Pink Panteri na planeti dosade

Jedan od citata koje najčešće koristim kada pišem o ostvarenjima naših filmadžija i književnika jeste onaj Danila Kiša o tome kako su umetnici sa ovih prostora osuđeni na tretiranje politike u svojim delima. Nova event serija The Last Panthers koju je proizveo konzorcijum vrlo moćnih evropskih televizija, sa prestižnom glumačkom ekipom u glavnim ulogama, prenela je Kišov citat kod onih koji su ga bili pošteđeni, a to su anglosaksonski stvaraoci.

Glavni scenarista serije Jack Thorne, jedno je od prvih pera savremene engleske televizije. Još koliko ove godine potpisao je briljantnu i politički nekorektnu seriju Glue, detektivsku priču smeštenu među englesku ruralnu omladinu, dok se ranije iskazao kako u kultnim omladinskim serijama Skins i Misfits tako i u nostalgičnim pričama punim socijalne kritike This Is England. Da li je moguće da pisac sa takvim iskustvom i skoro besprekornim opusom zapravo napravi grešku onda kada kreativno stupi na Balkan?

Očigledno jeste.

The Last Panthers je paradoksalan slučaj serije koja se urušila od silnog pokušaja da bude skrupulozna i postala kulturrasisitička sve pokušavajući da razume svoje protagoniste. Thorne je ovu seriju preistražio i u saradnji sa iskusnim švedskim rediteljem Johanom Renckom na kraju preterao sa autentičnošću.

Britanski novinar koji se kretao raznim, pa i našim, kriznim žarištima – Mischa Glenny bio je savetnik na ovoj seriji, i njene pojedine deonice deluju kao da su prepisane iz njegovih članaka ili knjige McMafia.

U tom oslanjanju na Glennyjevu ekspertizu, Thorne je uspeo da isprva vrlo dobro pokaže uvezanost provala i razbojništava, kao izvora keša, sa drugim vidovima organizovanog kriminala i pokušajima da se taj novac opere i plasira u legalne tokove. Prikaz cirkulacije novca dat u seriji The Last Panthers lako može parirati našem najstudioznijem novinarstvu, ali u tom uranjanju u istinite događaje dolazi do začućujuće neuverljivih pa čak i nemogućih rešenja. Recimo, ceo pokušaj Pantera da prodaju dijamante ljudima iz ciganske čerge u Mađarskoj je prilično bizaran i krajnje neuverljiv, a takvi ambijenti i bande su bili retko ili gotovo nikada tretirani u onim saznanjima koje mi imamo o jugo-podzemlju. Reklo bi se da je tu Thorne odlučio da spoji nekoliko Glennyjevih tema iz članaka i knjiga i napravio čudan balkanski mutant koji nema puno veze sa istinom. Zatim, ideja da Panteri i njihova beogradska ispostava imaju veze sa krupnim javnim radovima i političarima itekako ima smisla ali projekat novog beogradskog aerodroma je opet praktično nemoguć i deluje kao ilustrativan primer u nekom radu koji je znatno odmaknut od stvarnosti.

Saradnja pisca i novinara je za svaku pohvalu, ali se kao ni u Ustaničkoj ulici Miroslava Terzića gde je tim pisaca radio sa Filipom Švarmom iz Vremena, ta saradnja na kraju nije ispostavila kao istinski plodna iako se ni Glennyju ni Švarmu ne može osporiti poznavanje teme.

U običnim okolnostima, ne bih toliko insistirao na pitanjima šta je uverljivo a šta moguće, da sami Thorne i Renck na bizaran način ne insistiraju na tome kako snimaju nešto krajnje realistično. U tom istraživanju otišli su toliko daleko da je znatan deo serije na srpskom (adaptaciju dijaloga radila je naša dramturškinja na privremenom radu u Britaniji Hajdana Baletić, publici najpoznatija po scenariju za film Diši duboko) i realizovan je u maniru srpskog filma. Pre nego što ovo zazvuči kao diskvalifikacija, važno je naglasiti kako pod tim podrazumevam da je Renck očigledno jako dobro proučio našu kinematografiju, pre svih verovatno opus Srdana Golubovića koji se u prva dva filma i bavio formama tranzicionog krimića i da The Last Panthers apsolutno ne liči na pogled nekog stranca na naš grad.

Naprotiv, podela u kojoj se nalaze popularni i cenjeni glumci poput Nikole Đurička i Nikole Rakočevića, karakterni as Boris Isaković, a značajnu ulogu igra isto vrlo cenjeni Igor Benčina, čija je karijera u usponu, deluje kao da ju je sastavio iskusan srpski reditelj, i bitno se razlikuje od izbora lolkalnih kadrova koje inače prave stranci. Međutim, onda u tim okvirima čudi da alfa-Srbina i glavnog Pantera igra Goran Bogdan koji govori nekim čudnim jezikom, nekom verzijom srpskohrvatskog koja ponajviše liči na ono što Slavoj Žižek naziva jezikom slovenačkih funkcionera u Beogradu.

I tu dolazimo do Thorneovog i Renckovog ključnog udruženog zločinačkog poduhvata. Srpskoj bandi Pink Panter, njih dvojica uvaljuju toliko obilje raznih motiva iz prošlosti, neka sećanja na bratoubilačke ratove, verske tenzije, a Bogdanov lik Milan Čelik povrh svega ima i brata sa srčanom manom zbog kog se bavi kriminalom, da to sve praktično poništava sve ono zbog čega su Panteri postali poznati a to su drske, fizički agresivne, često sinhronizovane pljačke i bekstva koje su dosta dugovale upravo filmskim uzorima. Od naziva Pink Panter preko lažnih lica po uzoru na Mission Impossible korišćenih u jednoj pljački, oni su u određenom smislu u stvarnosti rekreirali holivudsku fikciju. Tog pop kulturnog agensa zapravo nema i Thorne praktično, u saradnji sa Renckom kod kog alfa-Panter živi u ćumezu, sa porodicom koja je u ritama; iznova potvrđuje Kišovo upozorenje jugoslovenskim umetnicima. Ovog puta doduše, on ga prilagođava jugoslovenskim kriminalcima koje su ranije u žargonu doduše nazivali umetnicima, a novinar Vremena Miloš Vasić ih i dalje tako naziva.

Sve bežeći od klišea, srpskim kriminalcima je u ovoj seriji oduzeto pravo da budu nestašni, pohlepni, duhoviti ili barem klasične sociopate, već su opterećeni jeftinim motivacijama poput bolesnog brata i sličnih iskliznuća.

Uprkos tome što je učešće ljudi iz podzemlja u neprijatnostima na prostoru bivše Jugoslavije nesporno, kao i činjenici da su Panteri imali iskustvo u Arkanovim Tigrovima, Legijinim jedinicama itd. to na kraju nije dovoljno iskorišćeno. Naime, uprkos insistiranju na ratnom bekgraundu, koji je inače svojstven mnogim pljačkašima u istoriji, primer je jedan od učitelja Johna Dillingera, u seriji nije pokazano kako je njihova vojnička organizacija stečena u vojsci na bilo koji način igrala ulogu u tim pljačkama.

Za kraj, možda je upravo to što je John Dillinger zaboravljen kao uzor Pink Panterima možda i najveći greh serije The Last Panthers. Naime, Dillinger je na svoju dugu robiju otišao pre pronalaska automobila sa kojima se moglo putovati na dužim relacijama, ton-filma, ili radija u kolima. Kada je izašao iz zatvora bio je toliko van tokova da je išao u bioskop kako bi slušao savremeni govor i naučio da komunicira u skladu sa vremenom. Panteri su takođe došli iz jedne zemlje koja je bila izolovana, i o svetu koji su došli da opljačkaju učili su iz filmova. Oni su Dillingeri našeg doba, a The Last Panthers ih je prikazao kao grupu depresivnih žrtava tranzicije iz tame neke od festivalskih sala.

Umesto Gorana Bogdana, Panteri zaslužuju nekog svog Warrena Oatesa ili Johnnyja Deppa, a umesto Thornea i Rencka, nekog Michaela Manna koji ume da prepozna mit unutar ozbiljno istraženog realizma.