Olivera Mitić: Najlepša i najutešnija stvar koju možemo da uradimo je da pričamo o tome kako se osećamo

O nagradi Đura Đukanov, koju dodeljuje kikindska Narodna biblioteka „Jovan Popović“, koja je ujedno i omogućila štampanje rukopisa kratkih priča Samodisciplina – obrazovanju – pisanju – odrastanju i svim nedoumicama koje ga prate – instagram stranici Tekst i grad i kojim projektima bi volela da se posveti u budućnosti – sa Oliverom Mitić razgovarala je Jelena Vukićević

Promocija zbirke priča Samodisciplina je zakazana za četvrtak, 23. februar, od 18h (Kvaka 22). Razgovor vodi aktivistkinja i novinarka Lana Nikolić.

Čestitam vam na nagradi Đura Đukanov, koju dodeljuje kikindska Narodna biblioteka „Jovan Popović“, koja Vam je ujedno i omogućila štampanje rukopisa kratkih priča Samodisciplina. Obrazlažući odluku, članovi žirija Jovana Koprivica, Slađana Stamenković i Dragan Babić, naveli su da nagrađeni rukopis predstavlja slojevito i kompaktno delo koje promišlja određene dominantne teme i donosi ih čitaocima iz ugla pripadnika mlade populacije.

Pre svega, jeste li tokom pisanja nameravali da priče pošaljete na konkurs, ili? Odakle motivacija, potreba, želja?

Priče koje su se našle u rukopisu za konkurs nastale su u relativno kratkom periodu. Većina njih napisana je u proteklih godinu dana pa su možda baš zbog toga i tematski slične. Rekla bih da im je glavna poveznica taj vrlo specifičan period života ranih dvadesetih u kom se i sama nalazim i koji je težak za navigaciju (ako uopšte možemo reći da je neki period života lak za preživljavanje).

Zbirka koja je na kraju postala Samodisciplina je u suštini rezultat neke potrebe za pričom i otvaranjem o tome kako je mladima. Pokušaj da se reflektuje sadašnjica onako kako je mi vidimo. Konkurs Đura Đukanov nije bio u planu dok je rukopis nastajao, ali mi je drago da sam na njega naišla kad je rukopis bio gotov, jer je taj materijal sasvim neočekivano dobio mogućnost da ode dalje od mene, što je istovremeno i strašna i uzbudljiva pomisao.

Što se drugog dela pitanja tiče – ne mogu nužno da pričam o potrebi za pisanjem, jer pisanje ne doživljavam kao bukvalnu potrebu. Pre bih rekla da je empatijski eksperiment, način da se razmišlja i razume sve ono što se mladim ljudima dešava, a o čemu se ne govori dovoljno. Koliko god to antiklimaktično zvučalo, ne verujem u inspiraciju kao vid “nadahnuća” koje samo od sebe pada sa neba.

Pisanje je, prosto rečeno, produžetak komunikacije kroz radnu naviku. Mišić koji se vežba, a koji pomaže ne samo u tome da se međusobno bolje razumemo, već i da iznova proživimo, shvatimo i preradimo različita iskustva – bilo da smo kroz njih prošli direktno ili indirektno.

I pisanje je zabavno ili makar ja ne vidim draž u njemu ako nije takvo, a mislim da na to često zaboravimo.

Fotografija sa promocije knjige u Kikindi i dodele nagrade Đura Đukanov

Na tragu obrazovanja i edukacije, koliko vam je pohađanje književnosti pomoglo pri studijama novinarstva, i obratno (diplomirali ste i holandski jezik, književnost i kulturu, kao i novinarstvo na Fakultetu za medije i komunikacije)? Možete li da nam približite i rad u nastavi, obzurom da ste tokom prošle godine radili kao saradnica u nastavi na Fakultetu za medije i komunikaciju.

Mislim da je književnost u mom životu bila prisutna i mnogo pre studija, štaviše, čak i pre bilo koje škole. Imala sam tu sreću da odrastam okružena knjigama, tako da sam se u priče zaljubila još od malih nogu. Ono u čemu je obrazovanje, međutim, definitivno pomoglo, bila je ta potreba da pročitano stavim u neki nov kontekst – konceptualni, istorijski, politički, intertekstualni. Novinarstvo se na to dodatno nadovezalo, jer je tražilo razumevanje aktuelnih događaja, uz temeljnije učenje o medijima i medijumima za prenošenje poruke.

I možda taj dualni put obrazovanja jeste malo nekonvencionalniji, ali imam utisak da mi je pružio mnogo toga – počev od discipline, preko pravilnih sistema istraživanja, pa sve do načina da se neka “dečija” radoznalost kanališe u nešto konkretno.

Samim tim je i rad sa studentima u periodu u kom sam bila zaposlena na fakultetu bio neprocenjiv. Ta razmena ideja i prenos znanja sa divnim, inteligentnim i mladim ljudima je jedno posebno iskustvo, pre svega kada su u pitanju bile radionice kreativnog pisanja.

Osvrnimo se sada na zbirku, budući da je reč o kratkim pričama, koliko ste poznavali svoje junake pre nego što ste počeli da pišete o njima? I par reči o naslovu, obzirom da zbirku otvara priča Samodisciplina. Kako ste došli do rešenja zbirke, i imenovanja pojedinačnih priča?

Pisanje je za mene sinonim za razmišljanje, sinonim za osećanja, stavove i ideale, za tugu, sreću i saosećanje. A ipak, među svim tim likovima o kojima pišem, od kojih se neki pojavljuju češće od drugih, ne postoji nijedan kog bih prisvojila kao kalup u koji sam preslikala samu sebe.

Međutim, svi oni, koliko god bili loši ili dobri, dopadljivi ili nedopadljivi, na kraju dana razmišljaju, govore i delaju u skladu sa temama koje me okupiraju iz dana u dan. To su često mladi ljudi, kao što sam sa dvadeset četiri godine i ja još uvek mlada osoba, a njihovi problemi su podjednako savremeni i fluidni koliko i svakodnevica kroz koju se krećem.

Mislim da se retko kad zapravo slažem sa svojim likovima i da ih još ređe podržavam u tome što rade, ali se zato uvek razumemo na nekom dubljem nivou. Delimo isti Weltschmerz, reagujemo na iste probleme u društvu, na iste nejednakosti, bol i diskriminaciju. Svi zajedno, ovako stavljeni na gomilu, znamo šta znače strahovi i nesigurnosti, manjak ljubavi i komplikovani odnosi u kojima ne umemo da plivamo. Zato jedni drugima (i ja njima, a i oni meni) nastavljamo da bacamo pojaseve za spasavanje.

Što se naslova tiče, zbirka ga je dobila sasvim slučajno. Pre prijave za nagradu nije formalno imala naslov, a nakon što su mi javili da sam je osvojila bilo je potrebno doneti odluku u nekoliko sati. Intuitivno sam se odlučila da se knjiga zove po prvoj priči, mada bih rekla da je tema samodiscipline u odnosima prema sebi i prema drugima nešto što se provlači i kroz ostatak zbirke.

A ako govorimo o tome kako inače biram naslove – to često varira. Neke priče su ime dobile i pre nego što sam napisala prvu reč (tako je, recimo, imenovan “Ženski nagon”), a neke su naslov dobile ili iz samog teksta ili na osnovu konkretnog motiva koji se u njemu pojavljuje.

Edgar Alan Po je za dominantnu odliku kratke priče odredio mogućnost da se pročita u jednom dahu, dok su drugi predlagali određeni broj reči koje delo mora sadržati da bi se vodilo kao kratka priča. Šta je po vama najznačajnija osobina kratke priče? Kada znate da je jedna vaša priča završena, odnosno, završavaju li se priče?

Zanimljivo je kako neku formu koja zvuči dosta jednostavno nekada teško objašnjavamo. Čini mi se da je to slučaj i sa kratkim pričama. Za mene, ovaj žanr uglavnom ide u dva smera – to je ili prikaz promene nečijeg unutrašnjeg stanja, kada likove nađemo na totalno drugom emotivnom mestu na kraju priče u odnosu na njen početak, ili je to razrada jedne konkretne situacije.

Mislim da je u oba ova slučaja neki vid “putovanja” ono što je najvažnije, iako sam cilj puta ne mora da bude finitan. Nekad je dovoljno da ispratimo samo jedan momenat u nečijem životu i da imamo priču. To što je ona možda samo delić slagalice nečijeg iskustva ne znači da ne može da stoji samostalno.

Fotografija sa promocije knjige u Kikindi i dodele nagrade Đura Đukanov

Telesnost, kao i sve nedoumice u vezi sa odrastanjem, preoblikovanjem, prisutan je kako u mislima, tako i u delanjima vaših junaka. Da li je moguće osvestiti očekivanja, kako da naučimo, da se ne stidimo, kome možemo da se obratimo, a za čime sve posežemo danas?

(U tom trenutku ona je još mala. Osoba u obliku deteta koja o svom telu ne razmišlja kao o nečemu o čemu se ima mišljenje. Ono je za nju samo omot. Ona jede krišom ispred pekare, od novca preostalog od užine, nekakvim kusurom koji je nagrebala na dnu školske torbe. Ne zna zašto se skriva, jer i dalje ne nailazi skroz na stid, onaj poseban, onaj ženski, od same sebe, njego na njegove korene koji tek počinju da se primaju… vidiš je kako se trza svaki put kad čuje prezir koji dolazi sa svih strana, a najviše iznutra. Vidiš je kako raste, a u stvari se sve više smanjuje. Vidiš pred sobom celu njenu budućnost, jer, na kraju krajeva, takva je bila i tvoja.)

Čini mi se da bi svima nama bilo lakše kada bismo imali odgovore na ova pitanja. Ja bih prva volela da ih znam.

No, šalu na stranu, sve se opet svodi na komunikaciju, na razgovor o onome što nas tišti, jer jedino tada možemo da osetimo ma kakvo olakšanje. Ranjivost uvek deluje kao strašna ili riskantna stvar, ali mislim da u praksi nije, samo smo mi od nje napravili bauk. Najlepša i najutešnija stvar koju možemo da uradimo je da pričamo o tome kako se osećamo, šta nas plaši, čega nas je sramota i šta to sve čuči u nama, a da zauzvrat dobijemo razumevanje. Od toga se raste mnogo više nego od bola.

Jedan od vaših junaka kaže da je uvek sam.

(Ali bio sam sam. Dok mi je grizla usnu i ostavljala šljivu na vratu, bio sam jedini čovek na celom svetu. Bio sam mali, bio sam pijan, bio sam odsečen od svega što je prolazilo pored mene. Keva je u tom trenutku živela ko zna gde, s ko zna kim. Ksenija je bila na drugom kraju grada apsolutno nedostupna. Strahinja je plakao kod kuće sa Slavicom. Draško je ležao u nekoj hladnjači i čekao da ga našminkaju i obuku za sutra.)

Kako razumevate usamljenost, kao prostor za koji je vredno izboriti se, ili kao prostor tuge, nametnutog bega? Sa druge strane, ako nas niko nikada nije naučio disciplini, čemu su nas učili?

Svi mi povremeno mislimo da smo sami na svetu i da se u tom osećaju gušimo. I koliko god samoća može biti prostor u kom upoznajemo sebe i shvatamo šta nam je bitno i od čega smo napravljeni, problem nastaje ako to “otuđenje” ne dolazi našom voljom i ako nema rok trajanja.

Rekla bih da je usamljenost pre svega u sadašnjem trenutku neko prevalentno osećanje, ali da je istovremeno i jako paradoksalno. Mislimo da nas niko ne razume i da smo jedini na svetu, a onda se ispostavi da apsolutno svako u našem okruženju prolazi kroz isti taj proces. Zato je jedino rešenje ranjivost i otvaranje, a eto, to je jedna od stvari koju nas nisu učili. Otišla bih čak toliko daleko i rekla da su nas možda od malih nogu učili da radimo suprotno.

Međutim, kada smo u stanju da u drugima prepoznamo sebe i kada dođe do tog momenta istinske refleksije i razumevanja, sa leđa nam se skida ogroman teret. I sa tim ne smemo da stanemo samo zato što smo se nekad u nekom odnosu “opekli”.

Na Instagram stranici Tekst i grad od jula 2022. godine pišete o knjigama, preko popularne kulture – i kako ste se kratko predstavili, o svim drugim temama o kojima imamo mišljenje, čak i kad nas niko nije pitao. Koliko vremena vam je potrebno za pojedinačni post, kako birate teme, koliko razmišljate o publici, njihovim očekivanjima i potrebama? Koliko vam donosi radost, a koliko je opterećenje?

Koliko vremena ode na stranicu zavisi od objave do objave. Neke nastanu za tridesetak minuta, za neke je potrebno nekoliko sati. Sve zavisi od teme i koncepta. Na kraju dana, ništa od toga ne doživljavam kao opterećenje, već isključivo kao izuzetno zabavan hobi. Lepo je kad se na nečemu radi i kad se na kraju dođe do finalnog proizvoda, do nečeg novog što smo sami napravili.

Taj proizvod ne mora da bude savršen, štaviše, rekla bih da ovi moji nikad i nisu, ali je dovoljno da bude komunikativan i da rezonuje sa ljudima kojima je namenjen. A to je nešto što se trudim da postignem sa bilo kojim sadržajem koji stvaram.

Šta mislite koliko i na koji način društvene mreže doprinose i mogu li da dovedu do značajnijih promena, u sferi čitalačkih navika, tretmana i recepcije knjiga (imamo u vidu naravno prakse prikazivanja knjiga karakteristične za buktok, bukstagram i slične platforme)?

Rekla bih da društvene mreže apsolutno doprinose, ne samo književnoj sceni, već i kulturnoj sceni u globalu. A s obzirom na količinu dostupnog sadržaja i na sveprisutnu hiperprodukciju, izuzetno je značajno da imamo određene “vodiče” koji nam mogu pomoći da dođemo do nečeg što će baš nama lično biti značajno, inspirativno i interesantno. Ako tih faktora nema, kultura gubi jednu od svojih bitnijih uloga u društvu – tu osobinu da je neko dobrovoljno i sa radošću konzumira. Ne moraju to uvek (ili ikada) da budu renomirani klasici dokle god nalaze svoju publiku koja u njima pronalazi određeni značaj.

Kada jednom otkrijemo da to nisu dosadne stvari, da knjige, na primer, nisu samo nametnute lektire, već da nam otvaraju razne horizonte, ne možemo ni da pretpostavimo gde će nas to dalje odvesti i koliko toga o sebi, o drugima i o svetu možemo usput da saznamo. A mislim da online platforme biju upravo tu bitku i da je sve više i pobeđuju.

Osvrnula bih se i na mesto profesionalne i institucionalne kritike, i koliko je važno to mesto susretanja i prepoznavanja u pristupu koji je karakterističan za onlajn zajednice neprofesionalnih čitalaca?

Profesionalna i institucionalna kritika svakako ima svoje mesto i ulogu u kanonu. To je nešto što se ne može poreći, a mislim da i ne treba. Ono što je doduše potrebno, a na čijem smo tragu tek u poslednjh nekoliko godina, jeste to odvajanje snobizma i elitizma od različitih književnih formi.

Književnost jeste umetnost, ali ona nije samo umetnost i ona nije uvek umetnost, što važi i za sve druge grane industrije zabave. Ako je “čuvamo” i isuviše intelektualizujemo nestaće zajedno sa generacijama koje joj nisu dale mesta da bude ono što jeste. Zato su online prostori, a i svi drugi prostori u kojima se bez osude govori o različitm medijima neophodni.

Ako nemamo utisak da je knjiga nešto što nam može biti blisko, već verujemo da je rezervisano isključivo za određeni profil ličnosti, nikada za njom nećemo posegnuti. Međutim, ako saznamo da za svakog od nas postoji neko štivo koje odgovara – već smo na pola puta ka tome da napravimo kulturnu revoluciju. A to je ono što rade online zajednice i neprofesionalni kritičari.

Koje autore čitate, kojim naslovima se iznova vraćate, odajte nam neko vaše književno otkriće? Kakvim biste projektima voleli da se posvetite u budućnosti, i gde vidite prostora za napredak, ujedno i izazov? Možda duža forma, osećate li je kao potrebu, mogućnost?

Ja sam lično “svaštojed” kada pričamo književnosti. Čitam sve što mi deluje zanimljivo, bilo da ima etiketu čiklita, naučne fantastike ili tzv. ozbiljne proze (štagod ona bila, o tome se zaista može diskutovati beskrajno). Ono čemu se najčešće vraćam je možda ipak žanr u kom i sama pišem, a to je upravo taj milenijalski realizam. Zbog toga su mi autorke poput Sali Runi i Lili King najbliže srcu.

Često se vraćam i Margaret Atvud, posebno zbog toga što eksperimentiše sa žanrovima, kao i knjizi “The Cranes Dance” Meg Hauri koju već godinama doživljavam kao neku vrstu ogledala sopstvenog karaktera. Na spisku večnih favorita nalaze se i Mišel Faber i Lev Grosman koji kroz fantastiku i sci-fi u stvari pišu o ljudima i realnosti na način na koji nigde drugde nisam srela.

Što se mog pisanja tiče, verovatno je roman neki od sledećih koraka. Zapravo, postoji nekoliko “prvih verzija” nekoliko romana na kojima povremeno radim, ali je potrebno još vremena da legnu na svoje. U međuvremenu, tu su kratke priče, moja prva ljubav, koje nekad nastanu i same od sebe dok se vozim tramvajem, sređujem kuću ili radim nešto treće.

*naslovna fotografija: Jelena Petrović

Biografija:

Olivera Mitić rođena je u Smederevu 1998. godine. Završila je novinarstvo na Fakultetu za medije i komunikacije, kao i holandski jezik, književnost i kulturu na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Osim pisanja novinarskih tekstova, kao i književnih i pozorišnih kritika, bavi se i pisanjem proze.

Uređuje i priprema sadržaj za Instagram stranicu TEKST i GRAD i razna mišljenja, posvećenu popularnoj kulturi, koju je osnovala u julu 2022. godine.

Njena kratka proza prisutna je u nekolicini zbornika, almanaha i književnih časopisa. Nagrađivana je na brojnim domaćim i regionalnim konkursima, među kojima se nalaze i Ulaznica (2021), Najbolja kratka priča Pirota (2022) i Najbolja studentska priča Služebnog glasnika (2021. i 2022.).