TV GONIČ: There She Goes

Meni deluje da živimo u vremenima koja, kao nikada do sada, hardkor insistiraju na individualnosti i ostvarenju, pre svega, ličnih sloboda. Ono za šta navijam i šta podržavam podjednako je važno koliko i činjenica da baš ja to radim, kao i da će ishod tog navijanja ili podrške biti važan baš za mene. Teren “Interneta” takve i slične refleksije samo pojačava do nepodnošljivosti. Život ima smisla samo ako ima smisla za mene i traženje sreće za mene je sav cilj moje, (ali) i ljudske egzistencije. Većina mladih prigrabila je sva nova raspoloživa sredstva da istrubi o već učinjenim im nepravdama vandalizujući prirodu dijaloga svodeći ga samo na ono što oni hoće da kažu i na ono što sme da im se kaže. Njihova žustra borba za bolje sutra (ali pre svega za njih same) mutirala je do neslućenih nivoa odbojnosti svojom sve autističnijom sebičnošću. U međuvremenu, “još novije generacije” sve aktivnije odbijaju da se pipaju, vezuju, seksaju ili da sklone ekran svojih mobilnih telefona između sebe i nekog drugog.

Ali svi zajedno, očigledno, mučimo istu muku- teško je u dvoje. U četvoro skoro nezamislivo.

I to je jedan put kojim se može stići do srca serije o kojoj vam pišem.

Drugi je nešto “akademskiji” i tiče se, što se mene tiče, nerazumno prečesto korištene i prepotentne naznake “prema istinitoj priči”. Previše puta je fikcija pokazala da svojim dramaturškim štelovanjem stvarnosti olako briše ono što priči daje jedinstvenost i životnost, a zarad postizanja nekakve pitkije, žanrovske “formulaičnosti”. Svaka opcija u kojoj je “ono što se stvarno desilo” trebalo da opravda “ono što gledamo” (naročito u moralnom smislu) ili da mu da neku dublju dimenziju uglavnom je time otkrivalo mane nove kreacije tj njenu nemogućnost da transcendira život bez pozivanja na transcedentnost koju je već on sam kreirao. Najbolje stvari rađene “prema istinitoj priči” bile su one koje su joj se smejale u lice (a la Fargo) ili one koje su to radile bez posebnog napominjanja, poput ove. Spontano prisustvo “stvarno istinite priče” ne može a da se ne primeti. Jer u njoj autor-“biograf” jednostavno ne može da iskontroliše sve nivoe kretanja junaka i priče, ne može da ih “uigra”, da ih povuče i usmeri ka jednom cilju (ka onome čime želi da se bavi), već oni, kao i u životu, imaju svoje legitimne, ravnopravne živote koji se izlivaju i kad treba i kad ne treba, kreirajući vanserijski, fiktivni ugođaj.

I baš to je slučaj u koznakojem ostvarenju britanskog glumca, scenariste i komičara Shauna Pyea.

Treći pristup ovoj seriji jeste onaj koji ide preko onoga čime se bavi (ne i kako!). Uslovno rečeno, glavna tema tj junakinja ove serije je desetogodišnja devojčica sa “posebnim potrebama”, koja usled deformacije na genetskom kodu nije na vreme i u neophodnoj meri razvila mozak usled čega je jednostavno hendikepirana za sticanje znanja. Osnovnih znanja, poput govora, artikulacije, pamćenja…  Holivud (onaj “za Oskara”) i “američki način” bavljenja ovakvim i sličnim stvarima bukvalno su čoveku ogadili “tuđu muku” tretirajući je kao neki modni stil koji će biti popularan sezonu-dve, a dramsko bavljenje istim treba da bude isključivo “podobno” i u potpunosti usklađeno sa aktuelnom društvenom propagandom ili konvencijom na zadatu temu. U tako trasiranom narativu, junaci su imali izbor samo da budu “žrtve”, a oni koji se njima bave ili čine to “kako treba” ili “kako ne treba”. I jednima i drugima odreknut je svaki drugi život kojim se, tobož, bavimo “u istinitoj priči”. Shaun Rye je imao tu (ne)olakšavajuću okolnost da se prihvatio dramatizacije sopstvenog biografskog materijala i iskustava, tako da nema kompetentnijeg od njega da mu kaže kako su stvari stvarno trebalo da se dešavaju. Očekivano, čak i u ovoj situaciji u kojoj autor dramski organizuje sopstvena iskustva, našlo se par kritičara “većih od Pape” da mu prigovori da se nije baš najdelikatnije poneo prema materijalu i da na bazi svog problema nije istom priuštio najadekvatniji i najneophodniji tretman koji bi pomogao njegovoj daljoj društvenoj emancipaciji i plasmanu. Jer oni znaju. Bolje.

Bavljenje desetogodišnjim detetom sa posebnim potrebama, koje je u konkretnom slučaju ćerka dvoje ljudi i sestra trećem, nije najmanje bitan, ali svakako nije centralan momenat ovde- iako nam je ona stalno pred očima. Paradoksalno, a s obzirom da malu Rosie igra zdrava i “normalna” devojčica, upravo su njeni nastupi najslabiji, najizveštačeniji, najviše u funkciji nekog dramskog razvoja ili poente. Skoro da tu uopšte nema spontanosti i sirovosti, i više puta pomenute životnosti. Srećom po nas, mi smo tu zbog svega ostalog.

There She Goes (BBC Four) je, više od svega, serija o tome koliko i na koji način dvoje ljudi mogu da se razumeju. U vrlo teškim okolnostima. Shaun je priznao u intervjuima, a scenario je pisao sa suprugom, da je lik oca Simona verni odraz njegovog neznanja kako da se nosi sa stvarima- bežanjem od kuće, najčešće u kafanu. Njegova supruga, Emily (koju igra sve fenomenalnija Jessica Hynes od koje uskoro treba očekivati zvezdani put jedne Olivie Coleman) uprkos požrtvovanosti nikada nije krila frustraciju da dete kome je majka zapravo toga nikada neće biti naročito svesno, kao ni ona toga da joj je ono ćerka.

Dok Shaun Simona, možda i nepravedno, dramski klišeizirano i, na kraju, skoro parodično, prikazuje kao osobu koja posle posla patološki završava u pabu i koja sa apsurdnim odsustvom empatije za suprugu i ćerku beži od svih obaveza prema obema, on upravo kroz Emily i njeno “vanserijski” kompleksno ponašanje čini stvarni verovatnim, realističnim i inspirativnim. Njena tolerancija, iako počiva na močvari frustracija, je beskrajna. Ona sa svojim suprugom deli “zajebantsku” perspektivu na (ponekad i bukvalno) podizanje njihove ćerke, ali time što mu pušta da se on “ventilira” po pabovima, ona zapravo pere svoju uflekanu savest i svest o tome da bi i ona najradije zapalila- to što to i praktično ne radi, ne čini je boljom osobom. Zato ona nikoga, a naročito ne naročito, i ne krivi.

Roditeljstvo nije lako. Ponekad je odvratno nezahvalno. Ne mogu ni da zamislim kakvo je u slučaju kada jedno dete naročito “otežava” sve. U There She Goes mi smo svedoci toga koliko strpljenje kumuje formiranju harmonije. Ali još i više od toga, a to naročito želim da vam naglasim- tolerantnost. Ekstremna tolerantnost. Ukazivanje što više prilika osobi sa kojom ste u u vezi da da oduška svojim potrebama i manama. Kojih, naslućujem, u slučaju poput Shaunovog, neminovno ima više i upadljivije su. Simon i Emily, i to obostrano, iako tako ne izgleda, dopuštaju jedno drugom da u datim okolnostima budu ono što su. Oni ne teraju jedno drugo da budu “bolji ljudi”, već da što više budu ono što su, jer to je jedini način i da oni sami, i njihove veza, i ono na šta su se, kao roditelji, obavezali, uspe. Jer stvar će trajati. Mnogo duže nego roditeljevanje kod drugih.

U There She Goes nema patetičnih momenata koji se nakon serije crnohumornih dešavanja niotukuda i nepotrebno pojavljuju da nas podsete na naše moralne obaveze. Jok. Za Shaunove junake sve se samo nastavlja. Njihov normalni, predivni sin, koji se dečački trudi da sve razume, ne dobija “zlatni trenutak” u kome će njegova zvezda zasijati, a njemu biti odata pažnja koju zaslužuje. Naprotiv- u trenutku kada se i naprave okolnosti da on bude u centru pažnje, za njegov rođendan, Rosie će se očekivano posrati u sve (srećom ne i bukvalno). Ali zato će u jednom trenutku Emily progovoriti o “svom divnom sinu” koji je u senci svih njih i to u trenutku kada nam na pamet ne bude padalo da će joj on pasti na pamet. Baš kao i u životu.

U samo pet polusatnih epizoda, koji čine prvu sezonu (dakle, kao jedan festivalski film koji možete da preskočite), mi u potpunosti postajemo svesni skoro svih aspekata “koliko nije lako”. Koliko nije lako nemati nijedan trenutak za sebe, koliko nije lako u toliko mnogo godina ne osmeliti se na samostalni (večernji) izlazak, koliko nije lako biti dete na koga se roditelji oslanjaju kao da nikada nije bio dete, koliko nije lako biti baka i deka, koji dolaze sa svojim predrasudama i životnim stavovima… Ali, a to želim da vam napomenem, u svim tim “teškoćama”, gde bi neki “festivalskiji” autor mahom gledao da se drži naličja svih stvari i njihove žestine, Shaun vanserijski uspeva da bude pozitivan, da nam predstavi ljude od krvi i mesa koji su ljudi pre svega, koji uprkos manama umeju da budu tu za nekoga, i baš onako kako je tom nekome potrebno. Strpljivi i tolerantni. Čak i kada su za to nenagrađeni. A da pri svemu tome ne izgledaju skoro nimalo posebnije ili drugačije od ljudi u našim “običnim” životima. Potencijalna ekscentričnost je ovde samo u mutiranom DNK-u same situacije. I nigde više.

Shaun je dramaturški mudro i veoma efektno konstruisao emotivni svet u seriji kroz paralelni plasman nulte godine (kada se Rosie rodila) i aktuelnog trenutka u životima junaka. Ovaj prvi i njih i nas priprema na neminovno i uhodava nas u neuhodljivo, a ovaj drugi pokazuje kako “mnogo godina posle” ta uhodanost ne izgleda kako bi mi, “časni gledaoci” želeli, već kako jedino može da bude- i dalje neuhodljivo, ali sa daleko protegnutijim nivoom strpljenja i tolerancije između glavnih junaka. Interesantno je i u kojoj meri Shaun bračne drugove prikazuje više kao prijatelje, nego kao ljubavnike. Taj neminovni danak braku i roditeljstvu, ovde je nekako još upečatljiviji, ali zato smo svedoci jednog prijateljstva koje višestruko nadmašuje standarde i zbog toga sebi može da dozvoli sve “nekorektne” trenutke.

Televizija je izmišljena zbog ovakvih serija.