Misteriozni život Vivian Majer

Ništa u newsfeed-u / lajni / blic vesti ne proživi tako intenzivan i kratak život kao životna pričica u kojoj autsajder trijumfuje nad silama iza kojih se kriju moć i novac, pa još uz neki deus ex machina twist. Još ako je pobeda u gostima ostvarena post-mortem i uz sufiks (+Video)… pun pogodak!

Teško mi je da priznam ali priča o Vivian Majer meandrira prateći tu utabanu stazu, pa se tako krajem prve decenije 21. veka na društevnim mrežama pojavljuje vest o tajanstvenoj dadilji Vivian Majer koja se pasionirano bavila fotografijom tako da niko od ljudi iz njenog okruženja (a u stvari maltene niko od svih ljudi na planeti) nije imao pojma o tome. Do samog otkrića, vest nam dalje pripoveda, došlo je sasvim slučajno kada je jedan od mnogih čikaških magacina otišao na doboš zbog neplaćanja kirije. Srećni nalazač zatekao je desetine hiljada rolni filma. I tu nastupa onaj (+FOTO) deo gde u maloj galeriji vidimo najefektnije radove ove neobične Meri Popins.

Eto već ovaj šturi opis ove informacije obezbedio bi hiljade lajkova i share-ova međutim životni put gospođice Majer daleko je kontroverzniji, složeniji i interesantniji.
Istorija outsider art-a, ili šire rečeno art bruta obiluje sličnim pričama u kojoj su glavni junaci, limari, zemljoradnici, skitnice, umobolnici, sekretarice, lenjivci i bonvivani u borbi, svesno ili nesvesno, sa establišmentom ili nekim drugim sopstvenim demonima.

U tom smislu Vivian bi najtačnije bilo klasifikovati u outsider pretinac ove heterogene bulumente. Bez predrasuda u vezi sa intelektualnim i emotivnim kapacitetom umetnika outsider art se bavi ljudima koji iz najrazličitijih razloga nisu želeli u manjoj ili većoj meri da budu deo javnog mainstream svaralaštva. Fotografija je, zahvaljujući svojoj demokratičnosti, polje koji obiluje ovakvim umetnicima. Pa tako imamo voajerski kaleidoskop Miroslava Tihija, samoukog genijalca Sejdu Keitu iz Bamakoa, sijaset foto alhemičara iz Afganistana, Indije,… Svaki od ovih nenametljivih junaka predstavlja se u potpuno različitim formama, od Tihijeve eterične eratičnosti, preko rafiniranih vizuala Malija i afganske magije instant fotografije. Neki od gore navedenih majstora dočekali su pred kraj života pažnju i divljenje vrhunskih autoriteta i široke javnosti, moguće je čak i neku vrstu finansijskog berićeta. Vivian Majer spada u drugu grupu autora, onih čije delo je u potpunosti započeto i okončano bez prisustva javnosti.

Njeno žitije započećemo od njene smrti, tačnije nekoliko meseci pre no što će ispustiti dušu u staračkom domu. Naime jedan od brojnih mini magacina u Čikagu stavljen je na doboš zato što sirota Vivian više nije mogla da plaća kirije za njega. Kako to već biva u surovom kapitalizmu, sadržaj magacina otpečaćen je i ponuđen zainteresovanim stranama na aukciji. Magacin je bio tipičan pandemonijum jedne bag lady, soliteri starih novina, stara odeća, obuća, retke i neobične stvari (što bi rekao Bata Stojković), i ono što nas najviše interesuje nadrealno veliki broj negativa, fotografija, ispucanih i nerazvijenih rolni filma. Nadrealno u ovom slučaju znači konkretno skoro 1000 rolni ispucanog i nerazvijenog filma, stotine hiljada negativa, kontakt kopija. Kako to već u Americi biva, kultura pawn šopova i kupi-jeftino-prodaj-skupo religija je obezbedila da ćemo imati i kupca ovog “đubreta”. Tačnije biće ih više, ali ogromnu većinu sadržaja otkupio je golobradi Džon Maluf, agent u prodaji nekretnina, za nešto više od 400 dolara. Ispostaviće se da je ovo bio mudar potez (da li možete da zamislite da na Limundu kupite za 400 evra sadržaj špajza nekog zastavnika u penziji na primer?). Njegov izgovor za ovu vrstu investicije bio je istraživački rad o specifičnom kvartu u Čikagu u kojem je živeo i koji je bio u blizini magacina, a ispostaviće se bio ovekovečen u velikom broju njenih fotografija. Prvo što je Džon uradio je da je skenirao deo negativa koji su mu bili na raspolaganju i okačio ih na Flickr uz šture podatke koje je u tom trenutku imao o autorki. Reakcije flickr-ove street photography zajednice bejahu spontane i automatske, pljuštale su pohvale ali i molbe da se ozbiljnije pozabavi kontekstom u kojem su fotke nastale kao i još važnije da se otkrije identite autora. Tada je započet mukotrpan posao slaganja slagalice koja se zove život Vivian Majer.

Rođena sredinom 20ih u Njujorku od strane friških emigranata iz Francuske (majka) i Austrije (otac) Vivian se relativno brzo sa majkom vratila u Francusku ne bi li opet bila prinuđena na povratak u obećanu zemlju. Ova klackalica nastavila se do početka rata kada se mlada Vivian nastanjuje u Njujorku. Odrastanje u Francuskoj ostaviće jak pečat na profilisanje Vivian kao apatrida od strane većine osoba sa kojima je bila u kontaktu. Vrlo brzo iz ovog kadra nestaje otac u nepoznatom pravcu. Osim njih Vivian je imala i brata koji se na sličan način nešto kasnije izgubio iz njenog životnog scenarija. Jasno je da je ovakav nekonvencionalni ponornički porodičan milje predodredio Vivian život van ustaljenih tokova formirajući od nje osobenjakinju koja je imala problem da sa okruženjem uspostavi ono što mi “obični” zovemo normalan odnos. Važna osoba za Vivian u najranijim danima bila je Žan Bertran, žena koja je živela sa njom i njenom majkom u njujorškim danima kada je otac već bio neznano gde. Žan je već početkom XX veka bila jedna od poznatijih žena fotografa u Konektikatu, i kao specijalista za portrete izvesno je ostavila veliki pečat na Vivian.

Na posletku 2. svetskog rata Vivian je sa majkom boravila ponovo u Provansi ne bi li završili pitanje porodičnog nasledstva. Iz ovog perioda potiču najranije fotografije koje je Vivian napravila koristeći kockastu Kodakovu Brownie kameru. Već tada je imala običaj da fotografiše često pa je čak od strane seljana bila proglašena za špijuna. Tematika ovih fotografija su uglavnom portreti i pejzaži provanse sa Alpima u pozadini.

Do velike promene dolazi po povratku u Njujork početkom 50ih. Vivian odlučuje da se zaposli kao dadilja. Odabir njenog zanimanja mnogi tumače kao njenu odluku da se bavi poslom koji će joj omogućiti dosta vremena za bavljenje stvarima koje je interesuju (pretežno, ali nikako isključivo, fotografijom). Iako paradoksalno zvuči ali posao dadilje joj je osim primanja obezbedio krov nad glavom i relativno mnogo slobodnog vremena. Osim toga kupila je i novi fotoaparat. Nakon braunija, jednog od prvih aparata namenjenih najširim narodnim masama, izabrala je je Rolajfleks, dvooku nemačku kameru izvrsne optike i veoma jednostavnu za upotrebu (bar za ono vreme). Ne bih mnogo da zalazim u photo gear porn ali moram malkice da pojasnim zašto je to bitno za našu priču. Naime za razliku od Lajka formata (aparat koje su koristili velikani i pre i posle Vivian) koji se koriste na način današnjih aparata, dvooke kamere koristite tako što kroz tražilo gledate iz ptičije perspektive dok vam aparat stoji u nivou stomaka. Ova razlika je bitna jer često može da umanji psihološku barijeru između fotografa i objekta, zato što osoba koja je u kadru često nema utisak da je neko upravo fotografiše. Vivian je volela da se približi svojim subjektima i za nju je ova vrsta prednosti značila mnogo. Takođe velika prednost u odnosu na konvencionalni 35mm film je daleko veća površina negativa koja daje mnogo više detalja. Sa druge strane izazov je kompozicija u kvadratnom formatu, koja zahteva umešnost i talenat.

Od tada počinje intenzivna karijera u kojoj se Vivian neće libiti da menja kamere, filmove, stilove. Ako bih mogao da izdvojim najvažniju karakteristiku njenog rada mislim da je to specifična kontroverznost njenog života sa njenim temama kao i naizgled odsustvo bilo kakve logike između njenog života i njenog rada. Svedočanstva poznanika i mnogobrojni autoportreti svedoče o Vivian kao antipodu klasične amerikana domaćice. Večito u pantalonama i trezvenim bluzama, imala je nešto od feminističko-militarističkog swag-a, a to se bogme očitovalo i u njenom odnosu sa muškarcima. Nasuprot tome stoji mnoštvo njenih uličnih portreta zrelih žena obučenih u krznene kapute, elegantne haljine, potpetice, mrežice preko lica…

Njen emotivni život je, što bi rekli, misterija sakrivena u enigmi. Činjenica da ne postoji nikakav podatak o tome da je ikada imala partnera, mnoge je navela da preispituju njenu seksualnu orijentaciju. Pa opet jedan od najčešćih prizora na njenim fotografijama su izlivi nežnosti od galantnog zagrljaja Kirk Daglasa do srceparajućih scena iz čikaških autobusa.

Zahvaljujući svom evropskom pedigreu, bila je od strane savremenika okarakterisana kao liberalna evropejka slobodnih shvatanja sa gore pomenutim feminističkim štihom ali je to bogami nije sprečilo da u isto vreme bude i celebrity freak. Za svoj groš pratila je događaje na kojima je ovekovečila neke od najvećih zvezda tog vremena. Tako jedne do drugih na kontakt kopijama imamo čikaške klošare, Avu Gardner, radnike i poštenu inteligenciju, Odri Hepbern, sirotane, Kenedijeve itd…

I na kraju najizraženiji kontrast predstavljaju autoporteti. Pasionirano gajeći svoju rezervisanost Vivian je ipak pronašla neku vrstu ventila u velikom broju selfija koja je pravila od početka do kraja karijere. Na ovom polju je pokazala zavidan nivo kreativnosti tako da osim klasičnih autoporteta imamo igre sa senkama, odsjaje u hromiranim radkapnama, u-zmajevom-gnezdu trompe l’oeil…

Paradoksalno zvuči i to da je uprkos stotinama hiljada negativa, u isto vreme bila i veoma ekonomična kao fotograf. Dok je praksa većine fotografa u analogno vreme bila da svaki kadar “overe” nekoliko puta (za svaki slučaj) Vivian je, najverovatnije iz finansijskih raloga, okidala samo jedan, pa opet je rezultat njenih kontakt kopija zavidno visokog kvaliteta.

Intrigantnost Vivian Majer leži u tome što ona nije klasičan predstavnik outsider art-a. Po njenim dnevničkim zapisima i fotografijama, znamo da je prisustvovala prvim izložbama na kojima su se predstavili velikani fotografije polovine XX veka. Potpuno je jasno da je Vivian bila u toku kretanja u savremenoj fotografiji kao i da je bila takoreći vršnjak sa Dianom Arbus, Robertom Frankom, Richardom Avedonom. U mnogo čemu njen rad možemo porediti i sa Dianom i sa Gerijem Vinograndom i sa većinom autora tog perioda koji su definisali street photography.

Osim fotografije Vivian je imala i nezasitu potrebu za prikupljanjem najrazličitijih komadića informacija. Skupljala je novinske isečke na određene teme (celebrity, recenzije filmova, Kenedijevi i tome slično), snimala je sama sebe na kasetofon iznoseći svoja zapažanja na najrazličitije teme, nakon što je 8mm film postao dostupan započela je i sa snimanjem kratkih filomova. Sve ovo je tokom godina proizvodilo kutije i kutije mentalno-fizičkog bagaža koji je vukla sa sobom sve do onog trenutka kada je 2007. Džon sve to kupio za 400 dolara.

I kad malo bolje pogledate, Vivian je na neki način bila jedan humanoidni Evernote, nešto kao Dropbox od krvi i mesa. Sve te foldere sa selfijima, audio zapisima, video klipovima umesto u cloudu, kao mi danas, bekapovala je sebi na leđa i zbog toga prerano završila kao beskućnik (naime 80ih više nije mogla da nađe porodicu koja bi joj omogućila smeštaj sa svim njenim sanducima pa je bila primorana da zakupi storage – koji nije mogla da plaća).

Hagiografiju na stranu, ono što pleni u njenom radu je pre svega lepota i iskrenost njenih fotografija. Bez obzira da li je ovaj par dece slikala pre ili posle Dijane Arbus. Ne intersuje me toliko ni da li je bila lezbejka, da li je bila žrtva nasilja u detinjstvu, da li je bila luda ili potpuno normalna. Ohrabrujuće je za sve nas amatere da je van institucionalne, profesionalne umetnosti postoji nešto ovako rafinirano i uzbuđujuće.

Vivian hvala ti!