Da li imate preko 18 godina?

Kortni Barnet

Rock’n’Roll Miracle

0
0

Svi koji prate savremeni rokenrol, a tu ne mislim na neka dinosauruska reizdanja klasika iz godina oko leta ljubavi, već na nove izvođače i bendove, i pritom imaju ukusa znaju da je rokenrol spao na neke četiri dobre “ploče” godišnje. Ne želim da zvučim rezignirano, to je opet isuviše tipično za zakucane rokere koji se ne pronalaze u savremenom svetu ili makar u savremenoj muzici, ali i da se ne svede svaka godina na tu neku bedu od pet, šest zanimljivih albuma, teško da se može govoriti o bilo kakvom relevantnom talasu u rok umuzici u poslednjih deset godina. Iz tih razloga nije čudo da kada je Kortni svojim debijem početkom godine uhvatila r’n’r scenu na prepad, konzervativni Rolling Stone nije prestajao da piše o njoj.

Kortni Barnet (26) je rođena 3. novembra 1988. godine u Sidneju, a pre nego što se skrasila sa svojom devojkom u Melburnu, neuspešno je pohađala dva fakulteta, između ostalog i jedan umetnički. Prvobitnu slavu je stekla izlaskom njena dva EP-ija koja su u Sjednijenim Državama i Britaniji objavljeni zajedno kao jedan album, zapažena po svom monotonom glasu i pronicljivim tekstovima, ali ubrzo posle prvih nastupa i kao odličan izvođač. Pre ovih uspeha koji predstavljaju neke prve korake današnje slave, dugo je sreću okušavala u lokalnim australijskim bendovima gde je više iskustva stekla kao gitarista, te muzičar, nego tekstopisac i autor. Sa 22 je svirala prateću gitaru u garažnom grandž bendu Rapid Transit, a godinu dana kasnije se pridružila psych/country bendu Immigrant Union koji je okupio Brent De Bur, bubnjar The Dandy Warholes. Zanimljivo je da je Kortni ovde, pored pratećih vokala, svirala uglavnom slajd gitaru, što nije naročito iznenađenje kada je folk bend u pitanju, ali će ovu veštinu ona ukusno rabiti na svom debiju i tako na još jedan način doprineti ovom fantastičnom albumu.

rsz_courtney-barnett-the-double-ep-a-sea-of-split-peas

Prvu svoju kolekciju pesama Kortni je izbacila kad je osnovala svoj indie label Milk! Records 2012. godine, odnosno EP “I’ve Got a Friend called Emily Ferris” kojim je pobrala lovorike u Australiji, ne bi li sa sledećim “How to Carve a Carrot into a Rose” pridobila internacionalnu pažnju, a onda ih izdala kao jedan dupli EP “The Double EP: A Sea of Split Peas”. Pošto slušam njen debi “Sometimes I Sit and Think, and Sometimes I Just Sit” sada već opsesivno mesecima, teško je vratiti se ovim ranim radovima koji su samo skice i nagoveštaji raskošnog talenta koji će u svoj svojoj punoći procvetati dve godine kasnije. Zaista se divim kritici koja je već u prvim izdanjima u Kortni prepoznala veliku nadu, budući da cenim da se ja na njima ne bih previše zadržao iako ovde ima sjajnih stvari. Izdvojio bih trake: “History Eraser”, “Lance Jr”, “Canned Tomatoes” i “Avant Gardener” koju je Pitchfork izdvojio kao jednu od najboljih pesama 2013.

Dupli EP obiluje uglavnom slow tempo ljubavnim pesmama, ali više nekim kontemplativnim sarkastičnim opservacijama, negoli lamentacijama. Ovo je nešto što će u dobroj meri obeležiti manir kojim će Kortni pisati, a za koji karakterističan sa jedne strane afekat i fanatizam kada je ljubav u pitanju, ali uporedo s tim i jedno stoičko podnošenje ljubavnih jada vredno divljenja. Tako se, i pored toga što njena muzika zvuči kao jedan emotivan rolerkoster, stiče utisak nekog retkog samopouzdanja koje Kortni uvek drži na površini, čak i kada se čini da je na dnu. Iako među ovim prvim pesmama nema himni kakvih je pun debi, Kortni ovde naznačava ono što će kasnije postati prepoznatljiv stil u pisanju, a koji se sastoji od jednostavnih zaraznih refrena i logoreičnih strofa gde maltene guta reči, i u kojima je neverovatno lucidna tako da je velika šteta posvetiti joj se a prevideti neke fantastične lajne poput:

“The stones became the moss and once all inhibitions lost, the hipsters made a mission to the farm.”

A sad da se bacimo na meso! Kortni je 23. marta izbacila svoj debi album i o slatki Bože hvala joj na tome. “Sometimes I Sit and Think, and Sometimes I Just Sit” je instant rokenrol klasik i siguran sam najbolji rokenrol LP godine. Prvi singl “Pedestrian at Best” već smatram rokenrol antologijom. To je eksplozivna stvar koja počinje rifom koji asocira na Kinkse, da bi u refrenu još jednom pokazala kako su četiri power akorda odsvirana kako treba najkraća prečica do jedne rokenrol himne. Dok sam slušao pesmu na repeat četovao sam sa ortakom potpuno zatečen da imam priliku da slušam ovakav punokrvan rokenrol danas kada se na rokenrol već gleda kao na “žanr” na aparatima. Slušajući refren pesme bio sam impresioniran tim “I dont give a fuck” stavom koji, koliko god je usko vezan za r’n’r način života, ovde se ne zadržava na tome, već nam daje jedan rokenrol arhetip jedne nezasite, samodovoljne, sebične, nezaustavljive osobe, koju ne zanima ništa osim dominacije, seksualne ili bilo koje druge.

Asocijacija je pala i na PJ Harvey iz “Rid of Me” perioda; mada dok je Poli tu patila za svojim muškarcima što je vrlo plastično izražavala kroz svoje pesme, ona ni u trenucima kada flipne nije prevazilazila tu podređenu žensku ulogu, već je odlazila u patologiju koja je isto onoliko uzbudljiva koliko i strašna. Stvar sa Kortni je u tome što ona ima neposrednost kakvu retko koja žena u rokenrolu ima. Zamka za žene u rokenrolu ume da bude ta vrsta zloupotrebe seksualnosti kao prednosti u odnosu na muški auditorijum, dok sa druge strane to može biti agresivni pristup koji zahteva ravnopravnost i vuče korene iz devedesetih i riot grrrrlz. Kortni je karakteristična možda po tome što svoju seksualnost ne koristi kao neku tezu ili agendu, te se uopšte ne pozicionira, niti deklariše u tom smislu. Možda je u tome i njena prednost jer se u njoj muški princip bori sa ženskim i možda je upravo ta ambivalencija zaslužna za lucidnost njenih tekstova.

Sa druge strane, potpuno je fascinantno koliko mudrosti Kortni provuče dok opisuje detalje iz svog svakodnevnog života, i u tom smislu je vrlo lako povezati se sa njom, a opet joj se diviti kada niotkuda tresne tako jednostavnu a zajebanu lajnu. Ipak, ovde se ne treba ograđivati na određene stihove, već istaći da su na ovom albumu sve pesme savršeno aranžirane i napisane celine i tačke u kojima Kortni od opštih svakodnevnih tema pravi poeziju svakodnevice, što je najočitije u dirljivoj pesmi “Depreston” u kojoj razgleda kuću koju bi eventualno kupila ili u “Aqua Profunda!” gde bezuspešno muva neku ribu pokušavajući da je zadivi svojim neveštim plivanjem menjajući stilove. Ni socio-politički komentari ne izostaju, ali i kada se bavi štetom koju prave velike australijske kompanije u trci za naftom i profitom nalik onoj iz “Fury Road”-a, ona to čini nenametljivo sa neodoljivom ravnodušnošću u glasu koja čini dobar deo njenog šarma.

Album zatvara sa dve mračne balade, najdužom pesmom na albumu, eksplozivnom “Kim’s Caravan” i akustičnom lamentacijom “Boxing Day Blues”. Ovo su opet mesta koja su me podsetila na rane radove PJ (konkretno album “To Bring You My Love”) i usuđujem se da kažem da prva pomenuta pesma može da parira naslovnoj pesmi pomenutog albuma Poli Džin Harvi bez problema. Kortni započinje pesmu pominjući uništene australijske obale sa naftom utopljenim fokama, pritom pominjući Isusa u muškom i ženskom rodu, na početku i kraju pesme, respektivno. Pored katarzičnih gitara u ovom malom remek delu, pojavljuju se opet ta naizgled opšta mesta od kojih podilaze žmarci kao na primer stihovi: “We either think that we’re invincible or that we are invisible, realistically we’re somewhere in between”, posle kojih dolazi refren koji je u četiri stiha sumira prokletstvo ljudske subjektivnosti i doprinosi osećaju klaustrofobije zatvorenosti u sopstvenoj koži.

“Don’t ask me what I really mean I am just a reflection of what you really wanna see, so take what you want from me”

Osećaj neminovne otuđenosti se provlači i kroz baladu koja zatvara album, a koja predstavlja apsolutni antipod pesmi koja otvara album “Elevator Operator” u kojoj se starija žena usputno u jednoj vožnji liftom povezuje sa mladićem za koga sumnja da želi da izvrši samoubistvo. Ne bih dužio, već bih vam još jednom preporučio da preslušate ovaj album, naročito ako ste fan dobrog rokenrola, koga je sve manje kako vreme protiče, jer ako postoji next big thing u rokenrolu to je ova devojka.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: