu preko slušalica peva niz poznatih ličnosti iz sveta muzike, filma i šou biznisa. To je još više pojačalo anticipaciju pred izlazak albuma, koji je opravdao sva očekivanja.

Što se samih pesama tiče, za razliku od prošlih izdanja, SK se ovde u dobrom delu oslanjaju na post pank matricu oko koje nižu hrpu hipnotičkih rifova, te prave hektične rokenrol pesme. Tako istovremeno prave vrlo inteligentnu i zabavnu muziku, koja svojom energijom i ritmikom potiče na ples. Album otvara “Price Tag” u kojoj se Carrie uživljava u ulogu radnice u nekom tržnom centru, ali koristi to da od refrena napravi komentar na divlji neoliberalni kapitalizam i svet kredita i zaduživanja gde dobar deo nas nije ni svestan koliko zapravo troši, odnosno zarađuje. Uz frenetične gitare, ova tema haosa konzumerističkog brzog života je savršeno pocrtana. Naredne dve pesme su jednako hektične kao i ova koja otvara album, a zatim sledi drugi singl albuma, naslovna numera “No Cities To Love”, gde se SK osvrću na probleme džentrifikacije koji u Americi, a polako i u celom svetu prave svoje identične Babilone u srcima metropola, te su identitet i tradicija ustupile mesto surovoj kapitalističkoj pragmatičnosti. Tempo zadat na početku albuma gotovo da ne opada do samog kraja, a pre nego što album završe sa gotovo distopičnom “Fade” u kojoj i pored svega ne padaju u defetizam (“If there’s no tomorrow, You better live”), pevaju i o ljubavnim mikrokosmosima koji se ispostavljaju kao nužnost nekog optimalnog života u savremenom svetu, dok sve to prati zadodljiv rif (“A New Wave”) u za SK neiscrpnoj temi, odnosno ljubavi kao jedinim smislom u ovom palom svetu (“Gimme Love”). Ovo bi bio rokenrol album godine da im mala australijanka nešto niže nije pomutila račune.

6. Heems: Eat, Pray, Thug [Megaforce Records]

Posle raspada odličnih Das Racist, Himanšu Suri se odvažio da se oproba u solo vodama kao MC. Pod imenom Heems je izbacio svoj debi album koji je jedno od najboljih izdanja koja sam imao prilike da čujem ove godine. Suri se dobrim delom albuma bavi protivrečnostima života jednog Indijca u crno-beloj Americi, podele naročito izražene u svetu hip hopa u koji je i sam ušao pre neke tri godine. Pored ovog preovlađujućeg narativa koji uključuje i Surija kao političkog aktiviste koji se bori protiv ksenofobije i islamofobije u Americi koju je isuviše puta osetio i na sopstvenoj koži. On ovde piše i neke sjajne ljubavne pop pesme poput “Damn, Girl”, “Pop Song (Games)” i “Home” za koju je sjajnu matru uradio Devonte Hynes iz Blood Orangea. Ipak, dobrim delom Suri ovde ostaje taoc stigmatizacije koja buja u Americi od napada na svetski trgovinski centar, a uključuje sve ljude koji i zaliče na pripadnike demonizovanih nacija sa bliskog istoka. U tom smislu albumom preovlađuje mračno raspoloženje, koje prate fantastične matrice i Surijev sjajan disperzivan flow koji varira od pesme do pesme, da bi se na “Patriotic Act” pretvorio u čistu ispovednu naraciju.

5. Courtney Barnett: Sometimes I Sit And Think, And Sometimes I Just Sit [Milk! Records/Mom + Pop Music]

O Kortni Bartnet kao rokenrol čudu sam već pisao za Before After u tekstu koji uključuje iscrpan prikaz ovog albuma, pa ne bih da se ponavljam. Najbolji rokenrol album godine. Sami se uverite.

4. Future: DS2 [Freebandz/Epic]

Future je raskinuo sa Sijarom i izbacio svoj treći studijski album koji u mnogo čemu odudara od prethodna dva, najviše po tome što je ovo zapravo mikstejp izdat za velikog izdavača i u tom smislu predstavlja presedan u dosadašnjem izdavaštvu trep muzike. Ne kažem da sličnih primera nije bilo i ranije, siguran sam da su brojni, i ovo nije nikakav propust izdavača ili slučajnost, već predstavlja prvi slučaj u kom se jedan trep izvođač izborio da plasira tvrd tejp kao studijski album za veliku etiketu. “Dirty Sprite 2” je paradigmatičan album kada je u pitanju kako sama trep kultura, tako i njena pozicija u svetu muzičke industrije. Za razliku od poraženog Chief Keef-a, koga je Interscope odbacio budući da se nije pokazao kao rentabilan te je Keef izbacio tejp gde se “vraća” kraju i tome kako je pravi crnja, Future izbacuje tvrd i beskompromisan album za velikog izdavača na samom vrhuncu svoje karijere.

Dok je do sada imao čitav niz renomiranih gostiju na albumima ovde je samo Drejk i to ne kao ime koje će doprineti prodaji, već kao brat koji je došao da podrži celu stvar. Ovo je najbolji rep godine, ali ono što je značajnije ovde od samog kvaliteta albuma je to što ovo izdanje predstavlja sam epitom trepa i svih kondradikcija koje karijera jednog takvog izvođača nosi sa sobom. Voleli ili ne voleli trep, sasvim je dovoljno da pažljivo preslušate ovaj album i to jednom zauvek shvatite. Ili ćete zgotiviti ceo fazon i odlepiti, ili ćete prihvatiti tu specifičnu poziciju i kodeks trepa, pa ćete videti da li to nešto znači u vašim životima. U tom smislu ovo je jedan ultimativan trep tejp, pardon, album.

Pomenuo bih i da je ovo savršen pandan i antipod Kendrik Lamarovom (odličnom!) “To Pimp a Butterfly”, koji pored ovakve kaubojštine deluje kao apologija.

3. Grimes: Art Angels [4AD]

Nekada davno u jednom velikom carstvu svi putevi su vodili u Rim. Danas stvari stoje malo drugačije i kada je popularna muzika u pitanju veliki svetski uspeh je praktično nemoguće ostvariti (čast izuzecima) bez proboja na tržište Sjedinjenih država. Za talentovane kanađane od Leonarda Koena do Drejka to nikada nije predstavljao naročit problem, kao ni za britance. PJ Harvi je svoj najbolji album snimila pošto se zaljubila u Njujorku, a svedoci smo dezintegracije njene karijere pošto se vratila tamo odakle je došla. U tom smislu nije čudno što je Grimes svoj najbolji album snimila kada se iz hladnog Vankuvera spustila u sunčanu Kaliforniju. Što se mene tiče, kada sam prvi put došao u dodir sa Kler Buše otpisao sam je kao foliranta. Na sreću, ispostavilo se da je u pitanju (samo) jedan super talentovan i autentičan late bloomer.

Iako je na sceni prisutna od svojih prvih eksperimentalnih darkwave albuma, Grimes se probila u sfere pop muzike tek sa eksperimentalnim “Visions” izdatim pre tri godine. Trebalo je dosta vremena da se ova kanađanska otpadnica dokaže i to je upravo ono što je postigla na “Art Angels”. Ovo je opet jedno eksperimentalno pop čudovište, ali se eksperiment u ovom slučaju ne sastoji u potrazi za milion različitih načina da se bude drugačiji (?), već u pokušaju da svoj pop senzibilitet Grimes konačno otelotvori na pristupačan način. To ovde i čini uz sav svoj raskošan talenat, što ne znači da i dalje nije freak, ali znači da je malo odrasla i naučila kako da sve svoje kontradiktornosti pomiri i napravi najzanimljivih pop album godine. Tako se ovde uz ekscentrične orkestrirane minijature rame uz rame nalaze punokrvne EDM kidalice. Iako je nezahvalno porediti album sa Lady Gaginim “Artpop”-om, ovo je najbolji primer jednog uspešnog artpop albuma, što nije mali poduhvat, budući da su artpop projekti, kao i artrok nekada, često u samom startu osuđeni na propast.

Inspiracija iza pesama je toliko off the hook da bi mi trebao čitav esej ne bi li se osvrnuo na nju, budući da uključuje najzačudnije premise poput uživljavanja u lik Al Paćina iz “Kuma 2” kao transgender vampira koji putuje kroz vreme na sjajnoj “Kill V. Maim”. Uprkos ovim premisama, ili baš zahvaljujući njima (teško je oceniti), Grimes je napravila album koji mogu da slušaju i ljudi potpuno neupućeni u njenu dosadašnju karijeru ili biografiju. “ArtAngels” je tako jedan individualistički podvig i album kakav u sferi mainstream dance pop muzike (koja u poređenju sa ovim albumom deluje konzervativno) može slobodno da se nazove albumom koji ruši granice koje smo do sada poznavali, a opet jednako atraktivan i prijemčiv kao bilo koji klasik žanra. Grimes je tako napravila jednu gruv mašinu, pop monstruma na koji bi i Lejdi Gaga bila ponosna. Čak šta više, siguran sam da sluša “Art Angels” na ripit.

2. Donnie Trumpet & The Social Experiment: Surf [self-released]

Pogrešno predstavljen kao novi album Chance The Rappera, ovo je zapravo album na kom je najveći doprinos dao trubač Nico Segal odnosno Donnie Trumpet uz bend čiji je deo i Chancellor. Ime tog ad hoc benda je The Social Experiment koji funkcioniše ne samo kao prateći bend raznovrsnim izvođačima sa albuma (Erika Badu, Quavo, Busta Rhymes, Žanel Mone, Džej Kol, Big Sean) već je značajno i njegovo učešće u samom procesu pisanja, naravno pod Donijevom palicom. Zanimljivo je da je na skoro svim pesmama potpisano skoro deset autora, što nije retko kada se sprema važan album velikih zvezda, ali jeste kada je u pitanju debi opskurnog instrumentaliste, ako je ovaj timski poduhvat fer tako nazvati.

Stiče se utisak da je pravljenje dobre muzike odnosno pesama bila osnovna ideja koja stoji iza ovog albuma. Za ovako ležeran, organski album, koji i pored toga što promoviše Donija kao talentovanog trubača ostaje uzvišen pop album sa sjajnim soul jazz fusion bendom koji savršeno oseća i prati puls autora, a onda i izvođača, pretpostavljam da su bili potrebi dugi sešni i improvizacije – a možda je baš u atmosferi druženja i nepretenciozne svirke album i nastao. U tom smislu ni ne iznenađuje što je pobrao toliki uspeh kod kritike, a ni to da je plasiran besplatno preko iTunesa budući da je ovde glavni cilj autora bio da prave (dobru!) muziku, a ne karijeru. Biser ovogodišnje produkcije.

1.Laurie Anderson: Heart of a Dog [Nonesuch]

Muzika za film koji nisam uspeo da pogledam je ujedno i najjednostavniji i najbolji album Lori Anderson do sada. Sedamdesetpet minuta rasplinutih ali divnih i adekvatno orkestriranih priča o njenom voljenom terijeru Lolabel i suočavanju sa smrti. Ima par digresija, a čak i njena stara fascinacija državom prismotre dodaje konceptualnoj težini. Često je ironična, ali nikad satirična; povremeno meša običnu naraciju sa pevušenjem, ali nikad ne izobliči glas. Lori nam ovde govori o životu i smrti i onome što bi trebalo da stoji između ta dva, ako se potrudite, a to je ljubav.

Ima mnogo Budizma, mnogo mame, najviše Lolabel i nimalo Lu Rida, osim par usputnih “mi”. Ipak on je u celoj ovoj ljubav i smrt priči – možete ga osetiti. I onda iznenada epilog je sam Lu, koji peva oporu i mudru pesmu o smislu ljubavi koja se prvi put pojavila na njegovom poslednjem velikom albumu “Ecstasy” – pesma koja je delovala dubiozno na tom albumu, a ovde se pak uklapa savršeno.