Od knjige do filma – majstorske domaće adaptacije

Imajući u vidu razne knjige, filmove i njihovu međusobnu komunikaciju, transformisati književno delo u filmsko svakako je teže nego istoimenim robotima da promene oblik. Ova „promena oblika“ jedne priče/ideje, poznata je kao adaptacija, a još preciznije kao transpozicija narativa. U svetskoj kinematografiji je adaptacija česta praksa, ali se i kod nas pojavila književnost na zapaljivoj filmskoj traci, u drugoj deceniji 20. veka. 

U svetskoj kinematografiji je adaptacija česta praksa. Uz hitove našeg vremena, poput Fight Club-a (1999) ili TV serije Igra prestola, transpozicija sa papira na filmsko platno odigrava se tokom čitave istorije filma. Kada zamišljam da prelistavam istoriju filmskih adaptacija, pred očima mi se ređaju Isijavanje (1980), Kabare (1972), Strogo kontrolisani vozovi (1966), preko Psiha (1960) i većine noir filmova tog doba, pa sve do Poštanskih kočija (1939) i Puta na Mesec (1903) – dakle početaka onoga što danas doživljavamo kao tipičan dugometražni igrani film.

I kod nas se u drugoj deceniji 20. veka pojavila književnost na zapaljivoj filmskoj traci. Do II svetskog rata bila je baš „zapaljiva“, znajući koliko ih je malo sačuvano; što zbog rata, što zbog političkih okolnosti. Moja lista uzima u obzir filmove od 1946. do 2007. godine, radi, razume se, istorijske distance. Mada sam sve do malopre razmatrao filmove Karaula i Klopka, bilo u uvodu, bilo u pojedinim scenama impresivne, moram da izrazim žaljenje što se nijedan nije našao na listi. Filmovi dole su dragoceni primeri za svakog koga zanima film (ne nužno samo „domaći“), kao i razgovor između jezika književnosti i jezika filma.

7) SUMNJIVO LICE (1954, Soja Jovanović)

Prva domaća filmska rediteljka, Soja Jovanović bila je i prvi majstor adaptacije klasika naše književnosti Pop Ćira i Pop Spira (1957), prvi domaći film u boji). U Sumnjivom licu, posebno je zanimljiv dvostruki odnos prema pozorištu. Ne samo po ponekad pre-ekspresivnoj glumi, već se i po režiserskom postupku vidi uspostavljanje odnosa prema pozorištu kao ustoličenoj umetnosti. Film počinje i završava se meta-prikazom tipičnog izvođenja Nušićeve komedije u jednoj varoši. Ne samo gledaoci, nego i meta-likovi glumaca „zaborave“ da zapravo gledaju, odnosno igraju neku priču, te se na kraju glumci u ulogama Marice i Đoke iznenade kada, dok se strastveno ljube – poput tipičnog holivudskog hepienda – čuju gromoglasan smeh. Kamera ide unazad, vidimo varošansku publiku kako se kezi i zavesu koja pada. Stilski sasvim drugačija preteča Dogvila (2003) Fon Trira. 75-minutno Sumnjivo lice zanimljivo je za gledanje ne samo kao istorijska adaptacija klasika, već i kao zaokružena epizoda komične low-budget TV serije. Film možete pronaći ovde. 

6) SVETO MESTO (1990, Đorđe Kadijević)

Skačemo u godinu devedesetu do, uz Virdžinu (1991), jedno od poslednjih remek-dela jugoslovenske kinematografije, Sveto mesto. Ako neko nije gledao Leptiricu (1973) Dorđa Kadijevića, pa… Nek je pogleda dok je još na internetu. Kao i u adaptaciji Glišićeve pripovetke – „prvom srpskom hororu“ – ono što u Svetom mestu fascinira je prenošenje mističnih elemenata proze, onih trenutaka koji su najstrašniji jer ih zamišljate dok čitate u mraku svoje sobe. Kadijević je u adaptaciji Gogoljeve kratke priče Vij, na još višem nivou iskoristio filmska sredstva da pokaže svoj doživljaj književne misterije i strahote. Priču ne samo što je transponovao na film i u predratno srpsko selo, već ju je i obogatio. Uz duhove, veštice i lepotice, preispituje se odnos duha i tela, vere i iskušenja. Bez daljih spojlera, reći ću samo da onaj ko želi da vidi fantazmagoričnu scenu u kojoj Mira Banjac (veštica) jaše na Draganu Jovanoviću (mladi pop) kroz pustu maglu, može da se časti i pogleda Sveto mesto.

 5) ČUDOTVORNI MAČ (1950, Vojislav Nanović)

Prvi mejnstrim i prvi ”no-brainer” za mene na ovoj listi; u smislu da se sam se ovog filma prvog setio kada sam odlučio o čemu pišem. Nisam 100% siguran da li je prva adaptacija književnosti nakon II svetskog rata u domaćem filmu, ali da je prvi epski blokbaster – to sigurno jeste. Ovde, kao i u Sumnjivom licu, ima pozorišne glume i tehničkih manjkavosti. Ali i nakon što sam po drugi put – posle 15-ak godina života i 5 godina FDU-a – pogledao ovaj film, bio sam impresioniran kvalitetom i posvećenošću. Adaptirati narodnu priču Baš-Čelik u scenario (Jugoslav Đorđević i Voja Nanović) i potom ga snimiti, ne bi ni danas niti bilo kad bio lak zadatak. Za to vreme i okolnosti neverovatno visok budžet ispratile su scenografija, kostimografija, muzika, i, najvažnije – montaža. Čudotvorni mač je „od 7 do 77“ boks-ofis hit, i to ne samo zbog legendarne „daj, baba, glavu“ scene.
Film možete pronaći ovde. 

4) SLUČAJ HARMS (1987, Slobodan D. Pešić)

Koristim mogućnost filmskog vremeplova i pritiskam dugme ”and now for something completely different” („a sada nešto potpuno drugačije“). Slučaj Harms je vrlo specifičan… filmski slučaj. Imam utisak da ni etiketa „art-haus film“ nije dovoljna. Jedino na šta iole podseća je 7 godina stariji film Splav meduze. Adaptacija nije direktna, nije ni po motivima jednog dela, već je kolaž inspirisan nekolicinom priča, pesama i delova drama, na filmsko platno prenoseći duh Harmsa. Ukratko – indirektna adaptacija i potpuna transpozicija. Nije garantovano ni da će ljubitelj Harmsa iz prve sve shvatiti, ali verovatno će osetiti. Početak i još nekoliko sekvenci režirane su kao „igrana animacija“, i preporučujem ga svakome ko voli sovjetsku avangardu. Ko ne, dolazimo do 50:50 autorskog filma – ili divljenje, ili nipodoštavanje. Ipak, Slučaj Harms je možda i najzanimljiva „izokolna“ adaptacija u domaćoj kinematografiji.

3) MARATONCI TRČE POČASNI KRUG (1982, Slobodan Šijan)

Drugi i poslednji ”no-brainer” na ovoj listi. Za razliku i od drame Dušana Kovačevića, i od potonjeg filma Slobodana Šijana. Prežvakana fraza ili ne, Maratonci su jedan od filmova gde prilikom svakog gledanja može da se uoči i zaključi nešto novo. Bilo da ga gledaš ushićen/a u dobrom društvu/sam/sa mačkom/psom, bilo depresivan/a jer si malopre čuo/la da ti je upravo grobar postao… pa, znamo šta.  Svakako naša najbolja filmska adaptacija u žanru komedije, u najširem značenju tog pojma. Posebno zanimljivo, Kovačević je svoju diplomsku dramu, napisanu oko 10 godina ranije, sam adaptirao u scenario. Komad je prilično hermetičan i podseća, donekle, na dela Aleksandra Popovića (pisca). U filmu je narativ, pak, popularizovan. Tu leži caka – gotovo savršen balans. Maratonci nisu neshvatljivi (naprotiv), ali nisu ni previše, na prvu ruku, shvatljivi (baš naprotiv). Upravo zato što predstavlja sjajno uklopljenu scenarističku adaptaciju sižea komedije i britkog rediteljskog postupka, ovaj film i otvara Top 3.

2) ZASEDA (1969, Živojin Žika Pavlović)

Došli smo do dela liste neizvesnog poput završnice plej-ofa Prve lige Jugoslavije. Zaseda i više nego zaslužuje finale. U pitanju je adaptacija dve pripovetke dva autora: Antonija Isakovića i samog Žike Pavlovića. Uz to, ona nakon Povratka (1966) i Buđenja pacova (1967), predstavlja treći deo nezvanične Pavlovićeve „trilogije“, ne po istoj radnji ili likovima, već po tematici i atmosferi. Film je sinteza svih dotadašnjih majstorija Pavlovića, jedinstven primer kako se neko ko je i sam književnik bavi adaptacijom i sopstvenog i dela svog „kolege“ – vatreno, ali i odmereno. SFRJ Komisija za film je 1969. izjavila: „Ovo je savršeno delo, mi nećemo intervenisati, ali ga nemojte prikazivati”. Kraj Zasede ostvaruje jedan od najjačih efekata koje pamtim: prvo gorak ukus, gorči od živog krompira; potom nagon za borbom protiv takve stvarnosti.

1) TRI (1965, Aleksandar Saša Petrović)  

I…  to je to. U umetnosti ne postoji „savršenstvo“, ali Tri mu se opasno približilo. Naravno, prvo sam se dvoumio između Žike i Saše (i Zaseda i Tri su obrade priča Antonija Isakovića, obe po 80 minuta, obe i racionalno i emocionalno snažne), a kada sam tu prelomio, javila se nova dilema: Tri ili Biće skoro propast sveta (1968)?. Ipak, „um caruje, srce flaše valja“. Drugi film je više inspirisan motivima Zlih duha Dostojevskog, nego što je indirektna adaptacija (nešto poput „inspirisane“ adaptacije u W.R. – Misterije organizma Makavejeva), te sam prelomio.

Što se tiče samog filma Tri, on u sebi spaja sve najbolje od dotadašnjeg Petrovićevog rada (Dvoje, Dani), struže sve suvišno (razvodnjen siže) i uvodi nove momente. Vidni talenat za vizuelno ovde se uklapa sa ritmički precizno raspoređenom radnjom. Petrović je pošao od tri kratke priče iz zbirke Paprat i vatra, povezao ih i dao im novi život u tri hronično povezane priče o smrti. Scenaristički – kao upustvo za adaptaciju proznog književnog dela, režiserski – remek-delo slike i ritma. Film možete naći ovde. 

* Nadam se komentarima, pitanjima i primedbama.