The Night House: film koji će vam se uvući pod kožu

Strah od nepoznatog je česta pojava u filmu, ali to gledamo, pre svega, u hororu. Kada se pravilno uradi, film može stvoriti opipljiv osećaj napetosti. Šta se nalazi iza tog ugla? Da li je to oblik osobe ili nešto drugo? Čak iako se na sceni ništa ne pojavi, talentovani reditelji mogu da vam stvore ozbiljnu nelagodu dok gledate film i da stvore takav utisak da pomislite da ste nešto videli. Iščekivanje je zastrašujuće, dok čekate da se nešto dogodi, a niste sigurni šta će se tačno desiti. The Night House je film koji se igra sa iščekivanjem i rasteže ga koliko god može. Iako reditelj David Bruckner pokazuje mirnu ruku, radnja filma je uvek na ivici da se raspadne. Međutim, film uspeva da izbegne svaku katastrofu i na kraju isporučuje robu.

The Night House premijerno je prikazan početkom prošle godine na filmskom festivalu u Sundanceu i odnedavno se prikazuje u domaćim bioskopima.

Nema većeg straha od dugotrajnog osećaja “nisam sam u svojoj kući”. To je jedan od najstarijih strahova, i to je paranoja koju svaki čovek može da razume. Svi smo barem jednom u životu legli da spavamo, čuli nešto i zapitali se: “Da li smo zaključali ulazna vrata? Da li je neko u mojoj kući? Jesam li sam/sama?”, ma koliko to bilo nelogično. Takav osećaj ima i glavna junakinja filma. Oporavljajući se od neočekivane smrti svog supruga Owena (Evan Jonigkeit), koji je izvršio samoubistvo, učiteljica Beth (Rebecca Hall) ostaje sama u kući na jezeru koju joj je on sagradio. Pokušava se pribrati i ponovo započeti život bez njega – ali tada kreće prava noćna mora. Uznemirujuće vizije i kratka poruka koju je Owen ostavio, čiji sadržaj Beth samo delimično razume, vodi je sve dublje u noćnu moru. Beth pokušava da razume (ili otkrije) razloge zbog kojih je Owen odlučio da prekine svoju životnu priču. Suprotno savetima svojih prijatelja, Beth počinje da kopa po suprugovim stvarima, kako bi došla do odgovora za kojima toliko čezne. Ono što nalazi su tajne, veoma čudne i uznemirujuće. Beth oseća da nije sama, oseća da je još neko u kući, i svaki korak koji preduzme vodi je do novog uznemirujućeg otkrića. U međuvremenu, čini se da svake noći to prisustvo u njenom domu postaje sve zlonamernije, a uz Brucknerovu režiju, sve ovo funkcioniše veoma dobro, i tera vas da nagađate šta je stvarno, a šta ne.

Ono što najviše muči Beth je što je ona mislila da dobro poznaje svog supruga. Ona je ta koja je imala psihičke probleme, a ne on. On je bio čovek (ili je bar izgledao tako u njenim očima) zdrav i prav, sigurna ruka. Zapravo, glavno pitanje je zašto, ili šta je nateralo Owena da izvrši samoubistvo. Ali, kad Beth otkrije neke veoma čudne stvari koje, između ostalog, uključuju i druge žene koje liče na nju, ona je potpuno zatečena i izgubljena.

Da li ga je stvarno poznavala?

Njen život koji je bio koliko toliko stabilan, sada odjednom deluje da se potpuno raspada po šavovima. Njeni prijatelji smatraju da je to normalan proces tugovanja, ali Beth je ubeđena da je neko (ili nešto) u njenoj kući vreba, misli da je to možda njen pokojni suprug, ali nije sigurna. Napetost raste i ključa kako Beth polako sklapa kockice, a mi se pitamo šta će sledeće da otkrije. Owen je očigledno vodio dvostruki život za koji Beth nije imala pojma, i iza sebe je ostavio misteriju koju je ona odlučna rešiti kako bi mogla nastaviti s normalnim životom. Ali, sve postaje malo jasnije u trećem činu. Film se nikada ne trudi da objasni sve stvari. Da li je proganjanje Beth stvarnost, ili ona umišlja stvari kao posledicu tuge i iznenadnog gubitka supruga? Da li je doslovno proganja demon ili neka vrsta duha? Bez obzira koji odgovor ponudite i koliko vam film dozvoli da to otkrijete, ostaje uvek osećaj da ne znate šta se tačno dešava.

Od tajni do mračnih snova i proganjajućih uspomena, The Night House gura Beth do njene tačke preloma i tera je da preispita svoj razum. Reditelj David Bruckner, poznat po filmu The Ritual (2017) i Southbound (2015), polako priču spušta u ludilo i misteriju. Film radi kao istraživanje gubitka, tuge i pronalaženje puta nakon tragedije. Brucknerov način rada je takav da vas dovede u stanje visoke anksioznosti, a zatim vas snažno gurne duboko u košmarnu priču koju je posle teško napustiti – i to je apsolutna poslastica ako ste ljubitelj ovog žanra. Iako radnja filma počinje poput mnogih filmova ove vrste, ovo je film koji je drugačiji od većine takvih i intrigantniji je. Ovde je mnogo preokreta zbog kojih gledalac nagađa, ali nikada nismo sasvim sigurni u šta da verujemo. Bruckner stručno stvara užasnu atmosferu kao proizvod usamljenosti i tuge i radnju filma smešta u ekstravagantnu kuću usred šume koja se odlično slaže sa iznenadnim i zastrašujućim događajima koji se dešavaju. The Night House je delo puno dugih, napetih i neizvesnih sekvenci koje ostavljaju gledaoca na ivici svog sedišta. I kako radnja ide prema napred, ta napetost se samo pojačava.

The Night House radi i kao misteriozni triler i kao natprirodni horor. Namera reditelja je očigledno bila od početka da se igra sa više žanrova i to mu delimično ide od ruke. Ono što, međutim, radi prvoklasno, je gluma Rebecce Hall. Njena uloga nije nimalo laka, jer ceo film treba da iznese bukvalno sama. Njena uloga nije samo dramski i psihološki izazov, već ​​je ponekad i fizički zahtevna. Takođe, zasluge treba dati kinematografiji i dizajnu zvuka, posebno ovom drugom, jer je film ispunjen raznim uznemirujućim zvucima. I naravno, kao što naslov filma govori, kuća je bitan faktor i mesto za atmosferu; svaki ugao odjednom može delovati preteće.

Zbog mnogo razloga, The Night House je neobičn film, jer ne sledi tipičnu formulu horora. Ono što ovde najviše plaši su ideje koje predstavlja. Ideje koje imaju savršenog smisla ako se film dublje analizira. Putovanje na kojem se gledalac nalazi šalje ga kroz dezorijentisani niz skretanja, koja ponekad vode u ćorsokak. Iz prvog gledanja, neki odgovori na pitanja će sigurno izostati, ali ovde je sve urađeno sa jasnom namerom. Film o kojem nakon završetka ne treba da razmišljamo ili da se preispitujemo – nije film. Vaše uvažavanje Brucknerovog rada, međutim, zavisiće od toga koliko ste dozvolili sebi da padnete pod njegovu čaroliju.

Celokupno gledano, The Night House je daleko od savršenog filma. Film ne uspeva u svemu, ali je isto tako daleko od lošeg. Iako Bruckner radi prilično dobar posao, čini se da je zagrizao više nego što može da sažvaće, ili bolje rečeno, nego što može da proguta. Kraj filma će sigurno podeliti publiku, što je u neku ruku i potpuno razumljivo. Ipak, kada se sve sabere i oduzme, ovde je puno više pluseva nego minuseva. I ono što je jako bitno, iako se priča čini poznatom, uspeva da izbegne svaki kliše u koji mislite da će upasti. Rebecca Hall je pouzdana glumica koja iza sebe ima veliki broj uloga i nije iznenađujuće što je ovu ulogu iznela tako dobro. Tokom 108 minuta, Hall upravlja svakom scenom i nosi film na svojim leđima, a reditelj Bruckner joj mudro dozvoljava punu slobodu i njena gluma je ono što spašava celu stvar.

Šta se dešava sa nama kada umremo? Svi ljudi, različitih religija, kultura i porekla imaju različite odgovore na to pitanje, ali prava istina će zauvek biti daleko od svih nas, i čak ako postoje oni koji to znaju, nisu u mogućnosti da nam prenesu te informacije. Svako od nas će na kraju povući zavesu na tu misteriju, ali postoji deo ljudi koji su stalno u strahu od onoga što dolazi posle života – bilo da je to nešto sjajno, strašno ili veliko ništa. Strahovi nas, međutim, kao i bilo šta drugo, neće spasiti od onoga što je zapisano debelim slovima i samo tada možda budemo dobili odgovore. Film postavlja mnoga pitanja, a isključivo je na nama kako ćemo na njih odgovoriti. Na kraju, uprkos nedostacima, The Night House je film koji će vam se uvući pod kožu i držati vas u neizvesnosti, dok pokušavate da otkrijete istinu skrivenu ispod površine. Ljubitelji žanra ne bi trebali propustiti ovo.