Ženski pogled: Tri savremene serije koje bi trebalo da pogledate

Nakon serije Fleabag, ostao je veliki prostor koji treba popuniti pravom i pamtljivom ženskom pričom. Usled gledanja brojnih naslova i manjka oduševljenja većinom njih, izdvajamo tri serije koje su kreirale rediteljke, a koje i vi treba da pogledate ukoliko želite da sagledate realnost iz (nove) ženske perspektive. Predstavljamo ih subjektivno: od najslabije ka apsolutnom favoritu autorke teksta.  

I HATE SUZIE

I Hate Suzie je prilično površna serija koja se poigrava savremenom atmosferom u kojoj žena ima pravo da bira, a ne da bude posramljena zbog svoje seksualnosti. Kreirale su je Lucy Prebble i Billie Piper, koja i igra glavnu ulogu. Ovo je pravilo koje važi za sve tri serije (a i Fleabag pre toga): žena vodi celu priču i sama režira ono što radi, što je zanimljiva poruka o kontroli koju šalje u svet.

Kada se pojave Suzine seks fotke sa neidentifikovanim ljubavnikom, koji očigledno nije njen muž (spojler: u pitanju je reditelj serije u kojoj glumi), Suzi nije prezrena. Ona je predmet sprdnje, ali ne i direktne osude. Naprotiv, nakon „seks skandala”, dobija nove poslovne ponude koje se otvaraju baš zbog toga što u ovo, post #metoo doba, niko ne sme javno da je osudi, kako pametno primećuje njena menadžerka-najbolja prijateljica, Naomi. Pored ovog interesantnog zapažanja, u osnovnoj priči o posledicama ukradene privatnosti gotovo da nema više ničeg zanimljivog.

Veliki je broj nepotrebnih scena koje ne doprinose narativu, a često su i izrazito patetične. Konflikti sa mužem se kreću od histeričnih do neobjašnjivih, a neretko jedno ne isključuje drugo. Očito je u pitanju koketiranje sa apsurdnim, ali ono ne deluje uspelo. Verovatno se zbog tog pokušaja da se ostvari humoristički efekat Suzi nikada ne suočava sa stvarnom osudom sveta, već sa svojom krivicom i sramotom. Jedina osoba koja mrzi Suzi je upravo Suzi.

Pa ipak, ova u osnovi feministička serija donosi dva zanimljiva događaja. Prvi „događaj” je zapravo cela epizoda Shame (inače najlošije ocenjena na IMDb-u, ako nekoga zanima) u kojoj Suzi pokušava da masturbira, ali se svaka njena fantazija obesmišljava prostim pitanjem koje joj Naomi, sve vreme prisutna kao guru u ovim zamišljenim seksualnim susretima, postavlja – zašto te baš to loži?

Podvlači se činjenica da žene prisvajaju fantazije koje su muške (što smo valjda i znale, bar na nekom nesvesnom nivou), dok bez odgovora ostaje „šta ti stvarno želiš?” Pitanje je daleko komplikovanije nego što se isprva čini jer ne postoje ponuđene opcije za kojima možemo da posegnemo, a da smo sasvim sigurne da nas prethodno neko nije ubedio da su baš to naše opcije.

Postojeći izbori deluju lažno, a pravi mora da ispliva iz nekog dela bića sa kojim smo izgubile kontakt. Dobra odluka je da ova tema ostane otvorena, a zanimljivo je gledati kako se svaka Suzina fantazija razrušava u procesu preispitivanja.

Drugi bitan događaj odigrava se na samom kraju sezone kada Suzi želi da završi svoju priču uz podršku najbolje prijateljice, u tipičnom girl powermaniru. Uvodi voice-over naraciju da bi samoj sebi dala sigurnost i odlazi da se nađe sa Naomi, poentirajući ceo kliše monolog rečenicom u stilu: „Ostajemo samo jedna drugoj kao oslonac.” Međutim, potpuno realistično i neočekivano, Naomi bira sopstvenu priču i sopstvenu slobodu jer usput shvata da mnogo bolje poznaje Suzi nego samu sebe. A po onome što je u seriji prikazano, Naomi je daleko uzbudljiviji lik od Suzi, tako da – go Naomi!

INSECURE (4. SEZONA)

Issa Rae se vraća sa četvrtom sezonom svoje, hm, recimo harizmatične serije o seksu, prijateljstvu i identitetu. Imali smo, kao i do sada, priliku da pratimo ljubavne avanture glavne junakinje, kao i izazove sa kojima se suočava na poslovnom planu. Čini se da Isa konačno dobija predstavu o tome šta želi da radi u životu, postaje stabilnija i snalažljivija. Tako izmenjena, uspeva da započne i raščisti neke nove i obnovi neke stare odnose, čiji smo razvoj pratili u prethodnim godinama. Ova sezona je do sada najbolja jer je u njoj glavna tema ono što je i najsnažnije u čitavoj seriji: odnos Ise i njene najbolje prijateljice, Moli. Između njih se javlja i centralni konflikt.

Ovde je kliše kretanje ka „na kraju ostajemo samo jedna drugoj” razrešenju (koje je u I Hate Suzie bilo problematično i mlako) ipak bolje profunkcionisalo. Možda je razlog taj što su Isa i Moli likovi od kojih svaki ima svoju priču, pa ne postoji utisak da jedna od njih treba da igra pomoćnu ulogu u životu one druge. Osim toga, raskol imeđu dve prijateljice deluje toliko bolno realno da gledaoci žele da se sve prekine, kao da se ništa nije dogodilo.

Moli u nekom momentu kaže da ne može da se poveže sa onim što Isa trenutno jeste i da ne vidi mogućnost da se dalje druže. Neretko se događa da jednostavno više ne uspevamo da nađemo zajednički jezik sa nekim sa kim smo ranije bili bliski.

Takvo prirodno „prerastanje” prijatelja je često u svakodnevnom životu, pa i pored toga ova tema nikad nije dobila zasluženu pažnju u serijama i filmovima.

Međutim, u pomirenju Ise i Moli postoji veliki problem o kome nam ostaje da razmišljamo – da li su dve žene sposobne da budu bliske samo kada je bar jedna od njih slaba, izgubljena i nesigurna? Jer ako jeste tako, sledeća sezona biće još zanimljivija za gledanje.

I MAY DESTROY YOU

Jedina serija na listi koja nije komedija… recimo. Bavi se pitanjima pristanka i seksualnog nasilja. Kreatorka Michaela Coel je pre nekoliko godina stvorila sjajnu seriju Chewing Gum, čiji je stilski izraz moguće opisati možda kao „britanski humor na žešćim drogama”. Mihaela je majstor ovog sumanutog komičnog pristupa koji nekako uplivava i u I May Destroy You, pa često hvatate sebe da se smejete u potpuno neprimerenim situacijama. Nema spojlera, jer je za gledanje ove serije neophodno doživeti autentično iskustvo neprijatnosti.

I May Destroy You izdvaja se od mase serija i filmova koji tematizuju seksualno nasilje zato što nema uživanja u ulozi žrtve, niti jasne podele na dobre i loše momke/žene. Serija je osmišljena tako da sve stavlja pod znak pitanja. Na početku su stvari jasne, zaplet kreće od silovanja, ali kako se priča razvija postaje jasno da su seksualna zlostavljanja mnogo šire i klizavije polje nego što smo bili skloni/spremni da mislimo. Posebno je važno to što nikada nema oslobađanja od odgovornosti ili umanjivanja posledica loših postupaka – kao gledaoci koji su se identifikovali sa likovima, i sami moramo da naučimo da živimo sa užasima koje smo izazvali i da promenimo svoje ponašanje, svesni toga da nikada nećemo oprati ruke od krivice.

Ukidanje crno-belog pogleda na svet je očigledno i kroz tretiranje teme društvenih mreža koje su predstavljene i kao prostor za podršku žrtvama, mesto gde one dobijaju svoj glas i povezuju se sa drugima koji su prošli kroz slično, ali i kao zona komfora koja nas udaljava od realnosti i emocija sa kojima ne želimo da se suočimo sami (a ovo je ipak često neophodno). Samoća je, kako se ovde otkriva, podjednako bitna kao i podrška ljudi do kojih nam je stalo (ali i potpunih stranaca).

Posebno je izazovno i implicitno pitanje koje se nameće i zaoštrava kroz sve epizode – kada ćeš biti spreman da nekoga osudiš jer je bio žrtva? Izbor scena i junaka je takav da je uletanje u ovaj naučeni šablon gotovo izvesno. Međutim, ako si spreman da preispituješ šablone, iz osude ćeš uspeti da se prebaciš pravo u samopreispitivanje. A upravo tu i treba da stigneš.

Ukoliko bismo morali da izdvojimo jednu poentu, onda je to da smo verovatno svi narušili nečiju seksualnu slobodu i/ili zloupotrebili svoju moć u nekom trenutku u životu. Pitanje je samo koliko smo daleko otišli u tome.

Uz ovu seriju ćete biti emotivno i mentalno prisutni od početka do kraja, što se ne dešava često. Ako razglasite prijateljima i poznanicima da moraju da vide o čemu se ovde radi, među njima će izvesno biti onih koji će se usuditi da prebacuju krivicu na žrtve, ali onih koji će za sebe reći da nikad nisu bili nasilni. I May Destroy You je, pored svega ostalog, i savršen test za sve lažne pravednike.