Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: A Very English Scandal

Ono kad televizija sme da dozvoli sebi da ne-ozbiljnim tonom progovori o ozbiljnim temama. I trijumfuje.

0
0

U izvesnoj meri A Very English Scandal je odgovor na HBO-ov hit Big Little Lies. I s obzirom da sva očiglednost ove teze postoji samo u mojoj glavi, probaću i vas da uverim da ima osnova za poređenje.

Kao što znate, Big Little Lies se bavila vrlo ozbiljnim problemom tzv “kućnog zlostavljanja” koje nije popularno samo u nas i našim centrima za socijalni rad, već i u Americi. Da ovo zlo ne napada samo siromašne slojeve, potrudio se da nam dočara jedan od mogućih “kremova” holivudske produkcije predvođen legendarnim Davidom E. Kelly-jem kao autorom i u saradnji sa Reese Witherspoon i Nicole Kidman kao producentkinjama, koji su radnju smestili u luksuznu naseobinu Montreja u Kaliforniji među uspešne, nezavisne (al)i i porodične žene. Kelley je relativno stereotipnu priču o muškarcu koji psihofizički maltretira svoju suprugu (i usputne ljubavnice) ispričao kao sapunasti triler u kome žrtve, silom prilika, postaju preduzetne u pogledu sopstvene odbrane.

Tim žanrovskim izmeštanjem iz soc-realističke drame u nešto “holivudskiju” priču Kelley je pomogao glamurizaciju svog projekta i bukvalno ga pretvorio u neku vrstu “igranog” dobrotvornog događaja kojim se podiže svest o problemu. I, ako baš niste mnogo zli, mogli bi da kažete da ima nečeg ironičnog u tome tj nemogućnosti da se “vrlo aktuelan problem” (naročito pod reflektorima MeToo pokreta!) obradi na bilo koji drugi način. Naročito (ne dao bog!)- duhovito.

Sva sreća za tako nešto imamo Britance.

Slično Ryany Murphy-ju i njegovoj priči o ubistvu (i korenima ubistva) Giannija Versacea i autori ove serije se vraćaju u (britansku) prošlost da se pozabave i dalje diskutabilnim statusom gej prava tj ljudskih prava na koja imaju prava (i) gej ljudi.

Kao scenarista projekta potpisan je Russel T. Davies, čovek koji je u Britaniji mnogo poznatiji i popularniji po tome što je povampirio Dr. Whoa i učinio ga “britanskim brendom” skoro 007 razina, nego po fenomenalnoj gej trilogiji koju su činili Cucumber, Tofu i Banana, dve igrane serije i jedna dokumentarna koje su se bavile životima starih i mladih gej Britanaca na vrlo duhovit i emotivan način. U tom smislu, A Very English Scandal svakako najviše duguje njemu na konceptu koji istorijske događaje promišlja na skoro apsurdan i crnohumoran način Iling komedije.

Režije se prihvatio Stephen Frears, kome bavljenje britanskom istorijom svakako nije strano, a naročito ne na neformalne i nekonvencionalne načine u The Queen, Philomena i za ovu seriju naročito reperni- Florance Foster Jenkins, iz koga nam stiže i jedan od dva glavna glumca, fenomenalni, Hugh Grant.

Njih trojica su evidentno kliknula kako se to samo može poželeti na jednom projektu i zahvaljujući tome jedan “britanski skandal” prodiskutovan je sočno i životno kao i najintrigantniji tračevi.

A Very English Scandal vraća nas u sedamdesete u Englesku, kada gej ljudi i gej orijentacija počinju lagano da “izlaze” iz mračne društvene senke i postaju legitiman društveni izbor i način života. Osnov priče, i, ono što je, zapravo, “skandalazno” čini to što s jedne strane imamo pripadnika najviše britanske klase- britanskog parlamentarca i lidera Liberalne stranke, Jeremy-ja Torpea, a s druge, konfuznog, smotanog, ali zapravo vrlo inteligentnog propadnika najnižih, radničkih, siromašnih slojeva, Normana Scotta, koji su tokom par godina bili u ljubavi. I to što je Torpe Scottu poradio o glavi u želji da to sakrije.

Dakle, “u krupnom”, imamo slikovitu alegoriju o smeni istorijskih praksi, tj priču o tome kako nekad moćna britanska imperija više ne može da rešava sve svoje probleme bahato se oslanjajući na “ono što joj pripada” po nekakvom, sve fiktivnijem, pravu. Već mora da se povinuje zakonima koji važe za sve. S druge strane, baveći se ovim istorijskim događajem, Davies i Frears aktuelizuju “neznane pionire” gej pokreta (Norman Scott je, kako nas odjavna špica informiše i dalje živ), ali i probleme diskriminacije koji su, čak i u britanskom društvu, sklonom hipokriziji, i dalje aktuelni.

Format trodelne serije fenomenalno je odabran, jer, iako je priča mogla da stane u film, njena tri sata trajanja su itekako opravdana, dok medij televizije još opravdanije koriste kao društveno relevantniji i u ovom trenutku uzbudljiviji. A za autore, izazovniji i konkurentniji. A Very English Scandal ima “very English” ritam, može da dozvoli sebi da pravi niše koje nas bolje upoznaju sa glavnim i sporednim junacima, a ne samo da jurca kroz ekranizaciju istorije (nešto što je Murphy takođe prepoznao u svojim “istorijskim” telenovelama).

Jeremy Thorpe je čovek i političar “starog kova” i, kao što rekoh, relikvija iz perioda Imperije, neko ko misli da ima pravo da se zaigra sa čime hoće, da igračku potom baci i potom se pravi da se ništa nije desilo. To vam je u kratko njegov odnos sa Normanom Scottom, koga bukvalno nalazi u jednoj konjskoj štali svoga prijatelja, odvodi u London, iznajmljuje mu stan i potom “rentira” kao ljubavnika dok mu tokovi politike nisu sugerisali da se mane toga i postane “običan, porodični heteroseksualni čovek”. Hugh Grant je Thorpeu poklonio svoje šmirantski-najmračnije- potmulu odlučnost i samoživost koja je spremna na sve da bi se sačuvala. Zahtev koji je Grantu do sada upućen premalo puta i sasvim suprotan liku “simpatičnog smote” koji ga je sačekivao u većini filmova koji su ga proslavili. Makar, BAFTA bi ovde morala, ako se Ameri puritanski stegnu da verifikuju “negativca”.

Za razliku od njega, Ben Whishaw, koji je “otvoreni gej” (oprostite na bajatoj formulaciji) i koji se privatno veoma angažuje na borbi za gej prava, napravio je od Normana Scotta nežnu i inspirativnu žrtvu (“u celoj priči!”) tek kada nas je pustio da upoznamo njegove mane: sebičnu potrebu za pažnjom i slavom, “tanak” moralni karakter, naivnost i nekakvu komično-kukavičku prirodu. Scott je u većem delu ove priče neko ko želi da sve ono što se dešavalo iskoristi za svoju promociju i materijalni boljitak (iako isprva ne izgleda tako), ali i neko ko u ostatku svog života ne ume da povuče prave poteze i često to čini na tragičnu štetu drugih ljudi. Reći da je on Thorpeov “negativ” bilo bi preterano, ali svakako je da u odnosu koji su oni, nesporno, imali i koji nije bio samo jednosmerni seksualni servis bilo nečega što je obojici prijalo.

Najlepši deo A Very English Scandal je svakako njegov ultimativno britanski ton, koji istoriju tretira kao karikaturu, moral kao priliku za njegovo izvitoperivanje, a ljude koji reprezentuju isti skoro kao sitne kriminalce koji ljudske sudbine tretiraju kao problem sa protokom robe. A pri tome, svi akteri zadržavaju visoki ton svojih diskursa, svojih javnih pojava i tradicionalno ostaju odani licemerju kao najdražem i najubitačnijem britanskom oružju.

A Very English Scandal je najvećim delom crnohumorna romantična komedija čiji neočekivano produženi epilog pratimo u druge dve epizode, dok kao pokretače radnje imamo žanrovske momente, isto tako crnohumornog, krimi-trilera, što i literarni predložak Johna Prestona donosi, ali koji i od Boyle/Ritchie-povratka britanskog filma skoro uvek funkcionišu uspešno. Iako se u ovoj seriji radi “o glavi” jednog čoveka, Frearsovo ostvarenje uspeva da neke od najtraumatičnijih momenata veže za smrt jednog psa. U snažnom i brutalnom kretanju dramskog klatna između komedije i realnosti smešteni su njeni najlepši momenti.

Genij svih pobrojanih autora, moram to da napomenem, isijava i iz retkih (ne kažem to kao da im prebacujem) trenutaka u kojima smo svedoci da su i Thorpe i Scott, baš kao i njihova nesrećna romansa (koja bi u nekim drugim okolnostima možda imala i hepiend), najviše od svega žrtve društva i njegovih surovih normi. Obojica su samo iz tih razloga pribegli svemu što su uradili i kada Whishaw u pauzi suđenja zaplače u veceu sudnice, nakon svoje poprilično uspešne tirade, mi smo neočekivano svedoci siline pritiska i bola kome je ovaj siroti čovek izložen. Stvar vas zapljusne kao kofa ledene vode.

Na kraju, A Very English Scandal, kao ekranizacija jednog istorijskog događaja briljira i kao satira onog i ovog britanskog društva. Koje se sporo menja, sporo prihvata novine i slično svim onim svojim prezrenim kolonijama tavori u istoj vrsti licemerja i dođešmi-dođemti dilova koji su samo bolje i temeljnije sakriveni od očiju javnosti. Jer je bespogovornost poštovanja takve tradicije tradicija po sebi.

Činjenica da se Thorpe izvukao iz cele priče kao neosuđeni “pobednik”, ali i bez dalje političke karijere, opominje da neke stvari i dalje ne pripadaju samo istoriji.

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: