Sara Kostić: O performansu i telu kao ćeliji čovečanstva

U okviru programa performans umetnosti u MSUB, kroz koji srpska savremena umetnička scena istupa korak bliže svetskim prestonicama u domenu savremenog stvaralaštva, biće predstavljena nekolicina savremenih autora koji stvaraju u okviru ove discipline. Prvi performans, koji će zvanično i otvoriti program, Egzorcizam 04 umetnice Sare Kostić, odigraće se u bašti Galerije – Legata Milice Zorić i Rodoljuba Čolaković ovog vikenda, 26. septembra od 15:30h. Sara je u najavi ovog performansa objasnila svoju motivaciju za rad na njemu: razlaganje nove realnosti, razmatranje političkih promena i ograničenja pri kojima ideja doma i prostora dobijaju nova značenja, svakodnevni gestovi i navike postaju deo umetničke ekspresije.

Ti si arhitekta, i to jeste tvoj primarni (dnevni) posao, ali si performansom krenula da se baviš intenzivno pre nekih pet godina. Šta je to što te inicijalno privuklo korišćenju tela u postavljanju raznorodnih društveno-filozofskih pitanja? 

Kada bi pogledali neke moje arhitektnske radove, jasno se vidi da i tu postavljam kretanje tela u osnovu koncepta. Smatram da suviše zanemarujemo koliko prostor utiče na fizički i psihološki razvoj, što izvesno postaje aktuelnije sa COVID-19 pandemijom. Sa druge strane, biti ili ne biti negde je u našem društvu neretko pitanje moći. Telo kao ćelija čovečanstva može mnogo toga da prenese, reflektuje i sami tim i promeni.

Imajući u vidu tvoje formalno obrazovanje, koliko ti je važno što telo tokom performasa naseljava neki prostor, tačnije: da li prema njemu stvaraš koncept?

Prostor mi je jako važan. Dešava se da ceo koncept stvorim na osnovu njega. Prostor ume da me inspiriše tako da u trenutku vidim celu sliku novog rada. Naravano, nekada već postojeći koncept razvijam dalje u odnosu na prostor, ali mi je definitivno najteže da napravim rad za prostor koji nikada nisam videla uživo.

Je li telo sredstvo, cilj, palata, nešto četvrto? 

Sve nabrojano i nešto četvrto. U njemu smo, sve što u ovoj realnosti precipiramo je neminovno vezano za naše telo. Ne bih volela da ograničim njegovu ulogu i mogućnosti, može da bude sve.

Do sada si se bavila različitim temama, od apstraktnih (kao što su odnos prema pažnji/sagledavanju sveta) i veoma konkretnih (uticaj/osećaj šećera u telu i društvu). Iz tvoje perspektive, možeš li da prepoznaš kojoj se vrsti tema neprestano vraćaš? 

Ishrana je tema kojoj se neprestano vraćam. Pitanje je od čega gradimo naše telo, odnosno od čega gradimo naše društvo? Ishrana je takođe političko i sociološko pitanje. Šećer mi je zanimljiv jer po meni skoro savršeno predstavlja postmodernističko, kapitalističko društvo i u popularnoj kulturi se često na njega gleda kao na nagradu za dobro ponašanje ili kao na utehu za emotivne probleme.

Koja je najveća predrasuda koju ti je bavljenje performansom razbilo? A najveći kompromis koji si napravila? 

Predrasudu o samoj definiciji performansa i šta on ”treba” da bude.
Kompromisa uvek ima dosta, da li zbog saradnje, finansija, politike nekih prostora ili zemalja, ai ni jednom nisam napravila kopromis koji bi ušao u kategoriju ”najvećeg”. Kada bi do toga došlo verovatno bih otkazala performans.

U našoj sredini performans je skrajnut oblik umetnosti. Nakon što te je privukao – kako si se izborila za mesto za rad u ovom polju, ili makar za pokušaj da radiš?

Exorcizam 04 će biti četvrti samostalni rad koji prezentujem u Srbiji, u ovom trenutku iza sebe imam mnogo više radova koji sam radila u inostranstvu i to dosta govori u situaciji. U ovom polju ljudi najviše gledaju kako da se povežu sa internacionalnom scenom, što sam i ja radila. To može da bude kroz festivale, rezidencije ili radionice, ali je jako bitno da postoji neka baza i ovde u vidu prostora i zajednice. Za mene su to bili PerformansHUB ( u okviru galerije G12HUB), i  Magacin. Nadam se da će program koji sada počinje u okviru MUSB postati višegodišnja praksa, i razvijati dalje performans scenu u Srbiji.

Iza tebe je više od godinu dana provedeno u Njujorku (i predstoji ti period od barem nekoliko godina života u istom ovom gradu) – koliko drugačiji prizvuk reč “performans” ima tamo, ili na drugim mestima na kojima si nastupala? 

U teoriji postoji razlika između performance art i performing art. Performance art označava koncept koji nema režirani razvoj događaja, tj. sama situacija, vreme i prostor uslovljavaju reakciju. Performing art se odnosi na sve što je režirano ili koreografisano i između ostalog obihvata glumu i ples. Ovih definicija se mnogo više drže u Evropi dok u Njujorku sve postaje fuzija i tamo nekada ne znam šta da očekujem. To se lako uoči kada se uporedi sadržaj Performa Biennial (NYC) sa bilo kojim evropskim festivalom ili bijenalom performansa. U Njujorku je to reč koja se često koristi i ne izaziva posebne reakcije, dok mislim da se reč performans u Srbiji vezuje za nešto kontraverzno i alternativno, ali da se sve češće upotrebljava u različitim kontekstima.

Tvoj performans “Egzorcizam 04” će otvoriti program u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, u Legatu Čolaković. Kaži nam nešto više o ovom, najnovijem izvođenju. 

Egzorcizam 04 je nastavak performansa i rituala koje sam počela da radim u svom stanu tokom “shelter in place” naredbe u Njujorku. U situaciji koja nas je globalno snašla, ne mogu, niti želim kreativno da pobegnem od nove realnosti i neizbežnih promena koje iziskuje. Performans ima u fokusu značenja reči koje su postale diskutabilne u novom kontekstu – sloboda, humanost i granice.

U okviru tog istog programa biće drugih performansa tokom godine, a najavljen je i sjajni filmski program. Misliš li da je performans moguće doživeti preko snimka? Na koji način se za tebe kao autora izvedba razlikuje i koliko uopšte uživaš u ovakvom video materijalu? 

Postoji deo performansa koji, po meni, može samo da se doživi prisustvom. Video materijal dokumentarnog tipa izgubi deo snage i suptilnosti, pogotovo u radovima koji su preko sat vremena (long duration). Kada radim video rad imam drugačiji pristup projektu i ima druge kvalitete.

Program Muzeja savremene umetnosti će zaista da bude sjajan i jako me zanima da vidim FOR WHITES ONLY (Preach R Sun, 2016) jer sam bila uživo na tom performansu u Veneciji, koji je bio energičan, turbulentan i potresan; volela bih da uporedim iskustvo sa video materijalom. Preporučila bih PLANTAIN (VestAndPage, 2018) koji je više u formi nezavisnog filma i OMNIPRESENCE (ORLAN, 1993). Od filmova o performerima tu je recimo PAVLENSKY – MAN AND MIGHT / PAWLENSKI (koji je režirala Irene Langemann), bio je na Beldocs-u pre nekoliko godina.

Koliko je važna transformacija za nekog ko se bavi performansom i je li moguće primeniti veštine auto-menjanja i u drugim intimnim/javnim prostorima delovanja? 

Svaki svoj performans doživljavam transformativno, postoje uvek neke granice koje se pomere i jednako je vredno za performera i publiku. Performans je meni kao da varaš mehanizme koje su primenljivi svakodnevno, pošto je intenzivan, u sebe obuhvati mesece meditacije, menjanje naučenih programa i promenu perepcije. U intimnim sferama ovi procesi idu sporije, i kod mene obuvataju meditaciju, određene vežbe prisutnosti tela i percepcije.

Za kraj, kada bi morala da objasniš nekome iz 18. veka čime se bavi performativna umetnost, šta bi rekla? A nekome iz 22. veka? 

18. vek – Objasnila bih da se bavi filozofskim i političkim pitanjima kroz poetiku jedne pokretne slike.
22. vek – Objasnila bih da se bavi preispitivanjem postojećih konstrukata i plasiranjem novih u okviru umetničke ekspresije.

Sara Kostić je interdisciplinarna umetnica koja stvara u oblasti performansa, vizuelne umetnosti i arhitekture. Zavšila je Master studije na Arhitektonskom Fakultetu Univerziteta u Beogradu, nakon čega je bila učesnik PerformanceHUB programa u Beogradu kao i EmergeNYC, na Hemispheric Institutu za Performans i Politiku na Njujorškom Univerzitetu. U svom radu inkorporira različite društvene fenomenologije koja se odnose na socijalno, političko i fizičko telo, dovodeći u pitanje transformativne odnose između granica i mogućnosti. Aktivno učestvuje i sarađuje sa međunarodnom performans scenom, izvodila je na Venice International Performance Art Week-u (Italija), Bijenalu u Mardinu (Turska), Abrons Art Centar (Njujork), Grace Exhibition Space (Njujork) i drugi.