Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: True Detective (S03)

Kada je i njemu postalo jasno da je True Detective zapravo ćorsokak, Nic Pizzolatto nije imao kuda nego nazad.

0
0

Hajde da vidimo da li se i koliko slažemo oko True Detective. Evo kako ja vidim prvu sezonu po zaslugama ključnih elemenata u procentima: Matthew McConaughey (50%), Woody Harrelson (20%), Cary Fukunaga (20%), Nic Pizzolatto (10%).

Da sam verovatno u pravu najbolje mi govori prolaznost i uspeh druge sezone u kojoj većine najbitnijih elemenata prve sezone nije bilo i sve je spalo na pleća “jedinog preživelog”, i očigledno nejakog, Pizzolatta.
Šta nam to govori? Dve stvari.

Prvo da je Pizzolatto kreirao televizijski hit na bazi stvari koje su obično instrumentaln(ij)e za kreiranje filmskih (bioskopskih) hitova, dakle na zvučnim imenima i kvalitetnom doprinosu glumaca i reditelja, i da je to paradoksalno uspeo radeći kontra matrice “Zlatnog” (ili bilo kog) doba televizije u kome je autor tj scenarista “kralj” i unisono prepoznat kao ključan za uspeh određenog teve produkta. Ovde to očigledno nije bio slučaj. Otuda neke probleme druge sezone, a sasvim sigurno i treće, možemo da posmatramo komparativno sa načinom na koji holivud pokušava da od jednog filmskog hita napravi franšizu uspešnim nastavkom tj pronalaženjem recepta koji treba da pogodi razmer repriziranih i novih momenata u priči- da ona ostane prepoznatljiva starom gledaocu, da unese dovoljno novih elemenata i da, sama za sebe, bude autohtono atraktivna sasvim novom gledaocu.

Druga stvar, o kojoj, nažalost, ne mogu previše, jer me milje kriminalističkih (detektivskih) priča nikada nije naročito zanimao, jeste činjenica da True Detective kao esencijalni derivat pomenutog žanra najmanje zavisi od priče tj njenog toka i raspleta, a daleko više od utiska koji na nas ostavljaju oni koji rasvetljavaju zločin tj. refleksija istog na njih i njihove (privatne i profesionalne) živote. U tom smislu, Pizzolattu treba pripisati određene zasluge, a kompetentniji od mene mogu više o tome čiju tradiciju on na ovaj način nastavlja, ili kopira…

Kao što rekoh u uvodu, Pizzolatto je morao biti pozamašno frustriran kada je shvatio da on sam može da ponudi najmanje svom čedu. Druga sezona je uprkos kompleksnijoj priči manjkala upečatljivim “detektivima” i mnogo se više oslanjala na zanimljive momente koje zaplet može da donese, nego na junake koji je istražuju. Koliko ljudi znate koji su odustali na pola? O tome vam pričam…

Preplašeni takvim ishodom Pizzolatto i HBO su odlučili da svoj neočekivani “brend” spasu time što će, kukavički, ali i bez bolje ideje, vratiti na početak i još jednom pokušati da ispričaju istu priču.

Zločin (nestanak, a potom i ubistvo dece) ponovo su smešteni u prošlost. I to ne jednu, nego dve! Dakle, pokušavajući da nadpicolatiše samog sebe, Pizzolatto u odnosu na sadašnje vreme serije (naše vreme ili par godina pre), kreira još dva prošla, koja su definisana razvojem slučaja- sve počinje u ranim osamdesetim nestankom dvoje dece, a potom i smrtnim ishodom jednog od njih, a potom slučaj doživljava svoje povampirenje početkom devedesetih kada se ispostavi da je drugo dete živo. Ovako ambiciozna postavka, nažalost, u Pizzolattovoj egzekuciji nije našla neko naročito opravdanje i čini mi se da je više služila da kamuflira imitiranje postavke iz prve sezone. Gledalac prateći tri toka priče saznaje šta se desilo, kako se definisao odnos junaka, iz jedne u drugu prošlost, pa u sadašnjost.

Dva nivoa prošlosti, pa i onaj sadašnji, dodatno su zakomplikovana činjenicom da glavni junak, detektiv Wayne Hays (Mahershala Ali), pati od Alchajmera, što je sve što smo saznali o prošlosti (pa i sadašnjosti) od njega moglo da čini nepouzdanim i da bude odskočna daska makar jednog (ili ključnog) tvista, ali Pizzolatto to nijednom nije iskoristio. Već je Haysova bolest bila više priručno mekgafinovsko sredstvo i povod za insertaciju misterije i neobičnih trenutaka u priču.

Sa nezamrlim slučajevima, Pizzolatto je vratio i toplo-hladnu dinamiku detektivskog dua, čiji odnos biva testiran, a potom i rashodovan neuspešnim rešavanjem slučaja, da bi ih u poslednjoj fazi ujedinio, pomirio i, kako deluje, učinio nerazdvojnim. Ako se malo bolje zagledate, primetićete da iver novih juanka nije pao predaleko od klade starih. Wayne Hays jeste posvećeniji i u slučaj involviraniji detektiv, za koga je rešavanje istog stvar veća od profesionalnog obavljanja posla, i nekakav “dug kosmičkoj pravdi”, čemu je više doprinela samo-mistifikujuća gluma Alija, nego napisani lik Haysa. Naspram njega, imamo “tipično belog” detektiva Rolanda Westa (solidan Stephen Dorff) koji je kao i Harrelsonov Marty odaniji zemaljskim porocima, i interesima. DIsbalans posvećene im pažnje, i od strane autora, ali i od strane gledalaca, je, rekao bih, sličan kao u prvoj sezoni. Mahershala je nesumnjiva zvezda ove priče.

Slično prvoj sezoni i ovde imamo sve moguće tipove potrošnji vremena, od sporih, skoro dokumentarnih prizora bavljenja slučajem, neizbežnih skica rasnih polemika i tenzija, efektnih portreta epizodnih junaka… samo da bi se sve, skoro samo od sebe, razjasnilo u poslednjoj epizodi. S tim (a vi probajte sa nekim ko nije gledao!) što mi se čini da će neko ko odgleda samo poslednju epizodu dobiti dosta jasnu i kompletnu predstavu o svemu čemu smo mi ostali posvetili celu sezonu. Sam slučaj se skoro farsično razmrsuje jednim razgovorom. Ono što je interesantan aspekt tog momenta, a i celog slučaja, u odnosu na prvu sezonu jeste što je tamo Pizzolatto prikazanim zločinom pokušavao da ilustruje zlo kao metafizičku silu, a ovde su sve potencijalne konspiracije koje su vodile slučaj ka još jednoj udrugi zla koja dejstvuje svojom korporativno-političkom spregom raspršene skoro trivijalnim objašnjenjem koji je slučaj banalizovao na modernu folk priču i skoro obesmislio trodecenijski napor detektiva koji su ga rešavali.

Kao i u prvoj sezoni detektivi ostaju upleteni, ali i isprepleteni iz slučaja, a da je ovaj nastavio, i u slučaju treće sezone, prestao da postoji, bez njihove volje. Oni su poslužili samo kao naš ulaz u njega i neka vrsta vodiča kroz isti. On je bio jači od njih.

Moram da priznam da i “okidanje” interesa za slučaj dolazi relativno neprirodno, kroz mogući, ali, ipak, “nakalemljeni” podkast čiji autori se bave nerazjašnjenim slučajevima, pa im je ovaj bio posebno interesantan, iako on sam po sebi to nije, niti svojim društvenim reperkusijama to uspeva da biva. Ono malo pozivanja na “bogate i zle”, što bi moglo da generiše interes javnosti, ipak, ostaje na njegovom repu i teško je poverovati da bi u sadašnjosti moglo ikoga da zanima. Čak i patetično povezivanje sa slučajem iz prve sezone deluje kao da je potrebnije imidžu serije nego radnji u trećoj sezoni.

Jedina stvar koja je drugačija u odnosu na prvu, možda i drugu sezonu, jeste implementacija ženskog lika koji ima pozamašnu ulogu u razvoju događaja, a, ako mene pitate, i u samoj poenti cele sezone. Supruga Waynea Haysa, Amelija, od učiteljice u školi u koju su išle žrtve, zaljubljvanjem u detektiva, i sama postaje fascinirana slučajem do nivoa da je o njemu napisala knjigu.

Kada u poslednjoj sceni serije, kamera kroz raširenu zenicu detektiva Haysa uđe u flešbek mi očekujemo da će nam u poslednjim minutima serije Pizzolatto servirati neki ludački tvist, možda da je Amelija šurovala s ubicama ili nešto slično… Ali ono što bi trebalo da shvatimo, kroz potom prikazanu scenu u kojoj dvoje partnera nakon svađe obnavljaju svoju vezu, a potom i kroz flešbek isečak Haysovog ratovanja po džunglama Vijetnama, jeste da je Amelija spasla Haysa od post-traumatskog propadanja. Tj, čitav slučaj kojim se sezona bavi poslužio je nastanku i održanju njihove veze. On ju je protkao od početka i održao dugo nakon Amelijine smrti, jer u svojim “alcahajmerizovanim” tripovima Hays često vidi nju i diskutuje sa njom, o slučaju.

Ako postoji inovacija koju je Pizzolatto uneo u svoj rad to je onda ta nežna, topla linija priče, koja i kroz lepe i kroz ružne scene njihove veze, ipak, govori o snazi ljubavi, koja je potom kontrirana jezivoj hladnoći sa kojom je jedna porodica (žrtava) auto-devastirana na sastavne delove i potom, “jedan po jedan”, eliminisana. A ne treba zanemariti ni detalj da je u toj sistematskoj pogibiji “američke porodice” i detektiv West prošao kao neko ko je radije svoju ljubav poverio napuštenim kučićima, nego ljudima, nemoćan da sebi nađe partnera dovoljno hrabrog i sposobnog da se nosi sa njegovim poslom i njim samim.

Nažalost, ja nešto nisam bio dirnut odnosom. Možda zato što mi je u obrnuto-romantičnoj varijanti, u kojoj žena spasava muškarca (od demona u njemu samom), Amelija tj. Carmen Ejogo koja je tumačila, delovala previše hladno, možda i preokupirano svojom karijerom, da bih treću sezonu osetio kao emotivnu, ljubavnu priču o njih dvoje. Mislim da su i ona i Ali štedeli na emocijama, ali to što su ih uskraćivali jedno drugom bi i mogli da im oprostimo da ih u istoj meri nisu uskraćivali i nama.

Na kraju, red bi bio da pomenemo i aspekt koji je u prvoj sezoni doneo solidnih 20% zalsuga, a to je režija. Fukunage odavno nema (on je u međuvremenu upropaštavao svog Maniaca), ali je umesto njega kao “art direktor” i reditelj dve epizode doveden Jeremy Saulnier za koga mi nije baš najjasnije čime se kvalifikovao za rad na ovom projektu, s obzirom da isti obitava u tri vremenske/stilske zone, a Saulnier u “američkom indi trileru” sadašnjeg vremena. A bojim se i da akutnost radnje u njegovim filmovima, tj njegova eventualna “specijalnost” za to nije baš najbolje odgovorila na rešavanje zločina razvučenog u tri decenije. Pa čak ni kada posmatramo njegov tretman unutar bilo koje od tih dekada. Na sve to, možda je fer reći da je Saulnier neko ko je posvećen priči i za razliku od, recimo, Fukunage ima manje sklonosti i talenta ka fetišizaciji junaka tj glumca, što se ovde, ipak, tražilo i očekivalo u Mahershalinom slučaju. Čini mi se da bi Werner Herzog bolje odgovorio na Pizzolattovu dubioznu postavku svojom arthausičnijom režijom.

Nisam siguran da bi trebalo da bude četvrte sezone. Naročito ne dok se Pizzolatto tako nepopustljivo pita za sve.

(**/ *****)

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: