TV GONIČ: Gospodi, pomiluj daljinski

Prva serija o kojoj ću pisati višestruko baca u senku (skoro) sve ostale u ovom tekstu i sa izuzetkom The Get Down, skoro sve ostalo (staro i novo!) što se na vašim monitorima (er to najpreciznije?) može pogledati. Paolo bog Sorrentino spustio se među nas sa svojim prvim TV uratkom, serijom The Young Pope (Sky Atlantic/ HBO). Kada sam prvi put čitao o ovoj seriji iz nekog razloga sam na osnovu naslova pretpostavio da će se serija baviti “mladim danima” nekog Pape, tj periodom pre nego što je postao Papa. Otuda je moje oduševljenje bilo još veće kada sam shvatio da se The Young Pope zapravo bavi mladim Papom, mladim i vladajućim. Koga igra Jude Law. U verovatno svojoj najboljoj i najzrelijoj ulozi do sada.

The Young Pope

Iskreno, ne znam odakle da počnem da zahvaljujem bogu na ovom ostvarenju. Odgledajte samo špicu i o istom trošku razrešite i (TV) IQ test- ako vam ne bude urnebesna i duhovita, vi ste očigledan idiot i, iskreno se nadam, tu neće biti samo kraj vašeg bavljenja ovom serijom, već i kraj vašeg besmislenog života. Ako vam, pak, bude uzbudljiva, blesava, magična ili (dodajte kompliment po svom izboru), ista takva biće vam i ova serija.

Sorrentino nije glup. On nije, poput nekog američkog bizona, grunuo u Vatikan željan jeftinog senzacionalizma i nekakvih insajderskih razotkrivanja.

The Young Pope je umetnost najvišeg nivoa, a to se sada na televiziji može skoro eruditno i kompleksno kao u romanima Thomasa Manna ili magično i zaneseno kao u svim proznim obraćanjima Gabriela Marqueza (vi ubacite sopstvene literarne zvezde na mesta mojih).

The Young Pope je, pre svega, Sorrentinova kontemplacija na smisao i “mogućnost smisla” katoličke vere, Vatikana, Pape, a, na kraju, i boga samoga u ovim, našim, modernim vremenima. Mladi, američki (prvi ikada!), papa Lenny Belardo narcisoidno, okrutno i vrlo promišljeno razmatra na koji način da se uključi u proces verovanja u boga u kome učestvuje više od milijardu ljudi. On traži sebi smisao, koliko i svima njima. On igra za boga, u isto vreme radikalizujući crkvenu ulogu vrlo konzervativnim predlozima, ali i modernizujući verovanje zagovaranjem božijeg repozicioniranja na mesto “sa koga se počelo”- mesta mističnog, iz koga nam se njegov značaj maglovito ukazivao, a nismo ga mi sami upisivali i menjali.

Dodajte na sve to i vrhunsku satiru na račun administrativnog funkcionisanja Vatikana, čarobno plasirane flešbekove Lenny-jevog odrastanja i skoro metafizičku zajebanciju njegove dnevne rutine, i imaćete ne samo drugu najbolju seriju ove godine/ dekade, već i vanserijski inteligentnu zabavu za svoj usahli, cinizmom i depresijom prožeti duh, koji traži besmrtnost na hiljadama virtuelnih mesta.

Svestan sam da nikako nije fer kontrastirati Sorrentinovom ostvarenju uradak glumice i You Tube zvezde Colleen Ballinger, Haters Back Off (Netflix), u kome glavnu ulogu igra njena “tvorevina” Miranda Sings. Baziran na uspehu njenog YT kanala i lika nepodnošljivo iritantne i narcisoidne Mirande, koja bi da postane (YT) zvezda, ovaj TV šou verovatno ne donosi mnogo toga za sve one koji su milijardu i sto miliona puta pregledali njene postove, ali, nažalost, pokušava da se na našim ekranima udomi kao malčice akonvencionalniji sitkom. Ako mene pitate, a to nije samo zbog Steva Littlea, koji igra Mirandinog ujaka, sve izgleda kao pobačaj narcizma i satire Eastbound and Down. Problem sa YT zvezdama je, a pišem to sa neprimerenom slašću, što za njihov uspešan transfer na televiziju nije dovoljno samo jedan ekran zameniti drugim (potencijalno većim), već treba uzeti u obzir da je intimizacija sa sadržajem koji oni donose (pa još u dramskoj formi) skoro neostvariva sa TV gledaocem, ako nema magije. Koje na You Tubeu definitivno nema.

Od serija od kojih sam odgledao par epizoda, ali deluje da neće ostati samo na tome, prvo bih pomenuto People Of Earth (TBS), u izvršnoj produkciji (između ostalih i) Conana O’Briena. Novinar renomiranih dnevnih novina, poslat da se pozabavi “grupom ljudi koji su imali iskustvo sa vanzemaljcima” otkriva da ima više zajedničkog sa njima nego što je mislio. Ovaj miks satire i onih “duhovitih” epizoda X-Files pre svega funkcioniše zbog vrlo neobičnog, slekerski (ne)entuzijastičnog Wyatta Cenaca (koji igra novinara), ali i krajnje bizarno vođene priče. Sve suprotno, dakle, od sličnog miksa “fore” i “zbilje” u Stan Against The Evil (IFC), glumca i stendapa Danae Goulda. Ovde, kao u nekoj lošoj parodiji Ash vs Evil Dead, a zapravo vrlo nalik slično nastalom mućku – Neon Joe, Werewolf Hunter, gledamo kako neko misli da je ideji “Evil Dead” da bi bila bolja potrebno još treša i neduhovitosti.

People Of Earth

Ako vas već intrigira miks komedije i horora (inače, najteži za napraviti), dajte šansu Crazyheads (C4). Channel 4 tradicionalno ume da napravi intrigantne i zanimljive stvari “za mlade”, koje u isto vreme mogu da budu predmet mini-debata na socijalnim mrežama, ali i da ne vređaju inteligenciju. Ovde, dve devojke slučajno postaju partnerke, nakon što shvate da obe imaju moć da u običnim ljudima prepoznaju demone. Sve uz (ne)očekivano dobar saundtrak. Nekako slično, barem na osnovu pilota, doima se i Crunch Time (Rooster Teeth) o četiri naučnika, duhom i likom ne toliko neslična onima iz The Big Bang Theory, čiji su eksperimenti napravili toliko sranje da je vlada prinuđena da se umeša. Samm Levine iz Freaks and Geeks igra jednog od njih.

Graves (EPIX) u periodu popularizacije svih mogućih aspekata predsednika Amerike (Veep, Designated Survivor, Donald Trump) predstavlja verovali-ili-ne-još-uvek-živog Nicka Noltea kao predsednika Gravesa koji par godina nakon što je završio dva mandata na najzajebanijoj poziciji na svetu prolazi kroz neku vrstu lične i političke krize i odlučuje da naknadno ispravi sve krive drine svoje vladavine. Odlična premisa, za sada, deluje ozbiljno ugroženo željom autora (Joshue Michaela Sterna, čijeg Jobsa verovatno ni vi niste gledali) da podjednako prostora da i njegovoj dosta stereotipno rešenoj porodici.

Graves

Falling Water (USA) nam očigledno stiže na talasu ogromnog uspeha prve sezone Mr Robot koja je kanal USA izbacila u prvi kritičarski i gledalački plan. Ovaj put, ali sa istom dozom nakurčenih ambicija za “zajeban” sadržaj, pratimo triler koji se, manje-više, vrti oko fotografkinje Tess koja možda jeste, možda nije rodila dečaka koji se pojavljuje u snovima, kako njenim, tako i drugih ljudi. A tu je i kult, konspiracija, milijarder… Sve iz pera čoveka koji nam je svojevremeno priredio irski bratoubilčaki Brotherhood. Svakako već sad bolje od Stranger Things i druge sezone Mr Robot.

Pred kraj osvrnuo bih se na tri sitkoma. Prvo na prošli put pomenuti Man With a Plan (CBS). Druga epizoda je samo potvrdila sve moje strahove- ovo je toliko bajato da mislim da je 1982. Sličan ukus ostavlja i The Great Indoors (CBS), novi sitkom “Jeffa iz Community”, koji na nepodnošljivo jadne načine pokušava da nam pokaže kako milenijalsi i ovi (“modeli”) pre njih mogu zajedno da rade, jer ih povezuju iste stvari (emocije). Šta Stephen Fry traži u ovom maloumnom rivalstvu maloumnih duhovito je opravdano količinom viskija koju popije u svakoj epizodi. Blok završavam sa Kim’s Convenience (CBC), kanadskim sitkomom koji u ovoj eri “po jedna serija za svaku manjinu” predstavlja Koreance… kao pritajene homofobe, pritajene rasiste, pritajene nežne duše i pritajne fanove travestita. Jedino što ništa od pobrojanog nije ni prineti zabavno ili makar džonvotersovski koliko obećava. Danak političkoj korektnosti na pogrešnom mestu i na pogrešan način.

The Great Indoors

Za sam kraj, evo nekih rendom sudova. Atlanta (FX), Donalda Glovera, je razvalila svojom prvom sezonom. Ludilo koje ovaj momak ima u očima pametno i drsko prožima svaki njen aspekt. Westworld (HBO) se i dalje davi u tome da li bi da bude zabavan ili pametan, pošto mu oboje odjednom nikako ne ide. Ja iz nekog razloga sumnjam da je neko na HBO zamislio da to bude njihov Walking Dead, a Nolanu mlađem se tako nešto nikako ne mili. Druga sezona Sensitive Skin (HBO Canada), koja je bila moj top favorit pre godinu dana prvom sezonom, i dalje intrigira vedrim, feminističkim i “Sensa” odgovorom na krizu srednjih godina, pre svega zahvaljujući maestralnoj Kim Cattrall. Ali ova sezona malčice je pre(ne)obično bila zaokupljena tragedijom koja se podjednako nepotrebno odigrala na kraju prve sezone.

I na samom kraju-kraju, usled stravičnih vesti koje sam saznao neposredno pred pisanje ovog teksta, koristim priliku da vam pišem o (još jednoj) najboljoj seriji ove godine- besprekorno pametnoj i duhovitoj satiri Braindead (CBS), čijoj sudbini je evidentno kumovalo mesto rođenja.

Naime, nekim čudom ovaj genijalni šou o dve političke Amerike realizovan je na CBS-u, što u analima TV istorije ostaje kao jedna od njenih najvećih misterija.

Naravno, da debili sa ovog kanala nisu imali sluha za priču o najezdi buba elijena koji koriste parlamentarnu (šire, političku) podeljenost Amerike za njenu okupaciju. Način na koji su komedija i politička zbilja ovde pomireni zadatak je i za velemajstore poput Sorkina. Braindead nije samo pametan šou, već i vrlo zabavna i duhovito vođena priča u kojoj možete da uživate sasvim nezainteresovani za američke političke prilike. Tony Shalhoub je briljirao kao republikanski kongresmen Red Wheatus, a serija se čak može tumačiti i kao efektan omaž istoimenom ostvarenju Petera Jacksona. Naravno da ju je CBS kenselovao.