Snovanje našeg bića

U ponedeljak 16. oktobra od 20 časova u Velikoj galeriji KC Grad otvara se izložba Maje Gecić i Aleksandre Antić, pod nazivom “Snovanje našeg bića”. Multimedijalna postavka koja obuhvata video radove, instalacije i print bavi se industrijskim nasleđem Jugoslavije, kroz prizmu lične i kolektivne istorije. Autorke su rođene u Jugoslaviji, ali su sticajem okolnosti migrirale i vraćale se i donekle je to stanje iniciralo istraživanje. Interpretirajući ovu temu, svaka na svoj način, Antić iz ličnog ugla kao ćerka tekstilnih radnika, koja trenutno živi i stvara u Australiji, Gecić iz profesionalnog ugla kao predavač dizajna tekstila na Viskoj školi DTM, dolaze do postavke koja interpretira industrijsko nasleđe i na muzeološkom i na dokumentarnom i umetničkom nivou.

Kustos Velike galerije KC Grad Aleksandrar Luci Stojanović razgovarao je sa njima pred otvaranje izložbe o idejama za ovakav projekat o njegovom razvijanju, o poteškoćama pri radu i rezultatima.

Pre svega me interesuje kako je došlo do saradnje? Da li se vi poznajete od ranije ili ste saznale jedna za drugu istražujući jugoslovensko industrijsko nasleđe?

Zajedno smo pohađale Školu za dizajn, smer tekstil i pored dugogodišnjeg prijateljstva delimo slična iskustva migracije. Misao o saradnji je postojala već neko vreme, posebno kada smo obe u svojim individualnim radovima i nezavisno jedna od druge počele da istražujemo, na različite načine, nasleđe jugoslovenske tekstilne industrije. Ovo je logičan nastavak naših interesovanja i proizilazi iz želje da se kroz saradnju stvori novi kontekst.

Postavka spaja ličnu i kolektivnu istoriju. Da li je polazište za njeno nastajanje lična pa se preko lične istraživala i kolektivna ili obrnuto?

Aleksandra: Polazište je za obe u svakom slučaju bilo lične prirode. Umetnička praksa jedne se bazira na principu repeticije, u kontesktu serijalnosti u tekstilu i štampi, ali i u ontološkom smislu, jer je vezana za lično iskustvo odrastanja uz majku kao tekstilnu radnicu.

Maja: U radu druge, aspekt kolektivnog ima primat ali je početni motiv za istraživanje definisan profesijom, kao dizajnera tekstila i kao pedagoga, predavača na Visokoj tekstilnoj školi – DTM u Beogradu, ponikloj upravo na beogradskoj tekstilnoj industriji.

Zadržimo se malo na kolektivnoj istoriji. Maja je razgovarala sa penzionisanim radnicima Beogradskog vunarskog kombinata. Šta je najveće iznenađenje proisteklo iz tih razgovora a šta je bilo od presudnog značaja za produkciju instalacije Kombinat (2014.), odnosno Iz sentimentalnih razloga (2016.)?

Maja: Razgovor sa penzionisam radnicima je usledio nakon što je moj pokušaj da uđem u zgradu kombinata i fotografišem prostor, u kraju u kom sam odrasla, naišao na otpor sadašnjih vlasnika. Nakon toga sam modifikovala pristup originalnoj ideji. Kombinat je dokumentovano sećanje radnika na uslove rada u tekstilnoj industriji kao “nisko akumulativnoj grani” (izraz jednog od radnika), na relacije medju zaposlenima, na demografsku sliku tadašnjeg Beograda, ali i pokušaj naglašavanja značaja široke palete proizvoda (i od domaćih sirovina) što je rezultiralo saradnjom sa mnogbrojinim konfekcijskim preduzećima u SFRJ i inostranstvu.

O najvećem iznenađenju ne mogu da govorim, ali najjači utisak tokom realizacije ovog rada na mene je ostavio ponos intervjuisanih radnika. U veoma teškim uslovima rada, oni su se potpuno identifikovali kroz i sa lokalnom proizvodnjom.

Ono što je intuitivno usledilo u procesu istraživanja je prikupljanje vunene konfekcije  sa etiketama Kluza, Beka, “22. Decembar”, “Prvi Maj” Pirot, TIZ-a, Yumca i dr. i beleženje priča ljudi koji su donirali odeću u instalaciji Iz sentimentalnih razloga. I sam značaj termina made in u savremenom kontesktu dobija potpuno novi smisao, koji će današnje generacije tek pronalaziti a koji ja dalje preispitujem u drugim radovima.

Klupko/ Maja Gecić

Aleksandra, kao dete radnika Beogradskog pamučnog kombinata imaš sopstvena sećanja, na majku i njen rad. Pretpostavljam da su ona od izuzetnog značaja za nastanak instalacija, ali uz sećanja idu i nagomilani proizvodi koje koristiš u instalaciji Lapse (2017.) pa mi reci koliko je ona vezana za tvoj lični odnos prema tim proizvodima (tkaninama), a koliko za njihovu materijalnu vrednost, kao svedočanstva industrijskog nasleđa Jugoslavije?

Aleksandra: Moji radovi uvek imaju vrlo lično i instiktivno polazište, da bi se kasnije razvili u širem kontekstu i to je posebno slučaj u ovoj instalaciji. U pitanju su štampane tkanine sa greškom koje je moja majka donosila sa posla. Iako je početna ideja bila da štampam na tekstilu i na neki nacin ‘repliciram’ dotične materijale, odustala sam od toga jer mi je postalo važno da potenciram vezu sa kolektivnim nasleđem.

Jedan od glavnih razloga za to je kontekst izložbe (i u prostornom smislu kad je u pitanju istorija i stoga simbolika Velike galerije KC Grad), a koji transformiše subjektivnu u kolektivnu (javnu) vrednost fizičkog svedočanstva proizvodnje i društvenih vrednosti koje više ne postoje. Sam akt izlaganja nečega što je toliko vremena bilo deo našeg pokućstva, posebno jer već duze vremena ne živim u Beogradu, istovremeno doživljavam kao neku vrstu materijalizacije emotivnog povezivanja sa društvenom okolinom u kojoj sam rasla a koju u određenom smislu više ne poznajem.

Migracije i društvene promene su izvesna teorijska osnova za nastajanje ove postavke, pa me zanima do kojih ste zaključaka došle istražujući ove procese i kako ste to prenele na same instalacije?

Odgovor na ovo pitanje je naznačen i u naslovu izložbe “Snovanje naseg bića”. Koristimo tekstilnu terminologiju da potenciramo ideju procesa konstrukcije bića, a samim tim i uzročno posledičnu povezanost individualnog i kolektivnog aspekta. Prirodu ovih odnosa shvatamo kao nešto što je u konstantnom pokretu. U slučaju migracije, identitet se neprestano gubi i ponovo stvara, dok društveni odnosi i struktura društva podrazumevaju promene, uključujuci i koncept subjektivnosti. Radovi se u tom smislu mogu čitati kao predloženi okviri, portali kroz koje se takvi procesi mogu uočavati i razumevati, a postavljeni su na takav način da odražavaju ideju pokreta.

Povrh toga, izložba uključuje i radionice poput kolektivne akcije “Firmiranja” koja će se realizovati u KC Grad, a koja između ostalog poziva publiku da učestvuje u razgovorima o proteklim i trenutnim pitanjima vezanim za industrijsko nasleđe kao vrsta obnavljanja dela procesa vezanog za izložbu ali i kao razmišljanja o budućnosti dotične industrije i društva. Ovakva otvorenost izložbe nam je vrlo važna jer smatramo da kao umetnice imamo ulogu koja prevazlazi aspekte ličnog ili užeg umetnickog kruga i suštinski podrazumeva postavljanje pitanja značajnih za celokupno društvo.

Da li je Snovanje našeg bića sada zaokružena postavka koju prikazujete u Velikoj galeri kao gotovu ili će se ona i dalje razvijati?

Ovu izložbu i naš susret u Beogradu obe doživljavamo kao priliku za razvijanje i razumevanje suštinskih ideja u našim radovima. Pored toga, interesuje nas  istraživanje i preispitivanje veza između lokalnog tekstilnog industrijskog nasleđa koje obično podrazumeva žensku radnu snagu i tradicionalne veze žena sa tekstilom u domaćinstvu.

Posetite izložbu od 16. do 29. oktobra, u Velikoj galeriji KC Grad.