Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: Korona Oskari

O tri najbolje serije prve polovine ove godine (o kojima vam do sada nisam pisao)

5
0

Možda su stresna vremena (za nama?). Možda je neizvesna budućnost. Možda je probuđena klaustrofobija. Možda je želja za nenasilnom promenom sistema. Možda je razduživanje sa starim načinom življenja. Ko zna šta je najviše uticalo na to da tapšem ovim serijama kao našim hrabrim lekarima. A možda nije ništa od toga. Možda bi isti ovaj izbor bio napravljen i u nekoj paralelnoj realnosti bez korone. Zapravo, u ovo poslednje najviše verujem.

INTO THE NIGHT (Netflix)

Ni manje ni više nego belgijska serija! Koju je doduše osmislio (Amerikanac?) Jason George. Dok je odluka o tome da serija bude belgijska tj da počne u Briselu pala, verovali ili ne, Georgeovim guglovanjem u kom gradu živi najraznolikiji broj nacija i jezika. I Brisel je ispao najzgodniji izbor kada su se ukrstile multikulturalne želje i produkcione mogućnosti. A serija je pored Brisela snimana i u Bugarskoj i u Severnoj Makedoniji.

Što se radnje tiče, prosto ne znam kako da vam ništa ne otkrijem. Te ako vam spojlovanje sadržaja smeta, možda najbolje da preskočite ovaj pasus. Sama premisa utemeljena je u teorijski mogućem razvoju događaja- usled razmagnetisavanja polova Zemlje, sunčevi zraci postaju ubitačni po sav živi svet na Zemlji. Drugim rečima, ako ovo ni vama, kao ni meni, nije naročito jasno (ni kao mogućnost), bitno je samo da znate da je Sunce tj dan = smrt. Usled toga, grupa ljudi koja se slučajno zatekne u noćnom letu za Moskvu, prinuđena je da konstantno leti na zapad, bežeći od sunca. I tokom tog bekstva mora da staje na “preživelim” aerodromima da napuni gorivo…

Ako mene pitate, od svih “a la Lost” serija ova je najbolja. Prvo, jer ima jasno postavljenu premisu. Ali, mnogo više od toga što je internacionalni kast sačinjen od fenomenalnih glumaca koji su tokom samo šest epizoda (obično ne dužih od 40min) uspeli da izvajaju vrlo zanimljive likove i vrlo dinamične odnose između njih. Usled čega Into The Night, baš kao i Lost, vaš gledalački angažman podjednako deli na razrešenje globalne misterije, ali i na brigu za (omiljene) aktere.

Kao što rekoh mnoge serije su se vrlo “high end” konceptima otimale za istu publiku kao Lost, ali Into The Night, sa relativno skromnim budžetom, pametno igra samo koliko para ima. Sve u ovoj seriji je fenomenalno podređeno priči, a odmereno prema budžetu. Nema jeftinih i bedno realizovanih pokušaja da nas impresioniraju kilometrima praznih ulica, raskošno spaljenim aerodromskim zgradama ili stotinama mrtvih tela. Jeza apokalipse je uvek naslućena i dočarana brižljivo postavljenim detaljima, koji realne mogućnosti serije efektno pretvaraju u njen jedinstveni stil.

U izvesnom smislu, Into The Night namiguje Lostu time što svaka epizoda počinje flešbekom jednog junaka, ali tih par minuta više služi našem emocionalnom vezivanju i njegovoj karakterizaciji, nego “ulozi” prošlosti u nekoj potencijalnoj konspiraciji i slično. Svaki od junaka, a moji omiljeni su Turčin Ayaz (koji izgleda kao prototip matorijeg alžirskog plejboja u Parizu) i čuvar Rik Mertens koji izgleda kao oboleli od AIDS-a, ima svoje jasno i legitimno učešće u priči i priliku da stupi pod svetla. George je, baš kao što je pazio da apokalipsu prikaže onako kako može, gledao i da njegovi junaci ne budu uniformne rekacije na apokalipsu, a naročito na njen “drugi ili treći dan”. Krajevi njihovih starih života i naravi intenzivno su živi i u svetu u kome su oni verovatno među malobrojnim preživelim.

Duboko verujem da će biti druge sezone, ali strepim da će ona kao i brojne druge da se stropošta u neznanju “šta dalje?” uzaludno verglajući prvobitnu premisu.

THE GREAT (Hulu)

Verovatno najbolju Huluovu originalnu seriju kreirao je australjski pozorišni i televizijski scenarista Tony McNamara, svima nama najverovatnije najpoznatiji kao scenarista Lanthimosovog prošlogodišnjeg “oskarovca”, The Favourite, koji mu je verovatno i otvorio vrata Hulovih trezora.

Sad kad to znate, The Great bih mogao da vam opišem kao komičnu kostimiranu dramu sa obiljem apsurda i crnog humora i nešto što je The Favourite propustio da u punom sjaju bude. The Great je The Favourite za tinjedžere (uslovno rečeno) u kome će uživati publike oba ostvarenja.

The Great se bavi pristizanjem i prvim mesecima/godinama na ruskom dvoru nemačke princeze Katarine, koja je nakon eliminisanja svog supruga Petra, postala jedna od najvoljenijih, najdugovečnijih i najuspešnijih ruskih vladarki. Za razliku od brojnih kostimiranih ostvarenja sa aristokratskom tematikom koja su obično “spečena” u svom tretiranju dvorske stvarnosti i ondašnjih prilika koliko god bila opuštena u svom tumačenju, The Great je, uprkos uvodnoj napomeni da se radi o događajima koji nisu baš istiniti, verovatno najvernija i najurnebesnija slika onoga što se tamo dešavalo. The Great ima glavne likove koji su uzrasta britanske teen drame Skins (Nicholas Hoult je glumio i tamo i ovde) i seks im je isto toliko važan, dinamika i apsurd dvorskih događaja su miks Blackadder i VEEP, dok romantična komedija provejava sa istom ljupkošću koju je Emma Thompson pokazala u svom scenariju za Sense And Sensibility ili Autumn De Wilde u Emma.

Elle Fanning igra Katarinu, a Nicholas Hoult Petra. Pored njih, u vrlo postmodernom tretmanu prilika na dvoru, (lukavo i sjajno odgovarajući na inkluzivne trendove) grofa Orlovskog igra Indijac, brojni visoki članovi dvora (su bez objašnjenja) crnci ili Azijati. The Great u trijumfu milenijalskog napora za svetom koji ne vidi boje, polove i seksualne orijentacije, na terenu kostimirane drame (!!!) trijumfuje apsolutno maestralnom i spontanom inkluzivnošću. Najviše zbog toga što od početka The Great kreira lažni meta-zid prema gledaocu pre svega time što mu svako malo ponavlja- a što ne bi baš ovako izgledalo to i to (mučenje, seks, banket, audijencija ambasadora, rat, epidemija malih boginja), jer računa da je i gledalac sit ustaljenih i ustajalih dočaravanja istorijskih dvorskih prilika. The Great zna da gledalac želi da bude zabavljen.

Od svih mogućih komplimenata koje bih uputio The Great (za glumu, kostim, scenografiju, koreografiju, razvoj priče) ona najveća zaista ide za režiju, koja uprkos tome što neprekidno šara kroz žanrove i menja ton, od emotivnog, preko apsurdnog, do komičnog i melodramskog, uspeva da okupi sve te raznolike stvari u jednu, jedinstvenu viziju koja potom postaje otporna i upijajuća za sve moguće egzibicije kojima je izložena. A, verujte mi, ova serija uspeva da vam i dalje čini simpatičnom osobu koja je ubila (šta ubila? zaklala!) desetogodišnje dete, jer neprekidno nalazi načina da u gledaocu zauzme baš onu vizuru koja će odobriti takav dalji razvoj stvari.

The Great kontinuirano i na najbolji način izneverava vaša očekivanja, uspeva da bude vinsgiliganovski-slojevita u portretisanju junaka i njihovih postupaka i sve to čini na načine mile, pitke, slatke kao što je lice briljantne Elle Fanning.

STAGED (BBC One)

Da vam za remek delo ne treba ništa više od dva britanska glumca, nismo se uverili samo gledajući sva četiri putovanja Stevea Coogana i Roba Brydona u Michael Winterbottomovoj seriji The Trip (btw i četvrti serijal, po Grčkoj, je briljantan!), već, evo i u svedenoj, minimalističkoj postavci, proistekloj iz “Korona-nužde” i umetničke dokolice Michaela Sheena i Davida Tennanta, a pod preciznom supervizijom glumca, scenariste i reditelja Simona Evansa.

Staged nije ništa više od onoga što bi vi ili ja, sa još dva-tri drugara mogli sami da izvedemo u pokušaju da kreativno ispunimo karantinske sate i dane zatočeništva. Evans je smislio (ili smislio da je smislio) da postavi Pirandelov Šest lica traži pisca, i da probe za taj komad, sa Sheenom i Tennantom, započne virtuelno, tj preko Zooma, tako da kad karantin prestane oni budu dobrano spremni za žive probe u pozorištu ili samu premijeru. Slažem se da ova premisa obećava umiranje od dosade. Kad ono…

U šest epizoda čije je prosečno trajanje (apsolutno perfektno) odmereno na 17-18 minuta, Sheen i Tennant (koji su prethodno radili u Gaimanovoj ekranizaciji Good Omens) pokazuju kako je kontrolisana improvizacija talenta suvo dramsko zlato, u ovom slučaju i komedijaško. Sheen je “divlji umetnik” koji ne izgleda samo kao vukodlak već ima i takav temperament, dok je Tennant lisičastiji, ali podjednako kreativan. Evans je nesnađeni zec, uvek uhvaćen između dve vatre, aspolutno nesposoban da pokrene “talenat” u proizvodnju. Pored njih trojice, BBC je, naravno, našao smislenog “inkluzivnog” mesta i za Afro-Britance i za žene, pa tako i stvarne izabranice ove dvojice imaju svoje mesto pred kamerama i smisleno mesto u priči.

Staged je o glumačkom egu, njegovoj lakoj raspirivosti, sitnicama, dokonosti, malo i o misteriji nestale komšinice, o bezobzirnosti, o poslu, o kreiranju, o procesu rada i još ubitačnijem procesu nerada. Na ekranu su uglavnom dva Zoom ekrana, sa Sheenom i Tennantom, ponekad ih ima i tri (i na jednom će se pojaviti i Samuel L. Jackson!), a retko i četiri. Evans vrhunski orkestrira dešavanja i vodi priču, tako da ništa nikada nije dosadno tj predugo na ekranu, a stvari (p)ostaju zabavne i kada se akteri sklone “sa ekrana” i prostor ostane upražnjen za nekog drugog ili samo glas koji nešto dobacuje.

Staged je vrhunski zabavan. Ova fantastična dosetka BBC-ija da iskoriste šta mogu i imaju na raspolaganju teoretski bi mogla da se realizuje u svakoj sredini, ali samo s britanskim glumcima to prevazilazi medij (koji je sam sebe pravdao) i postaje nešto mnogo više- prilika da se pozabavimo duhovitom (ne)ljudskošću, glumcima, a ne licima, koji traže reditelja, a ne pisca, i koji, da nema “šaterstok” kadrova o trenutnom “Korona” stanju u Britaniji, apsolutno negiraju i prevazilaze trenutak u kome nastaju. Staged je “postavljen” na najbolji mogući način. Nikako ne propustite.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: