10 najboljih albuma po izboru Hantera S. Tompsona

Kada pitate prosečnog konzumenta alternativne kulture (a koji pored kulture ima i narkofilskih sklonosti) za omiljenog pisca reći će jedno ime: Hanter S. Tompson. Kontrakulturni guru i kontroverzni pisac često je ograničavan samo na pisanu reč s obrazloženjima da muzika i vizuelne umetnosti nisu njegove strasti. Pismo glavnom uredniku „Rolling Stone“ iz 1970. govori potpuno suprotno.

U drugom tomu sabranih Tompsonovih pisama „Fear and Loathing in America: The Brutal Odyssey of an Outlaw Journalist“ koje je, između 1968. i 1976. godine slao prijateljima, urednicima novina i izdavačkih kuća za koje je radio, pa i neprijateljima, nalazi se protesno pismo iz 1970. adresirano na tadašnjeg urednika Rolling Stone-a Džona Lombarda. „Prezirem Vašu pretpostavku da muzika nije moja šolja čaja pogotovo jer sam više puta izjavio da će muzika postati nova književnost, da je Bob Dilan odgovor ’60-ih na Hemingveja, a da će se protesni glasovi sedamdesetih čuti na pločama i gledati na videokasetama umesto da se čitaju“, napisao je slavni pisac pokušavši da dokaže svoju privrženost novim umetničkim formama.

Ne može se reći da je Tompson bio baš skroz u pravu pošto je literatura sedamdesetih iznedrila neke od najboljih američkih pisaca kao što su Tomas Pinčon i Kurt Vonegat (Hanterova pisma Vonegatu se, takođe, nalaze u knjizi), Horhe Luis Borhes dostiže internacionalne uspehe, dok žanrovski autori fantastike i horora Filip K. Dik i Stiven King postaju komercijalno uspešni. Ipak, sedamdesete jesu više godine vizuelnih i audio umetnosti te se Tompson sa pravom osetio pomalo uvređenim. Da bi dodatno dokazao svoje muzičko znanje uz pismo je priložio i listu najboljih albuma po njegovom mišljenju. Albumi su mahom iz ’60-ih jer će ove godine, po Tompsonovom pismu, „..biti preslikane dvadesete, a ta činjenica je toliko grozna da je ni jedan istoričar ne sme ignorisati“, tako da je potpuno razumljivo ukoliko nikada niste čuli za neke od izvođača (i lista je pisana pre 47 godina a od tada je prošlo sve i svašta u muzičkom smislu), ali vam ovaj spisak može pomoći da saznate nešto novo, a i da se hvalite po žurkama punim nabeđenih kulturnih poslenika kako poznajete par exellence opskurnosti.  Listu ne potpisuje lično Tompson već Raul Duke, njegov alter ego i glavni junak knjige „Paranoja u Las Vegasu“ koga većina publika zna u intrepretaciji izbezumljenog od meskalina Džoni Depa. Evo i liste:

10. SANDY BULL „INVENTIONS“ (1965.)

Folk instrumentalista se smatra jednim od najznačajnijih umetnika u procesu nastanka psihodeličnog rok en rola. Poznat po maestralnom sviranju više instrumenata, Bull je bio dete iz ugledne porodice njujorških umetnika koji je proslavio adaptacijom „Karmine Burane“ za bendžo koji mu je bio i omiljeni instrument. Nakon dugogodišnje zavisnosti od narkotika nastanio se u Nešvilu gde je aktivno radio sa američkim folk muzičarima do smrti 2001. Da li zbog ljubavi prema folku ili prema narkoticima ovaj Tompsonov izbor je znalački čak i za stručnjake.

 9.  MILES DAVIS „SKETCHES OF SPAIN“ (1959.)

Album kojim je vaspostavljen „treći talas“ podžanr džeza morao je nadahnuti takvog majstora kao što je Tompson. Kombinacija world musica, klasične muzike i džeza predstavlja osnovu džez standarda, a melaholična seta albuma se odlično uklapa u Hanterov svetonazor.  Ovde nema narkotike i ludila u muzici (šatro pošto svako ko je upoznat sa životom Majlsa Dejvisa zna da je bio i lud i narkoman, ali najveći muzički genije 20.veka) već samo čista umetnost zvuka.

8. SVI ALBUMI ROLANDA KIRKA

Stari dobri Hanter ne bi bio Hanter da na listu ne ubaci neku ingenioznu opskurnost. Roland „Rahsaan“ Kirk je u svoje vreme smatran genijem: svirao je istovremeno tri saksofona – tenor saksofon, stritch i manzello –  a često kombinovao saksofon sa flautom i klarinetom. Zbog svojih virtuoznih improvizacijskih mogućnosti kombinovao je žanrove u mahovim : počeo bi sa soul džezom, prešao na bibop, pa na hard bop, onda na čisti pop, pa se vraćao na swing i ragtime, a nekada samo sve pomešao u free džez. Kirk je, ipak, postao najpoznatiji po „stand up“ političkoj satiri koju je isporučivao između pesama (radio je to mnogo bolje od Đoleta Balaševića, ne brinite) te su njegove svirke bile satirični igrokazi. Džej Leno je, na primer, počeo svoju karijeru kao uvodni komičar na Kirkovim nastupima, a  muzičar se redovno zafrkavao na račun Afro-američke istorije i tobožnjih sloboda u tadašnjem američkom društvu. Kirk je preminuo sa svega 32 godine od drugog moždanog udara (prvi ga je napravio invalidom, ali je i tada nastupao i dalje svirajuči tri instrumenta odjednom i to jednom rukom) 1977. ali je svojim nenadmašnim stilom sigurno inspirisao i Hantera. U krajnjoj liniji, politička i društvena satira su im bile zajednički imenitelji. Bez pomenutog Balaševića, naravno.

7. JEFFERSON AIRPLANE SURREALISTIC PILLOW 1967.

Za pisca koji se budio koksom album pod gorenavedenim imenom gorenavedenog benda je prosto morao biti na listi najboljih. Drugi album kalifornijske grupe se smatra kamenom temeljcem psihodeličnog rok en rola, a i danas vlada misterija da li je frontmen Grateful Dead-a Džeri Garsija bio ili nije producent i gitarista na albumu pošto menadžer tvrdi jedno, Garsija drugo, a članovi benda nešto treće. U svakom slučaju samo tada je esid bio onaj pravi,  druga pesma na albumu je najveći hit grupe („Sombody to love“) a deseta himna esid pokreta („White Rabbit“). Da li je i Keri Grant voleo da zavrti ovaj albumu tokom svoj esid avantura, ili je on ostao samo u hipi krugovima verovatno nećemo sazanti, ali pošto je Tompson direktni produkt (i jedan od najživahnijih kritičara) hipi kulture čudi što kvintesencijalni album Jefferson Airplane-a nije na višem mestu na listi.

6. BUFFALO SPRINGFIELD BUFFALO SPRINGFIELD (1966.)

Prva grupa Nila Janga i Stivena Stilsa, rok legendi, i prvi rok folk sastav u istoriji muzike. Buffalo Springfield su bili simbol političkih gibanja mladih ’60-ih godina u Americi, i grupa koja je svojom pesmom „For What Is Worth“ postala simbol antiratnih protesta zbog situacije u Vijetnamu. Bend se veoma brzo raspao malo zbog politike, a malo više od aktivne zloupotrebe narkotika od strane članova, ali je definitivno kamen temeljac savremenog američkog rok en rola. Pošto znamo šta je Hanter mislio o ratu u Vijetnamu i koliko je bio društveno-politički nestašan mesto na listi je potpuno jasno. Takođe, jasno je da su omiljeni Tompsonovi muzički žanrovi psihodelični rok, rok folk i džez što na najbolji način demantuje urednika Rolling Stone-a: Hanter je voleo, za tu epohu, ključnu muziku.

5. THE ROLLING STONES LET IT BLEED (1969.)

Poslednji album Stonsa na kome svira pokojni Brajan Džons i prvi sa Mikom Tejlorom u postavi „Let it Bleed“ je poznat po dva mega hita: „Gimme Shelter“ i „You can’t Always Get What You Want“ i početku pevačkog upliva Kita Ričardsa u rad benda, kao i prvim političkim angažmanom benda, opet na temu ’60-ih sa pesmama „Gimme Shelter“ koja je o ratu u Vijetnamu. Standarni rok Stounsa u kombinaciji sa ritmom i bluzom  je bio prilično friški u vreme kada je Hanter pisao uredniku te se, verovatno, trudio da bude i dobro apdejtovan kada je nova muzika u pitanju pa je album na dobrom, petom mestu.

4.  THE GRATEFUL DEAD WORKINGMAN’S DEAD (1970.)

Od četvrtog mesta Hanter je davao ocene u samom imenu albuma. Ovaj je opisao: „Najjača stvar od Dilanovih „Highway ’61“ i „Mister Tambourine Man“. Ova ocena koja zvuči kao da je napisao Srđan Gojković – Gile, frontmen Električnog orgazma i najveći obožavalac ovogodišnjeg, neočekivanog dobitnika Nobelove nagrade za književnost sigurno stoji. „Workingman’s Dead“ je ikonički album američke kulture druge polovine 20. veka: društveno-politički angažovani tekstovi u kombinaciji sa ljubavnim zanosom hipi kulture, psihodelična muzika nastala pod uticajem psihoaktivnih supstanci i lična ljubav pisca ovog teksta i prema Hanter S. Tompsonu i prema ovom uratku Grateful Dead-a mogu samo proizvesti hvalospeve na račun 4. mesta na listi. Da tekst ne bi postao dosadan upravo zato jer volim da slušam, što bi moji prijatelji rekli, „muziku za depresivne i alkoholisane kauboje“ evo linka pa sami poslušajte. Mala napomena: članovi benda nisu strejt, a pri tome ne mislim ni na kauboje, a ni na alkohol.

3. BOB DYLAN HIGHWAY 61 REVISITED (1965.)

Definitivno najbolji album Boba Dilana-a sa hitovima „”Like a Rolling Stone” i „Just Like Tom Thumb’s Blues”. Šesti po redu vinil američkog kantautora smatra se jednim od najznačajnijih u istoriji rok en rola jer potvrđuje Dilanov stilistički i žanrovski otklon od folka i društveno angažovanih tekstova u čisti rok en rol i apstraktnu simboliku. Hanter je očigledno obožavao Dilana pošto je i sledeće mesto rezervisano za ovog muzičara.

2. BOB DYLAN BRINGING IT ALL BACK HOME (1965.)

Ako Gile do sada, u šta čisto sumnjam, nije čitao Hantera S. Tompsona i ako ikada pročita ovu listu obožavaće ga. „Bringing it all back home“ je nastao iste godine kad i  „Highway 61“ i označava, po svim kritičarima, jedan od ključnih momenata u istoriji ne samo rok en rola već popularne muzike uopšte. Ploča je imala akustičnu i električnu stranu na kojoj su bile pesme s rok en rol bendom i akustični Dilan ili u pratnji benda ili sam, a stil albuma je označio početak razlaza sa isključivo društveno angažovanim tekstovima i sa folk muzikom, razlaza koji je potpun i konačan na “Highway 61”. „Bringing it all back home“ je i najveći Dilanov komercijalni uspeh do tada (6. mesto na Bilbordovoj listi najprodavanijih albuma). Voleli Dilana ili ne ovaj album je takođe odličan. A Hanter ga je očigledno obožavao.

1. HERBIE MANN MEMPHIS UNDERGROUND (1969.)

Izgleda da je naš današnji muzički urednik najviše voleo džez i smooth ritam pošto je za ovu ploču napisao „Verovatno najbolji album koji će iko ikada snimiti”. Slično misle i kupci pošto je najpoznatije delo utemeljivača fusion džeza, Herbija Mana, jedan od najprodavanijih albuma u istoriji žanra. Hanter je ovaj album spominjao u nekoliko poglavlja „Paranoje u Las Vegasu“, a njegov seksi ritam, fank osnova, i plesna zavodljivost su dovele do nastanka disko muzike sedamdesetih. Man je, zahvaljujući ovom albumu, postao jedan od najplodnijih disko kompozitora, ali je i dalje ostao virtuoz na flauti. Kada poslušate album biće vam jasno zašto ga je Hanter S Tompson toliko voleo: zajebantski i seksi ritam krije virtuoznost baš kao je i njegov stil „gonzo žurnalizma“ ispod pošalica i bizarnih, gotovo dramskih zapleta, krio fundamentalnu socijalno-društvenu kritiku.