TV GONIČ: BREXIT TV

I dalje se najviše radujem i mislim samo o The Young Pope. Ali, bilo je nekih ne-baš-brexitovskih produkcija koje su uspele da izdominiraju preostalim TV vremenom.

Kao relativno mlad vozač ja sam tek od skora počeo da se zanimam i za TV sadržaje koji se tiču automobila. Tačnije, baš u trenutku kada je originalna ekipa Top Gear dobila otkaz tj kada je ona nova, na čelu sa Chrisom Evansom i Matt LeBlancom stupila na njihovo mesto. I, bez ijedne odgledane epizode sa originalnom postavom (neke stvari su, ipak, moguće!) moram da priznam da meni Top Gear 2.0 nije bio loš. Čak šta mi je bio vrlo zabavan. To je iščekivanje The Grand Tour (Amazon) učinilo još gorujućijom stvarju u mom TV životu. Konačno je došao i taj 18. novembar i… Uvodna sekvenca sa svojim mid-life crisis rimejkovanjem poslednjeg Millerovog Mad Maxa napalila me je kao i svakog klinca koji nema Audi, a želi. Odmah zatim Mad Max se pretočio u Coachellu na kome, iz meni neznanih razloga, nastupaju Hothouse Flowers (trebalo je videti izraze lica u publici kad im je otkriveno ko ih zabavlja), a Clarkson i ekipa su se pojavili na rok stejdžu da najave svoj šou- koji će se odvijati u bekstejdž šatoru! Sve ostalo je isto kao pre ili gore.

Umesto garaže imamo pomenuti šator, ali publika i dalje stoji oko voditelja. Jedino što će se sada šator seliti iz zemlje u zemlju, s kontinenta na kontinent. Neki selebritiji su spucani u dosta neduhovitim, ali pozamašno crnohumornim skečevima. Ali najneoprostivije od svega je što smo za celu epizodu vozili samo četiri automobila. Pri čemu je nadmetanje Poršea, Meklarena i Ferarija bilo toliko razvučeno da je do kraja priloga i najuporniji šeik odustao od kupovine. Ipak, i ovaj, baš kao i originalni Top Gear, pardon, Grand Tour volim zbog neželje da sve bude po volji nekog jebenog stratidžik poznavaoca koji zna šta bi ciljna grupa najviše volela. Clarkson voli da se kurči, ali voli i da ga boli kurac. Rizpekt.

Otprilike sličan sentiment prema establišmentu, istraživanjima tržišta i brend menadžerima svih tipova deli i Charlie Brooker, otac Black Mirror (Netflix). Treća, najduža (čak 6 epizoda!) i najskuplja, sezona ove serije promenila je dom i sa C4 se preselila na daleko imućniji i distributivno potentniji Netflix.

Srećom po nas, na Netflixu još uvek imaju toliko para da veruju u autorsku slobodu, pa se iza ogledala ništa bitnije nije promenilo. Sve ponuđene priče i dalje problematizuju naš moral koliko i naše ushićenje novim tehnologijama.

Pretpostavljam da je Brooker, kao dominatni autor većine priča (mada su prvu, Nosedive, ko-autorovali i Rashida Jones i Michael Schur (Parks & Rec, The Good Place)), morao da smanji doživljaj sa engleskim kontekstom i proba da stvarima ponudi univerzalniji (a ispalo je «neutralniji») kontekst. Iako na nivou efektnosti nijedna priča nije dobacila do radikalnosti ili kontroverznosti starijih epizoda (čemu doprinose i naša visoka očekivanja), njihov kvalitet je bio prilično ujednačen, relevantan za sve zemlje sa strujom i internetom i uprkos teškom zadatku popujući na nepopujući način. Meni lično najviše se se dopale epizode  Shut Up And Dance (sa seksualnim delikventima, da ne spojlujem) i Men Against Fire (o hipokriziji ratovanja i PTSD-iju), a najslabija mi je bila poslednja epizoda, Hated In The Nation, koja izgleda kao neuspeo Brookerov pokušaj da se Holivudu preporuči kao autor intelektualno zajebanijih trilera.

Iako Motherland (BBC2) nije serija, a ne znamo ni da li će biti, obavezno locirajte ovaj pilot za najzabavniji sitkom koji sam pogledao ove godine. Da sam znao da iza epizode/ serije imeđu ostalih stoji Sharon Horgan (Catastrophe, Divorce), to me možda i ne bi čudilo. A u želji da vas dodatno zainteresujem za urnebesni dan iz života tri roditelja u nekoj engleskoj četvrti, reći ću vam još samo da jednu od njih igra Brookerova diva Diane Morgan (Philomena Cunk iz Charlie Brooker’s Wipe).

The Crown (Netflix) nas ponovo vraća trenutno najboljem proizvođaču serijskog programa. Iako je fenomenalni (fenomenalni!) The Get Down već izogovoran kao čudo od 120 miliona dolara, neke glasine kažu da je zapravo The Crown najskuplja Netflixova produkcija ove godine. Što kad se uzme u obzir tema kojom se bavi, možda i jeste veća istina. The Crown se, naime, bavi vladavinom kraljice Elizabethe, a zapravo počinje njenim venčanjem za princa Philipa, i sve deluje da će njihov odnos biti ključan. Dok nju igra meni slabo poznata Claire Foy, princa glumi jedan od najvoljenijih Doktor Huova, Matt Smith. Iako prve dve epizode sem svog raskalašnog Out Of Africa ugođaja i prizivanja najholivudskih ekranizacija «života slavnih i fabuloznih» ne nude neku posebnu dramu, a Elizabetha uprkos «najglavnijoj ulozi» mahom izgleda kao statistkinja s replikama, mislim da ću apsolutno dati šansu ovoj seriji samo zbog toga što je njen autor Peter Morgan. Čovek koji je scenaristčki izautorovao neke od najzabavnijih i najemotivnijih (“biografskih”) ekranizacija prethodnih godina- od The Queen, preko TV mini-serije Langford,  Frost/ Nixon, The Damned United do Rush.

The Crown

I na kraju ovog “britanskog bloka” predstavljam vam najbolju seriju od svih koje ću vam spomenuti u ovom izdanju- Dirk Gently’s Holistic Detective Agency (BBC America/ Netflix). Iako je seriju osmislio Amerikanac Max Landis, scenarista mnogih (sličnih) i mahom voljenih filmova, od Chronicle, preko American Ultra do Mr Right, njeno nesporno britansko poreklo leži u činjenici da je pravljena prema liku i delu poteklom iz pera neprežaljenog Douglasa Adamsa. Nisam baš siguran da znam o čemu se radi, ali zar to nije bila i najgenijalnija stvar u P’tit Quinquin?! Jedan ultrairitantni “lad”, Dirk, je glavni junak. Navodno. Iako je zapravo glavni junak njegov pomoćnik Todd (koga igra Elijaha Woods) koji se neplanirano nađe u vrtlogu naučno-fantastičnih stvari i na zadatku rešavanja bizarnog ubistva. Serijom dominira galerija sumanutih likova i još sumanutijih mini zapleta, čija autentičnost, ali i egzistencijalistička intrigantnost predstavljaju zabavu i za one siromašne i za one bogate duhom i znanjem. Landis uspeva da, baš kao i autori na-neki-način-slične Man Seeking Woman, napravi miks zanimljiv i mladim i starim, internetom (kao pop kulturom) nezaraženim i onima o njemu zavisnim. True Detectives, ali za XXI vek.

Dirk Gently’s Holistic Detective Agency

U odeljku za ono što nikako nikada ne morate da pogledate spremio sam za vas Easy (Netflix) novo maloumno, neduhovito, pseudo-intelektualno, relaksirano iživljavanje kralja “najgrđeg indija” na tržištu, Joea Swanberga. Ako nikada u životu niste pogledali ništa čemu je ovaj glumac/ kompletan autor kumovao, vi ste imali neviđenu sreću. Sve što sam video od njegovih uradaka mahom čini da ono što braća Duplass rade izgleda kao “zlatno doba Holivuda”. Junaci su obično u kasnim tridesetim i već osećaju egzistencijalne muke i mukice i vole da se karaju (s pogrešnim ljudima) i da potom unedogled razglabaju o svojim pogrešno donesenim emotivnim odlukama. E, pa Easy je sitkom/ dramedi/ stvarno-je-teško-reći varijanta svega toga. Ovde raznorazni urbani likovi kao imaju neke problemčiće i onda ih “lako” reše. Otprilike, kao da je Swanberg pojeo govno svih svojih prethodnih uradaka, priznao da je sreo Dalaj Lamu koji ga je prosvetlio i sada ima rešenje za sve pređašnje muke. I ne mrzi ga da o tome snimi seriju. I Netflix mu je za to dao pare. Neka se spremi Oleg Novković.

Pred kraj ću vam samo šapnuti da Shoot The Messanger (CBC) možda i ne morate, ali da Mars (kao prva National Geographic igrana serija), barem na osnovu pilota, zaslužuje našu pažnju, pre svega svojim hladnim, soderbergovskim tonom koji miks dokumentarne sadašnjosti i fiktivne budućnosti gradi kao nešto malo više od dokudrame. Skoro kao da se radi o kampanji. Opširnije uskoro.

Treća sezona The Affair (Showtime) je debitovala prošle nedelje i ova od mene nekad supervoljena serija uspela je da sjebe sve što ju je činilo posebnom. Od romantične drame za intelektualno raspoložene, čiji se dramski format bazirao na rašomonskoj strukturi dve vizure dvoje ljubavnika stigli smo do trilera dobrano poodmaklog od originalne premise koji tek reda radi napominje jednu (jedinu) vizuru na početku epizode. Nisam optmista, baš nisam.

The Affair

Sličan slupani entuzijazam krasi i povratničku epizodu četvrte i poslednje sezone sjajne francuske krimi serije Braquo (Canal+).  Eddy Caplan i ekipa nastavljaju sa svojim «šildovskim» samosjebavanjem, ali serija izgleda i deluje kao da je ostala bez pola budžeta, majkemiMire! Gluma, scenografija, pa i zaplet, paraju oči drugorazrednošću izvedbe i ostavljaju utisak otaljavanja koje se jedva da tolerisati. Gledaću kroz suze, jer jednom sam mnogo voleo ove prljave francuske žace.