TV GONIČ: TOP 10 najboljih TV junaka u 2019.

Zbog čega satima gledamo neke serije, zbog čega im se posebno radujemo i po čemu ih dugo, dugo pamtimo? Jedan od najčešćih i najverovatnijih odgovora na ovo pitanje jeste- po njihovom glavnom (ili nekom drugom) junaku, po nekome kroz koga smo ušli u svet nama neverovatno blizak ili nepoznat i fascinatan, po nekome sa čijim odlukama i postupcima možemo da se identifikujemo ili, pak, nikako ne možemo da se složimo, ali ne možemo da prestanemo da razmišljamo o njima… Možemo li da zamislimo Sopranos bez Tony-ja Sopranosa tj Jamesa Gandolfinija i njegove psihopatije kućečih očiju, ili Mad Men bez Jona Hamma i Don Draperove emocionalne zakopčanosti do čela, ili Big Bang Theory bez Sheldona Coopera ili Game Of Thrones bez Petera Dinklagea ?! Ili, da tezu potvrdimo i na znatno većem ansambl kastu – možemo li da zamislimo Lost bez Hurely-a, Johna Lockea, Sawyera ili Bena?

Čak i u najformulaičnijim proceduralima, koje svaki pošteni gledalac gleda i s pola mozga i s pola pažnje neminovno je da se glavni junaci nametnu nekom svojom frazom, tipičnom reakcijom, tihom patnjom ili neostvarenim ciljem. Njihova harizma pokretačka je snaga superuhodanih procesa i nešto što teve serijama obezbeđuje višegodišnju (pa i višedecenijsku) popularnost. Srećom po vas, a naročito mene, u ovom izboru nećemo zalaziti na te, glavne brodkast džade.

Junaci koje sam izlistao ovde (rang lista je samo kreator pseudo-tenzije i možete je sasvim zanemariti) utkali su se u moje srce kao prijatelji koje nikada nisam upoznao, a koje sam tokom nekoliko meseci i nedelja (tj godina) imao, i ono što su rekli i uradili i kako su to učinili, ostavilo je neizbrisiv trag na moje poimanje sveta koji me okružuje i na ono što u njemu mogu da tražim, izgubim ili nikada ne pronađem. Bez želje da zvučim kao da sam na sahrani, ipak bih da kažem- hvala im!

10 KEEFE CHAMBERS (Tony Cavalero) / THE RIGHTEOUS GEMSTONES

Iako sam The Righteous Gemstones prestao da gledam posle pete epizode (jer više nemam interesovanja za Danny MacBrideovo prepakivanje istih fora i junaka), vrlo rado bih zavirio u spin-of koji bi se bavio (novim) životom Keefe Chambersa, najboljim prijateljem (i emotivnim interesom?) najmlađeg Gemstonea, koji je dane satanizma u mračnim indastrijal bendovima zamenio za “novi život u Isusu”.

Tony Cavalero ima odličan osećaj za ritam komedije, za “less is more” princip glume i funkcionišući kao neka vrsta “silent Boba” Kelvinu Gemstoneu on, iako ima vrlo malo vremena, pokazuje toliko mnogo i tokom prvih pet epizoda kreirao je emocionalni raspon koliko svi ostali junaci zajedno.

09 BOG (Mark Harelik) / PREACHER

Kako još nisam pročitao Preachera, nisam kompetentan da sudim o samoj seriji, ali moram da kažem da mi je njen “palp” prijao i većma mi je bio zabavan. U moru 2D likova, koji se nisu ni trudili da probiju “treću dimenziju”, ipak, je najimpresivniji bio bog, “jedan jedini”, modelovan prema narcisoidnim i arogantnim “grčkim”, koji je više od ljudi prezirao samo to što su oni bili simboli njegovog neuspešnog eksperimenta.

Ako ostavimo razne razvratnosti u kojima je bog participirao tokom nekoliko sezona serije po strani, njegova fundamentalna okrutnost i sebičnost ostaju najjači doprinosi Harelikove interpretacije, sve sa zlim i hladnim očima koje emituju isključivo prezir, čak i kada samo pokušavaju da sakriju isti. Lik boga bez sumnje je jedan od najboljih negativaca prethodnih godina.

08 BLANCA RODRIGUEZ (Mj Rodriguez) / POSE

Ima li bolje, plemenitije i požrtvovanije osobe na televiziji od naše Blance? Ja mislim- ne.

U trans-žanrovskoj soup operi Ryana Murphy-ja, a mogli bi da se složimo oko toga- svi junaci su predlošci za to kakvi ljudi treba da budu i ponašaju se, ali otuda je trijumf Blance tj Mj Rodriguez još veći- ona je zaista svetica. Blanca je kao lik pre-definisana željom da uvek prvo bude tu za druge, pa tek onda za sebe, međutim njena “poza” je retko mlohava, patetična i nepodnošljiva i Mj je zaista uspela da njene postupke oboji iskrenom posvećenošću i osećajem da je “zajednica” ultimativno bitna za njihove pojedinačne opstanke i da ona, kao pre svega odgovorna osoba, nema druge do da uvek bude tu za druge.

07 RUDY PIPILO (Michael Rispoli) / THE DEUCE

Treća sezona The Deuce, nažalost, bila je jedina “kako sam ja zamišljao da ovaj šou treba da izgleda i kako David Simon treba da pravi serije”, i unutar nekoliko emocionalnih krešendoa koji su se desili tokom nje (sledi spojler!) za mene je svakako jedan od najvećih bio ubistvo Rudy-ja Pipiloa, sitnijeg mafijaša italijanskog porekla koji je, od svih mafijaša ikad viđenih na malom i velikom ekranu, imao najveće srce.

U žanrovski postavljenoj, ali emocijama i neposrednošću ispunjenoj ulozi, Michael Rispoli pokazao je kako za jednog “poštenjačinu” među mafijašima sreće nema, čak i ako radi u interesu opšteg biznisa. Rispoli je bio otac koga “braća Franco” nisu imali, ali to nikako ne znači da je doprinoseći tom odnosu iko pronašao hepiend.

06 TUTU (Rosie O’ Donnell) / SMILF

Iako je, nažalost, SMILF ugašen, jer je i jedna žena uspela da se zameri #meToo ekipi, mislim da bi još dugo trebalo da pamtimo lik Tutu, muškobanjaste, preke, direktne, nadrkane i duboko emotivne mame, koja se nosi sa nemalim brojem problema i obaveza od kojih većinu kreira njena ćerka.

U ulozi koja je originalno bila planirana za Roseanne Barr, Rosie O’Donnell je dala oduška svojoj ozloglašenoj i nefiltiriranoj neposrednosti, ali ju je sirovost sa kojom je uronila u istu, sve sa sedom i neurednom kosom i verovatno najgorim izborom odevnih predmeta, u isto vreme učinila neverovatno ranjivom i otvorenom za napade. Skoro kao da je sama uloga bila neko lično traženje kompromisa sa svetom.

05 KENDALL ROY (Jeremy Strong) / SUCCESSION

Ako bi u mogli da se složimo da u Pose praktično nema negativnih junaka, onda bi, verovatno, bili saglasni oko toga da u Succession nema pozitivnih. Tamo su, manje-više svi odvratni. I jedini kriterijum po kome se može meriti nekakva njihova ljudskost jeste stepen stradanja kome su izloženi usled toga, a tu je Kendall Roy, neuspešni prestolonaslednik porodične imperije, neprejebivi broj jedan.

U interpretaciji Jeremy Stronga, Kendall Roy je neprekidno na najtanjoj oštrici žileta između čoveka po kome su se pokakile sve ptice sveta i nekoga ko će da se pretvori u bombu i svakog časa da eksplodira. Ne pamtim kada je neki junak uspeo da u sebe akumulira ovoliko nepregledan ambis bola i besa i da kroz povremeno zamuckivanje pusti da ovaj lagano struji iz njega.

05 GLENN PIRDOO (Dash Williams) / PERPETUAL GRACE, LTD.

U dramskom univerzumu Stevea Conrada teško je naći čak i najepizodniji lik koji bi se mogao opisati kao “običan ili nezanimljiv”. Otuda ne čudi što je i prvo dete (ispravite me ako grešim) u istom, scenaristički masterklas kako se kroji dete-junak koji donosi sve ono što bi očekvali od jednog deteta (naivnost, emotivnost, neočekivanost), a s druge strane besprekorno uspeva da se utka u dramsku prostirku svojim parčetom melanholije, bola i nerazrešenosti kojom rezonuju i svi ostali (odrasli) junaci.

Pirdoo briljira svojim kontrolisanim glumačkim doprinosom dočaravajući nam dečaka, koji kao i većina Conradovih junaka, mora da razreši najteži problem svakog muškarca- odnos sa ocem. I on u tome uspe. Ostajući hladan kao led, pardon, otac.

04 YOSSARIAN (Christopher Abbott) / CATCH 22

Sumnjam da je mnogo vas pogledalo George Clooney-evu produkciju čuvene i brutalne ratne satire Josepha Hellera, ali pored toga što se radi o vrhunskoj zabavi za sofisticirane mozgove i ukuse, serija je pružila priliku Christopheru Abbottu da ostvari verovatno jednu od svojih životnih uloga.

Yossarian je i na mikro i na makro nivou metafora za bespomoćnost “malog čoveka” uhvaćenog u bakandže administracije koje mu jedino i sigurno garantuju poraz i smrt. Kroz lik bombardera pri pilotskoj jedinici tokom Drugog svetskog rata, negde u Italiji, Abbott je, ne kvareći satirični ton neo-Coenastog pristupa materijalu, ipak, uspeo da na emotivnom planu dočara neposredne i surove pošasti rata. Njegov očaj tokom svega toga bio je urnebesan.

03 CODY BONAR (Theodore Pellerin) / ON BECOMING A GOD IN CENTRAL FLORIDA

Pellerin u bizarnoj priči o “white trash” Amerikanki koja pokušava da nadmudri i u svoju korist preokrene piramidasti biznis izvesnog ekscentrika Obie Garbeau II svoj dramski život počinje kao niži menadžer pomenute “piramide”, zatim je nastavlja kao ljubavnik pomenute Amerikanke, da bi potom kroz urnebesnu parodiju “Apocalypse Now kurcšlusa” postao Obiejev prvi čovek. I u sve tri faze on je maestralan u svojoj komičnoj, vudialenovskoj posvećnosti zadacima kojima očigledno nije dorastao.

Pellerin ima specifičnost i markantnost Jima Parsonsa koja preti da pojede svaku scenu u kojoj je, i kao i ovaj sve vreme deluje kao naivno i zalutalo dete u sobu sa minskim okidačima.

02 GARY WALSH (Tony Hale) / VEEP

Snishodljivi i poslušni Gary, lični asistent večite (pot)predsednice Seline Meyer, jedna je od najtragičnijih figura modernog sitkoma. Njegova ultimativna odanost pomešana sa nesporno jakim osećanjima prema Meyerovoj učinila su ga emotivnim zen momentom serije i, uz Meyerinu ćerku, sasvim sigurno nema većih žrtava njene beskrupolozne ambicioznosti.

Tony Hale je bio posebno dirljiv (i komičan) u svojoj zaštitničkoj ulozi prema Selini, ulozi kojom ju je čuvao za sebe koliko je mogao, ali i poput Don Kihota štitio od belosvetskih vetrenjača.

Tony Hale plays Gary Walsh, the personal assistant to Selina Meyer, on the HBO series, Veep.

01 MRS. BASKET (Louie Anderson) / BASKETS

Christine Basket ili Mrs. Basket je nesumnjivo “ukrala šou” nečemu što je trebalo da bude prestižni “šouril” za Zacha Galifianakisa koji u ovoj seriji igra čak dve uloge tj oba Christinina sina, Chipa i Dalea. Ne znam kako je došlo do toga da se uloga vremešne mame poveri Louieju Andersonu, koga neki verovatno i jedino znaju po ulozi Mauricea u Coming To America, ali ta odluka je svakako cementirala unikatni sentiment ove serije.

Mrs Basket niti jednog trenutka nije bila transvestit koji kastingom podržava apsurdni ton čitave komedije. Skrojena prema Louiejevoj mami i, kako on sam kaže, nekakvoj “usamljenosti koja je obojila čitav njen život”, Mrs Basket je dočarala majku i sve elemente njene sebične, bespoštedne i, suštinski, kapitulirajuće ljubavi prema deci (pored postojeća dva “Galifianakisa”, tu su i dva usvojena crnca DJ-a) koja su neprekidni izvor frustracija, umora, nezahvalnosti i povremene i retke radosti.

Mrs Basket se nikada nije predavala, nikada posebno dobro raspoložena i uvek samoodržana neophodnom dozom sebičnosti, ona je demonstrirala majku kao “prirodno stanje večite patnje od koga se vazda traži ljubav i razumevanje” kao univerzalnu poziciju čoveka u svetu. Pa ko izdrži…

VAN KONKURENCIJE: BABY YODA / THE MANDALORIAN

Ako slika ne govori hiljadu reči, ja nemam šta da dodam. Ali, kao mnogo puta do sada, još jednom se ispostavilo da je less is more.