Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: Prvo polugodište 2018. (drugi deo)

Da li ćete na MeToo sadržaje na TV-u reći i "me, too" kad vas pitaju da li ih gledate?

0
0

Nisam planirao (majkemiMire), ali nekako se iskristalisalo da se u ovom izdanju bavim serijama sa naglašenim feminističkim ili “džender” agendama. Nadam se da ćete na ovaj tekst u tom smislu gledati kao na “ujedinjenu” podršku istima, a ne kao na njihovu ponovnu getoizaciju.

POSE (FX)

Nakon gledanja pilota za novu seriju Ryana Murphya (i njegovog stalnog saradnika Brada Falchuka i njihovog novog saradnika Stevena Canalsa), koja je lako moguće i poslednja u okviru njegovog ugovora sa kanalom FX (i Foxom generalno), pre nego što se potpuno preda Netflixu, moram da priznam da sam bio iskreno zbunjen amaterskim kvalitetom isporučenog materijala.

Ako dočaravanje epohe (rane osamdesete) i prva “Ballroom” takmičenja njujorške gej i trans ekipe ostavimo po strani kao standardno dobra (na šta nas je do sada već previše serija “iz epohe” naviklo), gluma, a posledično i ton (pa i žanr) serije, bili su na ivici diletantizma. Pretpostavljam da je razlog tome Murphy-jevo insistiranje na potpunom poštovanju koncepta, odnosno namere da upravo gej i trans osobe igraju gej i trans osobe, i da za Njujork oni budu očekivano različitih porekala (Afro-Amerikanci, latino…). S obzirom da ovim glumcima sve do skora nije bio omogućen ozbiljniji profesionalniji angažman, za očekivati je da oni ne mogu da pruže glumački kvalitet na kakve su nas prestižne serije navikle. To nikako ne znači da im je trebalo oduzeti i ovu priliku, ali svakako znači da ćete biti zatečeni šmiranjem i nenamernim naturšlucima kakve ste možda okusili u Žilnikovom nešto dokumentarnijem štivu Marble Ass. Samo pogledajte moju (već!) miljenicu Dominique Jackson koja igra majku kuće Abundance, Elektru, i njenu mešavinu Grace Jones (na i van scene) i Joan Collins (u ulozi Alexis iz Dynasty)- njen stil glume pre ide uz neku John Watersov(sk)u satiru, nego uz Murphy-jevu sentimentalno-realističku dramu. A na tom terenu u svakoj (emocionalno) ozbiljnijoj sceni šlajfuju svi ostali glumci. Na neke stvari se naviknete s odgledanim epizodama, ali u svakoj vaš doživljaj biva osujećen barem nekoliko puta patetičnom i plitkom glumom.

S druge strane, iako MeToo pokret i borba za “džender” prava skoro pa i nalažu postojanje ovakvih sadržaja, još jednom smo suočeni sa setom klišeiziranih dramskih situacija koje nekakvu svežinu pronalaze u svom relativno nepoznatom i neistraženom okruženju. I dok pozdravljam svako rivalstvo Elektre i Biance, kao i trenutke njihovog “neformalnog” podržavanja van scene (jer suštinski obe pripadaju istoj “sceni”), moram da bljugnem na epizode poput ove pretposlednje u kojoj trans zajednica želi da proslavi isti njanjavi i okićeni Božić kao i ekipa koja ih je, uz podršku istog tog “Božić Bate”, kaširala na društvenu marginu. Mislim da ova vrsta jeftine sentimentalizacije doprinosi tome da se mejnstrim publika “lakše navikne” na junake, ali za sada propušta da nam dočara šta je to jedinstveno u tom svetu. Sem zaista dirljive podrške koju svaka “kuća”, na čelu sa “majkom” (naročito u Biancinom slučaju) pruža svojoj “deci”.

Ako  se zagledate pažljivije u strukturu ove serije, sa miksom “Ballroom” nastupa i mahom patetičnih dramskih situacija, dobićete isto ono što je Murphy prodao Americi sa Glee, samo sa drugom “ciljnom grupom” i znatno manje humora.

SWEETBITTER (Starz)
VIDA (Starz)

Sweetbitter i Vida, baš kao i Pose, kubure sa istim problemom- na male ekrane su ih bez sumnje izgurali društveni trendovi i potreba za “ženskim sadržajima”, ženskim junakinjama, ženskim autorima, ženskom vizurom, naročito “drugačijim” i “drugačijom” od onih koji su do sada uspevali u “muškom, muškom, muškom, muškom, muškom svetu”. Ali, i u ove dve serije ne radi se o materijalima koji bi, van tog konteksta, trebalo da ili umele da zavređuju vašu (čisto gledalačku) pažnju.

Sweetbitter je nastao po romanu Stephanie Danler kojoj nije bilo dovoljno da u tom mediju ispriča svoju priču, nego sada, kao šouranerka, i kroz formu teve serije pokušava da joj, valjda, da novu dimenziju. Sudeći po rekacijama kritike, prolazi još gore nego sa knjigom.

Junakinja ove serije je mlada Tess koja iz “malog mesta” stiže u Njujork i dobija posao u, reklo bi se, prestižnom restoranu. Nažalost, priča se ne bavi  specifičnostima rada u istom, osboljem i gostima, niti ima želju da mitologizuje ili mistifikuje taj “prostor”, već ubrzo postaje “još jedna” od priča o (ne)snalaženju mlade osobe koju usisa vihor ludila velikog grada. Tess, iako lepuškasta i simpatična, ničim ne uspeva da se izbori za to da bude junakinja ove priče i kada po prvi put upoznamo njenu iskusniju koleginicu Simone (vrlo, vrlo dobra Caitlin FitzGerald) daleko smo zainteresovaniji za nju, i privatno i profesionalno.

Ostatak vremena troši se na sapunast materijal intriga i romansi kome očekivano, s obzirom na vrlo mlado osoblje, dominiraju seks i droge, ali i tretman tih priča kuburi sa nalaženjem autentičnog načina da nam se još jednom predstavi. Odgledao sam svih šest epizoda nadajući se “tinejdž Med Menu” ugostiteljskog sveta i sad se kajem.

Vida, takođe dolazi sa kanala Starz, koji izgleda konceptualno počinje da preferira “ženske priče” s obzirom da su relativno nedavno imali i sličnu seriju Sweetbitter, samo sa balerinom, Flesh and Bone, a rekao bih i da Outlander daje prednost “ženskoj perspektivi”.

U Vida, koja ide korak dalje, pa pored ženskih junakinja, one ovaj put dolaze i iz redova manjina tj dve, odnosno tri, glavne junakinje su Meksikanke poreklom iz dominatno latino dela Eleja. Osnovna premisa, da se dve sestre posle dosta sporadičnog odnosa, nalaze na sahrani svoje majke, očigledno nije bila dovoljna autorki (Tanya Saracho), nego je priča, po meni, opterećena i “podjednako bitnim” momentima poput toga da je majka pod stare dane odlučila da je gej, i to nije rekla ćerkama. Da je starija ćerka gej i da autorka serije obilato zasipa ekran njenim seksualnim avanturama. Da je mlada ćerka solidno promiskuitetna i da u jednoj sceni prisustvjemo tome kako oralno opslužuje analni otvor svog partnera. A na sve to imamo i njihovu školsku drugaricu, sa kojom više nisu u ljubavi, koja otvara socijalnu perspektivu drame, onu koja prati “bruklinizaciju” kvarta tj povlačenje “Meksikanaca” zarad korporativnih i hipsterskih sranja koja bi mogla da pokrije reč “Starbaks”, ako ne nužno i ta ugostiteljska organizacija.

I pre nego što skočite da (još jednom!) osporavam društvene progrese u teve serijama, kao i pozicije različitih “manjina”, obratite pažnju na ono što ću reći za Unbreakable Kimmy Schmidt kasnije, a saslušajte me i sada- Vida jednostavno ne može da prodiše od bačenih bombi. Da li je to serija o emancipaciji unutar konzervativnog meksičkog društva ili kombinovana sociološka studija koja se bavi i manjinskim, ali i “džender” pitanjima. Ne kažem da ne može i jedno i drugo, ali neka priča prvo treba da postoji, a potom da servisira angažmane autora. Ovde smo izloženi “Katrin Breja” arthausizaciji seksa koji je potpuno asinhron sa malokrvnom melodramom koja se raspreda između junakinja i mrtve majke, dok u kontrastu sa skoro komičnom prikazanom prijateljicom deluje kao sasvim druga serija.

Čini se da je Vida htela mnogo odjednom, i pre podršku agendama, a ne priči u koju nas uvlači. Nakon četiri odgledane epizode pitam se da li želim još malo gej soft porna i “španske” sapunice.

DIETLAND (AMC)

Novi projekat Martie Nixon, autorke koja na ekranima već ima dve solidno renomirane “feminističke” serije, Girlfriends’ Guide To Divorce i UnREAL, je ili demonstracija vrlo radikalnog, i meni potpuno novog, dramaturškog pristupa modelovanju teve serije ili se radi o najidiotskije osmišljenoj seriji na ekranima trenutno. Na razmišljanje o tome da se radi o ovom prvom tera me to što se serija emituje na, verovatno najprogresivnijem kanalu, AMC, a na ovo drugo sve što sam do sada odgledao od epizoda.

Nisam čitao bestseler Sarai Walker po kome nastaje, ali Dietland (što već iz imena izvire) se bavi radikalanim konceptom unutar koga se žene organizuju u neku vrstu amaterske-terorističke organizacije i odlučuju da raspodele pravdu svim onim muškim akterima koji su se ogrešili o njih. Između ostalog i fotografima i drugim zaposlenicima modne industrije koji su svoju poziciju koristili za ozbiljne seksualne prestupe nad ženama. U fokusu naše priče je debela (moram to tako da kažem) Plum Kettle, koja radi za jedan ženski magazin, koju organizacija vrbuje da špijunira za njih, a taj trenutak se u njenom životu poklapa sa odlukom da prestane da uzima anti-depresive i podvrgne se operaciji smanjenja želuca.

Međutim, ukoliko biste pomislili da je radikalna postavka i njena fantazmagorična egzekucija možda posledica Pluminih halucinacija usled skidanja sa anti-depresiva, to, nažalost, nije slučaj. U Dietland, apsolutno jebeno nije jasno šta se dešava. Da li je ovo satira, da li je ovo realistička ili parodična satira? Zašto neki događaji izgledaju kao da su ispali iz kempa Ugly Betty ili crnohumoraste satire Arrested Development ili Man Seeking Woman (da dobacim i do apsurdnosti koje se tamo odigravaju), a neki drugi izgledaju kao modni procedural u kome ni prisustvo, a ni lik Julianne Margulies (sveže ispale iz ultrarenomirane Good Wife) deluje kao da nema nikakve veze sa ostatkom serije.

Da li se ovde parodično izvrću Charlie’s Angels ili treba da se indentifikujemo sa životnim mukama simpatične Plum u vrlo bizarnim životnim okolnostima? Što se mene tiče sve može, ali teško da može sve odjednom.

AMERICAN WOMAN (Paramount)

Prošle godine veliki kritičarski hit bila je nova serija Amy Sherman-Palladino  The Marvelous Mrs. Maisel o domaćici koja bračni fijasko razrešava odlukom da postane stendap komičarka. Priča smeštena u Ameriku pedesetih, taj “idilični konzervativni raj” fundamentalno je prodrmala premisu o tome da su žene bile najsrećnije kao domaćice u kući. Neko u Paramountu je našao sličan scenario, po svemu sudeći smešten u isti period, a onda je zbog Mrs. Maisel bio prinuđen da ga pomeri, recimo, u sedamdesete. Skoro ne menjajući ništa u poziciji glavne junakinje.

Tako sada imamo da Alicia Silverstone (zanosno poput Tanje Bošković iz najboljih dana) igra ženu bogatog kalifornijskog investitora koja je prinuđena da iz korena menja život kada otkrije da je muž vara, kao i da mu je finansijska policija za vratom. Najveći problem ove serije je što junakinje (Aliciu, njenu sestru i njihovu prijateljicu) u Kaliforniji(!) u sedamdesetim (!), dakle na samo par godina od toga kada će jedna Alexis u jednom Koloradu(!) zavladati imperijom Colby-jevih, prikazuje kao priglupe sluškinjice koje još nisu izmilele ni iz pedesetih. John Riggi, koji je radio na brojnim sitkomima poput 30 Rock i The Comeback, nije dobro postavio ni ton svoje priče, pa u seriji koja deluje kao komedija sve izgleda kao pastiš onome što je trebalo da bude smešno pedesetih, jer glavna junakinja deluje neočekivano tupavo, nesnalažljivo i prilično “zavisno” od života koji je živela.

Iako ima snažnu premisu, ni posle tri epizode, nije jasno da li bi ovo trebalo da bude studija karaktera ili slika “Holivuda sedamdesetih” iz drugog ugla iz tri ženske vizure, kojima, nažalost, dominiraju podjednako “bajato” nesnađene junakinje.

Rekao bih da su grinlajtovanju ove serije pre presudili društveni trendovi, nego snaga materijala. Kao i potpuno ne razumevanje pomenute Mrs. Maisel.

MY HOUSE (Viceland)

Ovo je zgodna prilika da ubacim i jednu dokumentarnu seriju, a koja se, baš kao i Pose, bavi “Ballroom” scenom, samo ne njenim korenima, već time kako ona danas izgleda. Tužno, ali istinito je da nekog naročitog pomaka nije napravljeno u integraciji ove kulture u postojeću (ako ostavimo po strani talas jednokratnih eksploatacija koje su Madonna i Malcolm McLaren napravili krajem osamdesetih).

U prepoznatljivo zabrinuto-senzacionalističkom maniru Vice produkcije u fokusu priče nalazi se nekoliko (gej i trans) junaka koji najsvetlije trenutke svojih života doživljavaju upravo tokom “Ballroom” nastupa i koji pokušavaju da akonto tamo stečene slave pomere svoje karijere i živote, ili, makar pribave sebi neku tezgu, kao plesači, glumci ili muzičari.

Očekivano, svedoci smo njihovih privatnih tragedija, koje idu od rane odbačenosti usled svoje seksualne orijentacije, hronične usamljenosti do toga da većina njih dodatna sredstva za život ostvaruje kroz različite oblike prostitucije. “Ballroom” MC-ijka Precious je moj favorit i njen prkosni entuzijazam impresionira, skoro koliko i muzički talenat.

Možda bi prikladnije ime serijalu bilo My House, My Ghetto, s obzirom da i njihovi život, baš kao i njihovi nastupi, ostaju podeljeni samo sa “sebi sličnima” i niko od ekipe, bez obzira koliko njihovi nastupi bili glamurozni, ne uspeva da skine sa sebe osećaj prljavštine koji dolazi s marginom na kojoj žive.

UNBREAKABLE KIMMY SCHMIDT (Netlifx)

Glavna junakinja serije je Kimmy Schmidt, žena koja je provela godine zatvorena u bunkeru, zajedno sa još par žena, od strane lažnog religioznog vođe (i moguće seksualnog eksploatatora). Njen najbolji prijatelj je debeli gej glumac koji je verovatno najsebičnija osoba ikada prikazana na teve ekranima. Njena druga prijateljica je matora stanodavka čiji postupci su na granici mentalne zaostalosti. Njena druga prijateljica i bivša poslodavka je Jacqueline White kojom glumica Jane Krakowski praktično nastavlja život svog lika, ultra-samoljubive glumice Jenne Maroney, iz 30 Rock. Dakle, s jedne strane imamo skoro socijalno hendikepiranu Kimmy, s druge troje ljudi koji reprezentuju samoživost i sebičluk Njujorka. Između se odigravaju najurnebesnije epizode koje nijednog trenutka ne agituju ni za čiju stvar, sem što uvek staju na stranu dobrih ljudi tj dobrih postupaka, i obrnuto.

Tina Fey, ko-kreatorka serije, je previše pametna da bi agitatorski udovoljavala trendovima. Njene jake žene nikada nisu (naročito samoproklamovane) predstavnice ičega, one nose svoje imena ponosno i traže pravdu za svoje vrline i mane. Jer Tina Fey razume da gledaoci žele junake s imenom i prezimenom, koji su isključivo i samo u službi sopstvenih ciljeva. Kao Tony Soprano, Don Draper ili Peggy Olson. I što su ti ljudi otvoreniji svojim manama ka nama, to su nam bliži, življi i draži.

Iako je Unbreakable Kimmy Schmidt nominalno sitkom, Kimmy pokušava da razume iste stvari kao i svi mi, iako to čini na vrlo sumanute načine. Ali njen entuzijazam je zarazan, njena dobrota neodoljiva i ako pratite njenu, neverovatno tragičnu priču u suštini, vi vidite jednu osobu koja ne prevazilazi samo sopstvene hendikepe i svoju poziciju žrtve, već čitavom procesu “samo-viktimizacije” u kome se liberalna Amerika davi poručuje “grow up and get a life”. Kimmy inspiriše mnogo više nego što vi mislite.

I Netflix nam je nedavno dao prvu polovinu četvrte i poslednje sezone (samo 6 epizoda :(. Pa, navalite.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: