Da li imate preko 18 godina?

Osvrt na Bitef 2017: intervju sa Ersanom Mondtagom

Mladi nemački umetnik turskog porekla, koji je u Minhenu osnovao pozorišnu trupu Kapitæl Zwei Kolektif, razgovarao je sa nama o svom nekonvencionalnom pristupu teatru.

1
0

Ersan Mondtag, nemački reditelj turskog porekla, ima samo 30 godina i posle velikog uspeha u Nemačkoj u protekloj godini (TeatarHeute: “…reditelj u usponu 2016. godine”, kao i “scenograf i kostimograf godine”), osvaja ostatak Evrope. Na 51. Bitefu, pod sloganom Epic Trip, gostovao je sa dve svoje predstave – “Sneg“ po motivima romana turskog nobelovca Orhana Pamuka (Thalia Theater, Hamburg) i „Istrebljenje“ prema tekstu mlade dramske spisateljice Olge Bah (Koncert Theater Bern).

Foto: Birgit Hupfeld

Polje Mondtagovog ideološkog interesovanja su nepomirljivi paradoksi civilizacije, počevši od najopštijeg konflikta Istoka i Zapada, koje ga se najličnije tiče u kontekstu njegovog porekla, kao pripadnika turske etničke manjine, ali Nemca po rođenju, što je i najdoslovnije ilustrovano izborom baš ove dve produkcije. „Sneg“ se bavi dugotrajnim unutarnjim problemima političkog islama. Pamuk je ovaj roman o nespretnom pokušaju pomirenja sekularizma i religioznosti u Turskoj napisao još pre savremenih krstaških ratova, koji su inficirali ceo svet nakon napada na njujorški trgovački centar 2001. godine, a da je ova tema danas još aktuelnija, ne svedoči samo činjenica da još uvek nemamo rešenja za ove konflikte, već i zapuštena migrantska kriza, radikalna promena demografske slike Evrope, opšta relativizacija pojmova slobode, tolerancije, demokratije.

Druga predstava, „Istrebljenje“, koja je i zatvorila festival, direktno govori o suštinskim egzistencijalnim noćnim morama evropske intelektualne omladine, koja u slepom, beskompromisnom stavu odbrane slobode neprimetno prelazi u fašizam. Iako na prvi pogled dve različite predstave, prepoznaje se Mondtagovo rediteljski rukopis, ne samo u formalnom smislu (identična dramaturška obrada), već i na polju sadržaja. Pošto sam mu skrenila pažnju na to, našalio se rekavši da bi se “Istrebljene” moglo na neki način nazvati afterpartijem “Snega”. Obe predstave se odlikuju očaravajućim dizajnom i poetskim izrazom (u slučaju „Istrebljenje“, Mondtag potpisuje i scenografiju i kostim), interdisciplinarnim pristupom, koji čini crossover između klasičnog pozorišnog izraza, instalacije, performansa, eksperimentalne žurke, savremenog plesa, estetike video igara i virtuelnog sveta uopšte, što su umetnički oblici kojima se bavio i ranije, još na studijama.

Pre nego što je postao instuticonalni umetnik, Mondtag je imao vrlo zanimljiv početak u Minhenu. Tamo je, dok je studirao, osnovao trupu Kapitæl Zwei Kolektif, i prvi put sarađivao sa Olgom Bah (“Istrebljenje”) i kompozitorom Maksom Andžejevskim (“Sneg”). Plan mi je da ga pitam sve o tome. “Ersan Mondtag ima vanrednu tehničku probu. Ja sad tu stvarno ništa ne mogu”, kaže mi njegova trup menadžerka. I stvarno. Ništa se tu ne može. Celo pozorište se uzmuvalo da se blagovremeno reše tehnički problemi. Dvadeset minuta pred početak predstave, on, vidno uzbuđen, ipak dolazi da porazgovara sa mnom.

ERSAN MONDTAG: Kapitæl Zwei Kolektif je bio samoorganizovana akcija dok smo studirali, uglavnom smo se bavili uličnim performansom. Grupa se sastojala od glumaca, kompozitora, vizuelnih umetnika i naučnika, skoro pedeset ljudi koji su radili zajedno. Poslednji performans Kapitæl Zwei Kolektif je “Konkordia”, durational performance, koji je trajao 9 dana. Tada smo Olga, Maks i ja zajedno radili. Skoro svi članovi grupe su sada institucionalni umetnici. To je normalno. Povremeno radimo zajedno u institucionalnim okvirima, na različitim projektima, ali siguran sam da se više nikad neće desiti da ponovo svi radimo u tom sastavu.

Koja je glavna razlika u tvom pristupu bavljenja pozorištem u nezavisnom modelu poput Kapitæl Zwei Kolektif i u institucionalnim okvirima?

ERSAN MONDTAG: Ja sam i dalje nekonvencionalni umetnik. I dalje radim na nekonvencionalne načine i u instituciji. Glavna razlika je u tome što radeći nezavisne produkcije nemaš novca da radiš stvarno velike stvari. Vizualne spektakle ili tehnički kompleksne efekte, radeći nezavisno jednostavno ne možeš da priuštiš.

U instituciji, naročito u Nemačkoj, moguće je bukvalno sve što možeš da zamisliš, ali problem tog sistema je što je esencijalno neprijateljski prema kreativnosti. Sve mora da bude mesecima unapred smišljeno i realizovano.

Ja moram da imam rešenu i postavljenu scenografiju na prvoj probi. Teško je praviti izmene kasnije, jednostavno, nije fleksibilno, ne dopušta prostor za improvizaciju, koja je čar nezavisnih projekata.

Ersan Mondtag; foto Thomas Schröder-MMK

Kako su se finansirali Kapitæl Zwei Kolektif i slični projekti?

ERSAN MONDTAG: Crowd funding kampanjama, a ulagali smo i svoj novac. Ja sam digao kredit u banci. Pravio sam dobru umetnost ali sam bankrotirao. Tek pre dva meseca sam konačno vratio dug banci.

Sve ove predstave, i nezavisne i institucionalne, vrlo su politički angažovane. Da li veruješ da pozorište ima političku moć i kakvu?

ERSAN MONDTAG: Ne bih mogao da kažem da verujem da pozorište ima političku moć, ali ljudi koji rade u pozorištu moraju da se osećaju politički odgovornim. Kao uostalom i cela intelektualna i medijska scena u Nemačkoj. Svi smo uključeni u javne političke debate. Sticajem tih okolnosti, mi smo instrumenti politike. Postoji i takav imperative da u Nemačkoj, ako si politički aktivan, moraš da se ponašaš besprekorno. Ne opraštaju se ni najmanje greške. Ako postoji makar ideja o tome da je neko možda korumpiran, njegova karijera je završena.

I u “Snegu” i u “Istrebljenju” pojavljuje se sličan motiv. Da se neko, u prvom slučaju pozorišna trupa, u drugom mladi koji se zabavljaju na žurci, zaigrao i postao mnogo suroviji od onog protiv koga se pobunio.

ERSAN MONDTAG: Postoji bezbroj primera kada je političko pozorište postajalo propagandno. No to su sve simptomi društva sa kojim već nešto nije u redu. Ako pozorište nekog društva nije slobodno, ako čitava umetnička scena nije slobodna, onda se ne može reći da je to društvo demokratsko. Mnogo je takvih društava u Evropi, Turska je jedan od primera.

Da li ideš u Tursku?

ERSAN MONDTAG: Ne. Ne idem više u Tursku. Jedno vreme sam i živeo tamo, ali danas sam neprijatelj. U Nemačkoj ja sam politička figura. Pravio sam snažne izjave protiv Turske. Ne bih rizikovao da budem uhapšen.

Kako misliš da komunicira tvoja predstava “Sneg” glede tog pitanja, u kontekstu toga da nemački reditelj turskog porekla pravi predstavu o turskom političkom pitanju za nemačku publiku?

ERSAN MONDTAG: Ja ne bih rekao da je moja predstava o Turskoj. Kao ni sam roman, uostalom. Oni su o univerzalnim temama. Zato moji likovi nisu zabrađene žene, već žene sa plavim perikama, radikalizacija može da se desi bilo gde. Upravo se dešava u Nemačkoj da neke manjinske grupe, desničarski orjentisane grupe, postaju veoma radikalne u retorici. To pokazuje da je Nemačka u krizi. Evropska zajednica se raspada. U tom smislu nema razlike između Turske i Nemačka. I bilo bi dobro da se nemačka publika suoči sa tim.

Na kraju razgovora, dok cupka u mestu, nestrpljiv da se vrati na scenu, Ersan Mondtag mi otkriva da ga za dve nedelje očekuje još jedna premijera u hamburškom Thalia Theater. Postavlja Eshilovu “Orestiju”. Savremena evropska scena vraća se mitovima s početka naše civilizacije. Kakav spektakularni povratak grčke tragedije!

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: