Da li imate preko 18 godina?

TV GONIČ: Ta luda, luda Amerika

Dve serije o jednom od spornijih događaja u najnovijoj američkoj istoriji

0
0

Baš ovih dana navršava se 25 godina od događaja poznatog kao “Opsada Vejkoa” (“Waco Siege”) koja je trajala od 28. februara do 19. aprila 1993. tokom koje je u sukobu američkih vojnih i policijskih jedinica i pripadnika kulta “Ogranak Davidijanaca” (proverite da li sam dobro preveo “Branch Davidians”) poginulo 76 osoba. Od čega 23 dece.

Ukratko: David Koresh (prezime izgovarate kao da simulirate poslednji dah umirućeg, kako je sugerisao sam “Korešššš”) došao je na čelo ove sekte/kulta/regularne religiozne organizacije (vi izaberite) krajem osamdesetih i radikalno promenio učenja koja su negovana od tridesetih godina prošlog veka (u suštini: kraj je blizu, čekamo Isusov drugi dolazak, ja sam Isus). On je praktično proterao sa ranča “Mount Carmel” drugog lidera, Georga Rodena, i njegove sledbenike i nametnuo se ne samo kao jedini, već i kao poslednji, “prorok”. Koji će da raščivija “sedam biblijskih pečata” i objasni ih svetu, nakon čega će nastupiti apokalipsa tj on i njegovi će u raj, a ostali u pakao. Ili nešto slično- koga briga?

Ono što nadležne također nije bilo (mnogo) briga je činjenica da je Koresh imao nekoliko supruga, kao i da su neke od njih bile veoma mlade, ako ne i maloletne. Koreshu je navodno bilo potrebno 12 pomagača za realizaciju “sedmog pečata” i on je odlučio da ih regrutuje među svojom decom. A za to su mu trebale mlade i brojne supruge (idealno “device”). Ono što ćemo kasnije, u obe serije saznati, jeste da Koresh sa njima nije praktikovao seks sem u cilju prokreacije. A neretko su te supruge bile zapravo supruge članova kulta koje su dobrovoljno pristale da se žrtvuju za viši cilj.

Ono što jeste zaintrigiralo vlasti bila je činjenica da su Koresh i njegovi sledbenici počeli da se naoružavaju tj da su razvili sopstvenu manufakturu unutar koje su našli način da polu-automatsko oružje modifikuju u automatsko (i čak trguju njime). To je već bilo “no-no” i signaliziralo je mogućnost oružanog napada na “ostatak sveta” i nešto što bi mogli da nazovemo “terorističkim aktom” u eri pre “najn-ileven” dešavanja.

Sad ću da napravim pauzu u ovoj šetnji kroz Wikipediju i da vam predočim važnost Ryan Murphy-jeve The People v. O.J.Simpson: American Crime Story (FX) u novijoj televizijskoj istoriji Amerike, pa i njenoj kulturi, pa i u njenom ophođenju sa samom istorijom i značajem za sadašnjost i budućnost. Ova, inače, skoro savršena mini-serija, pribegla je istom modelu kome i brojne emisije History-ja i sličnih kanala- a to je dramatizacija neposrednih događaja. Međutim, ona je univerzum dotakla ne samim kvalitetom svoje dramske revizije, koja je običnom gledaocu (koji zna događaje) ponudila atraktivnu krimi-triler priču, već time što je sve što se dogodilo O.J-u kontekstualizovala unutar ondašnjih aktuelnih događaja (prebijanje Rodney-a Kinga, rasne tenzije…) i ponudila ih kao jedan od mogućih odgovora na to zašto je u Americi danas tako kako je. Tj šta se dešava kad pravda zažmiri, a nepravda nađe legalne načine da preživi.

U kombinaciji sa slično nazvanim serijalom, American Crime, koji se, također, bavio multiplim perspektivima, ali sadašnjeg vremena, američkom gledaocu je ponuđen pitak i praktičan model koji ga (poput stendap komičara na drugim terenima i temama) edukuje, umesto za to nadležnih institiucija i kanala, a o problemima koji ga tište.

Za nas, koji živimo “tamo daleko”, mnogo je značajniji efekat koji je ova serija ostavila na budućnost serijskog programa.

Tako smo prošle i ove godine dobili podjednako zanimljiv (ako ne možda i toliko dobar) nastavak American Crime Story- The Assassination of Gianni Versace (FX) (koji više od svega problematizuje homofobiju u Americi), zatim Law & Order The True Crime: The Menendez Murders (NBC), fenomenalnu Madoff (ABC) o volstrit piramidi Bernieja Madoffa i Waco, jednu od dve serije kojima Paramount Network (eks-Spike TV) pokušava da ove godine pronađe svoje mesto na vašem (dobro, američkom) ekranu (dobro, monitoru).

Otprilike u isto vreme kada je Paramount započeo emitovanje šesto-epizodne Waco, kanal USA je izemitovao dve jednoipočasovne epizode dokumentarca Waco: Madman or Messiah koji se bavi istim setom događaja. Ova retka prilika da simultano možete da ispratite dva različita pristupa jednoj temi možda ne bi trebalo da bude propuštena s vaše strane.

Fiktivni Waco baziran je na dva “memoara”: Davida Thibodeaua, jednog od retkih preživelih “Davidijanaca” i ključnog pregovarača od strane FBI-a, Gary-ja Noesnera. S druge strane, dokumentarni Waco baziran je na neposrednim ispovestima devetoro preživelih “Davidijanaca”, par FBI agenata, novinara i drugih slučajnih prolaznika, dok Thibodeaua i Noesnera bukvalno niko ne pominje. Prva verzija je (očekivano?) “više na strani” Davida Koresha i sami autori su i pre početka emitovanja izjavili da na osnovu materijala kojima raspolažu imaju dovoljno argumenata da pokažu da je “Opsada Vejkoa” bila malo veći propust vlade, kao i da Koresh baš i nije bio toliki fanatik i ludak kakvim su ga mediji u ono (“Klintonovo”) vreme prikazivali. Dokumentarac nema takvih pretenzija i možda (očekivano?) malo više juri senzacionalizam gde god može da ga nađe. Ili suze preživelih.

Waco su za Paramount kreirala braća Dowdle, John Erick i Drew, publici najpoznatiji po svojim horor ostvarenjima Poughkeepsie Tapes i As Above, So Below. Glavnu ulogu i nešto očekivane izvršne produkcije na sebe je preuzeo Taylor Kitsch (nezaboravni Tim Riggins iz Friday Night Lights) koji je za ovu ulogu stesao svoju liniju za nekih 15-20 kilograma. Njegovu dramsku polovinu, pregovarača Noesnera, igra Michael Shannon, u jednom od svojih standardno solidnih izdanja.

“Opsada Vejkoa” imala je dva ključna i podjednako sporna momenta, koji su okosnica i dramske i dokumentarne priče- a to je propali napad “iznenađenja” na ranč od strane agenata biroa za alkohol, duvan i vatreno oružje i još “propaliji” napad FBI-a i vojnih jedinica nakon 51 dana opsade, kojom prilikom su u zgrade na ranču tokom 12 sati ubacivani suzavci, koji su se na kraju zapalili i izazvali smrt 73 osobe. Od kojih 23 dece.

Gledajući fiktivni Waco, gledalac ne može da prestane da se čudi nezdravorazumskim odlukama američkih organa i zaista bednom hendlovanju vatre koju su, treba li reći, i sami zapalili.

Pošto paralelno s ovim gledam i The Vietnam War, ne prestajem da budem fasciniran u kojoj meri su jezivi i tragični fejlovi američke administracije i vlasti bili posledica odluka sitnih duša i njihove potrebe da sačuvaju svoj obraz, ili, barem, svoje dupe. Srećom po Amere, “Opsada” je na svaki način bila “mikro-događaj”, ali ne poseduje ništa manje indikativnosti i simbolike za to “kako Amerika funkcioniše”.

Braća Dowdle dala su sve od sebe da Koresha učine što je moguće više “čovekom” koji jeste bio opsednut sopstvenim teološkim teorijama, ali ne baš i toliko neotvoren i nespreman (ako ne baš i sasvim fleksibilan) za ustupke. Generalno, “Davidijanci” su humanizovani i kroz likove pomenutog Thibodeaua i Steve Schneidera (odlični Paul Sparks), koji su, svako na svoj način, pokušavali da urade nešto u domenu zdravog razuma i mirnog rešenja. Dok su s druge strane imali, malčice idealizovanog FBI pregovarača Noesnera koji je, sve dok nije smenjen, davao sve od sebe da smiri situaciju. I dok njihov dijalog traje Waco daje nadu da će kakvog takvog hepienda biti.

Waco malo više viri u život na ranču, Koreshovo bavljenje rokenrolom, prikazuje nam uobičajeni život u kultu, pokušava da iskristališe još neke likove među sledbenicima (mahom one vezane za Thibodeauov boravak tamo). Edukativno, kroz lik radijskog voditelja, sugerisan nam je jedini pozitivan pristup bavljenju ovom temom (i sličnim), koji insistira na tome da mediji moraju da budu oruđe dijaloga, kao i da do masakra na kraju ne bi došlo da mediji nisu bili samo jeftini “prenosioci” onoga što se dešava. Naravno i nažalost, Dowdleovi ne mogu da izađu na crtu Murphy-jevoj ekipi kada je (re-)kontekstualizacija materijala u pitanju.

Najbliže što se tome prišlo, stiže nam iz usta pomenutog radijskog voditelja koji je tokom “Opsade” bio “u kontaktu” sa Koreshom, a to je da je vlast sličan pristup (gasom) već nekoliko puta pretvorila u sličan debakl (tj požar tj tragediju), i on pobraja niz događaja koji su prethodili “Opsadi” sa istim ishodom.

Wacou se može prebaciti i presimplifikovana podela FBI tima na dobre i loše, gde je Noesner praktično bez mane, dok druga dvojica nadležnih agenata izgledaju kao Stanlio i Olio i otprilike na sličan način vode operaciju. Umesto da njihovom tonuću u sve življe blato Vejkoa daju neke nijanse i ljudske crte, braća Dowdle ih od početka tretiraju kao bahate neznalice i onda kroz neku vrstu deus-ex-machine i njihov odlazak u Vašington, kod držvanog sekretara, razrešavaju sudbinu Vejkoa.

Svojom hronološki struktuiranom pričom sa ponekim flešbekom (kojim se, mahom, objašnjava Thibodeauovo zaticanje u priči) Waco ne uspeva da kreira ni posebno autentičan pristup priči, niti da glumcima pruži priliku da izađu sa rolama o kojima će se pričati. A sasvim sigurno nalazi se na dnu liste “ekranizacija novije istorije” u konkurenciji sa pomenutim serijama.

Waco: Madman or Messiah ni ne pretenduje da bude nešto više od rutinskog “jubilejskog” kompanjona igranoj seriji i, čini se, u ozbiljnijoj je misiji da prikaže Koresha kao čoveka spremnog da žrtvuje svoje sledbenike, smatrajući ga odgovornim za izbijanjem požara. Preživeli “Davidijanci” na moje iznenađenje uopšte nisu u “nikad više” pokajničkom fazonu, već mahom žale što nisu stradali sa Davidom i ostalim članovima svojih porodica. I samo ga oni koji su ga napustili tokom opsade, osećajući da je đavo odneo šalu, smatraju glavnim krivcem.

Iako iz ovih pročitanih redova stičete ispravan utisak da se u najboljem slučaju radi o mlakoj preporuci da pogledate ove dve serije, ono zbog čega biste to svakako morali da uradite isto je ono zbog čega za života treba da obiđete makar jedan logor iz Drugog svetskog rata. Tokom ove glupave i idiotske opsade poginulo je 23 dece. I koliko mi je teško da zamislim roditelje koji će sudbinu svoje dece poveriti “bogu” ili njegovom izdanku na zemlji, još mi je teže da poverujem da oni kojima smo poverili da ih čuvaju (dok su na zemlji) mogu ovoliko sumanuto i bahato da se kockaju njihovim životima. I izgube ih.

Zahvaljujući činjenici da je “Opsada Vejkoa” praktično bila prenošena “uživo”, kao i da su “Davidijanci” snimali šta se dešava unutar kuće (pre opsade) i video-snimcima pokušali da komuniciraju sa javnošću (tokom opsade) ima dosta autentičnog materijala koji će, nažalost, više učinitii da i dalje ne možete da poverujete šta se dešavalo i na kraju desilo.

Waco, ali zaista, nije toliko priča o još jednom kultu i njihovom ludom lideru koji ih je odveo u propast, koliko svež i neveseo primer koliko (američke/svetske/srpske?) izvršne poluge vlasti imaju slobodu da deluju isključivo i samo unutar sopstvenih sebičnih interesa i da se iz čitave priče izvuku samo sa rutinskim, medijskim packama. Waco se dekadu kasnije pomerio na Bliski istok sa sličnim posledicama. Waco se danas u manjoj ili većoj meri javlja Americi svake nedelje. I nikome i dalje ne smeta što je i dalje jedini izbor koji se javnosti nudi “madman” ili “messiah” tj što se nuđenjem takvih senzacionalističkih izbora zamazuju oči pred mnogo opasnijim stvarima.

U tom smislu gledanje Wacoa tj poseta logoru je opomena da neke stvari bez problema mogu ponovo da se dese. I vama.

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: