Bojanka za odrasle Albera Kana

Osvetljavamo blicem još jedan zabačeni kutak fotografske istorije. Životna učiteljica ume da bude zaboravna prema otpadnicima kao što je drugarica Vivijan Majer ali u slučaju naše današnje ekskluzive pokazuje da bokeh zaborava može da zamuti čak i izdašno fandovane blokbaster projekte. Da se razumemo neće baš biti clickbait narativa kao što je “zaboravljena kutija s negativima” ili “mislili su da je bio bankar a onda se ispostavilo…” ali ostanite sa nama ako vam treba dnevni fiks nostalgije za nekim prohujalim lepšim vremenima.

U trenutku kada se u malom alzaškom gradiću Marmutijeu porađala godspođa Kan, na drugoj strani Lamanša u Londonu, čuveni naučnik Džejms Maksvel napravio je prvu fotografiju u boji. Na pomalo apstraktnoj kompoziciji uz malo pažnje uočava se nešto što liči na vijugavu traku ili pantljiku za odlikovanje. Nepunih pedesetak godina kasnije Alber Kan će dati veliki doprinos da se od ove Maksvelove revolucionarne ali nevešte lente dođe do jedne od najboljih kolekcija koje je kolor fotografija ikada iznedrila, i to nepunih godinu dana nakon što je praktična kolor tehnologija uopšte izmišljena!

Vraćamo se ipak u mali alzaški gradić. Franko-pruski rat će 1870. mladog Albera iz okupiranog Alzasa odvesti u Pariz. Kako to već biva u romansiranim biografijama odvažnih individualaca, Kan se talentom i ambicijom veoma spretno uspentrao bankarskim lestvicama pa je bonvivanski fin-de-siecle dočekao kao vodeći bankar Goudchaux banke radeći ono što su ljudi na tim pozicijama uglavnom radili, eksploatisao siromašne.

Enormne zarade koje je svojoj banci (i sebi samom) pribavio na špekulantskim poslovima vezanim za rudnike u Južnoj Africi nedvosmisleno su sa sobom nosile i kabasti bagaž u vidu griže savesti zbog toksičnih posledica koji je galopirajući kapitalizam već tada stvarao. Sve ono čemu je Kan nesumnjivio svedočio u afričkom Eldoradu uz bolna sećanja na rat u zavičaju i prisilnu migraciju razvili su u njemu istančani afinitet prema pacifizmu.

Najpre je osnovao fondaciju koja je mlade i talentovane ljude svog vremena slala na studijska putovanja sa idejom da će upoznavanje drugih kultura i civilizacija stvoriti armiju tolerantnijih i mudrijih lidera. Kako je i sam neretko pratio stipendiste na putovanjima odlučio je da ih dokumentuje fotografijama koristeći najnovije dostignuće braće Limijer – Autohrom formulu. Ista ona braća Limijer koji su 10ak godina ranije snimili Dolazak voza u stanicu Gare du Nord sada su na tržište izbacili prvu kolor formulu koja je omogućavala relativno normalno fotografisanje (autohrom negativ je zahtevao samo jednu ekspoziciju uz podnošljivo visoku osetljivost). Emulzija na bazi krompirovog skroba u sebi je sadržala milione malih obojenih čestica koje su prosejavale svetlosne zrake i propuštale one odgovarajućih talasnih dužina. Rezultat je predivna paleta boja i specifična vrsta zrnatosti koja neodoljivo podseća na slikarstvo pointilista.

Na jednom od putovanja Kan je doživeo eureka momenat zaključivši da bi svoju ljubav prema fotografiji mogao da frikombinuje sa filantropskim idejama kreirajući neku vrstu foto-wikipedije planete zemlje. Ukoliko javnost bude u stanju da vidi ove fantastične treperave slike u boji, kontemplirao je Alber, to neminovno mora dovesti do povećanja empatije za život bližnjeg svoga. Teško je i pojmiti koliki je u to vreme poduhvat bio omogućiti selji iz Donje Rajne ili Burgundije da vidi fotografiju ribara iz Dahomeja (današnjeg Benina).

Od 1908. sve do 30ih godina trajala je opsežna operacija Albera Kana i njegovih vernih saradnika u mapiranju krupnih istorijskih događaja, sasvim ličnih drama kao i svodečenja o jednom velikom svetu kojeg je izjeo zub vremena. Zahvaljujući njihovom delu danas smo u stanju da pogledamo u oči Turcima koji napuštaju Tesaliju, Jevrejima koji još uvek pohađaju školu u Iranu, Grcima koji napuštaju plamteću Smirnu. Da se zamislimo nad ruševinama kuća i manastira i da u očima, zenicama junaka vidimo (ali ne u nekom figurativnom smislu) strepnju, strah ili još gore blaženo neznanje o užasima koji slede iza ćoška. Kolor fotografija ima tu snagu da nam svaki prizor učini mesnatijim i dokumentarnijim.

Po svom obimu ovaj poduhvat predstavlja najvažniju studiju filma u boji. Stoga i nije čudo da su mnoge lokacije na ovoj ruti prvi put fotografisane filmom u boji upravo kroz objektive Kanovih fotografa. Pečena sijena Njujorka i Vankuvera, bujno zelenilo Rio de Žaneira i Prizrena, snežna belina Norveške i plamteći tirkiz Indokine prvi put su ovekovečeni na ovim fotografijama.

Čitav vek nakon prvog škljoca, BBC je producirao emisiju i monografiju koja na jedan koherentan način daje smisao svim tim stotinama staklenih ploča, povezujući fotografije sa likovima, istorijskim kontekstom i današnjim interpretacijama.

Ovu obimnu kolekciju ugrubo bi mogli da podelimo na geografske celine: severna i zapadna Evropa, Balkan, Bliski Istok, Daleki Istok, Afrika i na kraju Amerika. U korpusu severo-zapadne Evrope dominira deo posvećen prvom svetskom ratu. Najveća svetska klanica bila je veliki udarac za Albera Kana koji se teško oporavio od prethodnog sukoba Nemačke i Francuske. Fotografi se nisu libili da zagaze duboko u ilovaču rovova Some i Flandrije kao i među ruševine francuskih gradova tako da njihov rad potresno svedoči o ljudskom liku koji stoji ispred monstruoznih brojki. Poznati motivi izlepljenih prozora, srušenih zgrada, unakaženih vojnika i ljudi koji odbijaju da prestanu sa svojim životnim ritualima i u najtežim trenucima podsećaju nas da se taj rat događao ljudima koji su u svemu identični nama.

Pored ovih dramatičnih slika, veoma je zanimljivo da je od strane Kanovih fotografa kao najdepresivnije mesto označena Irska. Zemlja pogođena serijom izuzetno nepovoljnih godina, na granici gladi, bila je usred masovnih emigracija ka Sjedinjenim državama. Surovost ostrvskog pejzaža oplemenjuju vrhunski portreti irskih žena sa grimiznim šalovima. Sa druge strane severnog mora Skandinavija i Holandija pokazuju protestantsku urednost koju poznajemo i u današnjim danima.

Balkan je za Kana predstavljao najveći izazov. Opravdanje svoje misije želeo je na najjasniji način da demonstrira objašnjavajući i sebi i svetu šta se dođavola dešava u ovom zaguljenom delu Evrope. Kako je prvi dolazak obavljen usred Balkanskih ratova 1913. godine bilo je jasno da će fotografi prisustvovati jednom velikom mešanju karata na Balkanu. Trebalo je evropskoj javnosti objasniti ko su Srbi, Albanci, Bugari, Vlasi, Turci, Grci i zašto je tako komplikovano izdeliti te latifundije i sandžake tako da svi žive srećno do kraja života. U najboljoj školi BBC-a dobili smo i nekoliko jetkih podsećanja na mnoge monstruoznosti kojima smo bili skloni u skorije vreme kao i uobičajeni set površnih reminescencija na Principov srpski turbo-nacionalizam. Bez obzira na sve, galerija fotografija sa Balkana je predivan izvor etnoloških, istorijskih ali i umetničkih kvaliteta. Pored sarajevske atmosfere pred oluju, veoma značajna je i foto reportaža o velikoj razmeni stanovništva između Turske i Grčke. Spaljena Smirna i okolna sela kao i bedan položaj turskih izbeglica iz grčke Makedonije najbolji su svedok o tragici ovih dešavanja na obe strane.

Iz današnje perspektive orijentalna tapiserija Bliskog Istoka meškoljila se u relativnoj stabilnosti. U predivnim fotografijama Mesopotamije, Levanta i Persije još uvek je moguće uživati u neverovatnim miksevima nacija i religija koje danas izgledaju poput groteskne pošalice. Prađedovi junoša koji danas vitlaju kalašnjikovima mirno poziraju sa rukama na pozlaćenim jataganima dok njihove hanume prikazuju bogatstvo narodnih nošnji. Mirno je, ali svi samo čekaju da se dohvate za guše.

Daleki Istok je bez dileme bio najegzotičniji izvor kulturološke i koloritne ekstravagancije. Kao u stripu, na jarko obojenim staklenim pločama možemo da vidimo vrenje u velikom kineskom loncu pred kulturnu revoluciju, dekadenciju pozne britanske uprave Indijom sa sve maharadžama i siduima kao i surovi život Mongolske stepe, siamske hašišare, pušače opijuma i konkubine.

Osim ove etnološke riznice, dragocen je i celebrity folder prepun portreta viđenih intelektualnih radnika i krunisanih glava. Ulaznica u ove otmene krugove, osim basnoslovnog novca koji je posedovao, bila je pre svega Kanov humanizam i nastojanje da se nešto konkretno učini po pitanju izgradnje harmoničnog društva. Svoje ideje i predloge sučeljavao je ne samo sa istomišljenicima već i sa osobama koje će na kraju završiti na potpuno drugom polu istorijske pozornice (u tebe gledam gospodine Peten). Za sve one kojima imponuje kad imamo našeg čoveka tamo gore, dobra vest je da je među portretima i Kralj Aleksandar I.

Ko zna kako bi se projekat dalje razvijao da se 1929. nije dogodio veliki krah na američkim berzama. Takoreći preko noći Alber Kan je izgubio toliko novca da je bio primoran da proda i svoju kuću u Parizu i većinu ostale vredne imovine. Imao je sreće da je majčicu Francusku zadužio svojim filantropskim radom pa su mu opštinari dozvolili da do kraja života ostane u “svojoj” kućici u cveću. Skrhan ovim nepovoljnim razvojem događaja poživeo je taman još toliko da ne posvedoči ponovnoj nemačkoj okupaciji. Danas se tu nalazi muzej posvećen njegovoj kolekciji. Njegov, za pariske pojmove, gigantski vrt koncipiran kao miks zapadnjačkog i istočnjačkog baštovanstva i dalje je nemi svedok jednog neverovatno dalekog i dekadentnog sveta. Uz ulaznicu od 2 evra u isto vreme je i daleko pametnija investicija od laktanja za skupe pare po poznatijim muzejima Pariza.

Kan je iza sebe ostavio monumentalno delo koje na jedan intiman način humanizuje čitave generacije koje su do sada počivale u jednoj musavoj crno-beloj izmaglici. Kao što danas stres pokušavamo da rešimo bojankama za odrasle i Alber je došao na naivnu ideju da bubnjeve rata olabavi fotografijama brkatih muškaraca i lepih žena obučenih u šarene narodne nošnje. Utešno je znati da i želja za mirom u svetu može izroditi ovako dragoceno delo.