Lost Country – Izgubljeni u prevodu, izgubljeni u tranziciji

Postoji velika ironija u tome da nam bitne stvari, koje uzimamo zdravo za gotovo, nestaju pred nosom dok se trudimo da nam neke druge beznačajnije stvari ne isklize iz prstiju, umesto da ih samo pustimo. Nekoliko generacija je tako izgubilo i svoju zemlju, ali i dalje ostaje pitanje, da li je izgubljena kao jedna od igrački koje uzimamo zdravo za gotovo ili se to dogodilo dok smo, ne ispuštajući je, silili igračku do tačke lomljenja? Lost Country (2023.), drugi film Vladimira Perišića, je njegov pokušaj da raspiše poternicu za jednom takvom izgubljenom slomljenom igračkom. 

Ako je suditi po naslovu, moglo bi se reći da se radi i o međunarodnoj poternici, čiji pomen pojedincima u ostatku ove igrače od zemlje izazivaju ili jezu ili podsmeh, ali iako engleski naslov ostavlja utisak o otuđujućem i spoljnom pogledu na devedesete, ovde se ipak radi o jednom intimnom prilazu kojim nam se reditelj otkriva na sasvim novi način. 

Lost Country je imao međunarodnu premijeru na Kanskom festivalu, unutar selekcije “Kritičarska nedelja”, gde je mladi naturščik Jovan Ginić osvojio i nagradu za svoje debitovanje sa ulogom Stefana. Film je bio i deo glavnog takmičarskog programa u trci za “Srce Sarajeva” na poslednjem Sarajevskom Filmskom Festivalu, gde je mladi Ginić takođe osvojio nagradu. Beogradska premijera je 24. novembra u okviru ovogodišnjeg izdanja Festivala autorskog filma.

Radnja filma počinje prikazom jednog idilično provedenog vikenda, koji petnaestogodišnji Stefan (Jovan Ginić) provodi kod svojih babe i dede na selu. Skupljanje oraha, priprema zimnice, razgovori o sportu i politici, samo su neki od načina kojima je Stefanovo vreme bilo ispunjeno pre dolaska njegove mame Marklene (Jasna Đuričić), koja dolazi kako bi ga vratila nazad za Beograd. Kako se, uoči (doslovne a i metaforičke) oluje, udaljavaju od seoske kuće, gledajući sa zadnjeg sedišta kako dedin labrador dugo i postojano trči za njima, dok ga kolima potpuno ne ostave u daljini, prizor ostavlja utisak kao je zaista nešto značajno izgubljeno. Brzo ćemo se uveriti, da se izgubilo mnogo toga, na mnogo različitih načina.

Kasnije saznajemo, da je Marklena (ime koje predstavlja kompozit imena Marks i Lenjin, a koje joj je dao njen otac) portparolka SPS-a i desna ruka Slobodana Miloševića, dok je njen sin Stefan uzoran đak i sportista — sve sklonosti i vrline koje vuče iz svoje porodice. Ali kada, po završetku drugog kruga predsedničkih izbora 1996. godine, dođe do krađe izbora, i brutalnog prebijanja studenata, koji su protestovali zbog izborne krađe, Stefan će početi ozbiljno da preispituje umešanost njegove majke u proces izborne krađe, kao i da preispituje sopstveni identitet, nezavisno od porodične prošlosti. 

Tačka u kojoj se prvi film reditelja, Ordinary People (2009.), podudara sa novim filmom, što je i Perišićeva jača strana, je da oba filma stavljaju veliki akcenat na evokaciji različitih čula i emocija koje vezujemo za period detinjstva. Evokacija sećanja kroz prizore ambijenata na kojima se vidi prolaz tog vremena, koji u gledaocu bude različite asocijacije i sećanja. Što ne bi bio problem da simboli i teorijska angažovanost, koji su prisutni u rediteljevom radu (svesno ili nesvesno), ne podrivaju temelje intimističkog pristupa koji akcentuje taktilnost i atmosferičnost. Ordinary People poopštava stvarne događaje u najvećoj mogućoj meri, tako da se glavni akteri tog filma bore protiv neimenovanih “terorista”, čime se zločini devedesetih nedvosmisleno čitaju kroz ključ američke invazije Iraka (“rat protiv terora”). Uzimajući u obzir i činjenicu da je i taj film izvorno naslovljen na engleskom jeziku, to sve ostavlja jedan autokolonijalan utisak.

Zato je Lost Country značajnije uspeliji film, uprkos sličnostima sa svojim prethodnikom, jer taj film ne sprovodi takav postupak. Perišićev novi film ne poopštava radnju, time kontigenciju vrlo konkretnih sukoba na konkretnom području svodeći na filmsku konteplaciju o dijalektici drugosti. Lost Country je, naprotiv, vrlo direktan i konkretan, vrlo jasno definišući svoje glavne junake, koji samim tim nisu platna za projekcije naših predrasuda. Štaviše, to u kojoj meri prošlost određuje pojedinca je jedna od tema filma, jer se čini da je glavni junak Stefan, u svakom smislu potomak svoje porodice. Kao što mu je i deda bio vaterpolo olimpijac, i Stefan je predani vaterpolista. Na isti način, kao što su mu majka i otac (koji je odsutan tokom čitavog filma) stručni za književnost i društvene nauke, i Stefan pokazuje sklonosti ka književnosti kroz poeziju. Ali kada bude suočen sa represijom koju vrši režim, družeći se sa Milanom, čiji je brat jedan od prebijanih i hapšenih studenata na postizbornim demonstracijama, Stefan počinje da preispituje ulogu svoje majke u izbornoj krađi, i počinje da se udaljava od svih interesovanja koje određuju njegov karakter.

Iako može da izostane sa treninga, ili da namerno ne napiše esej o engleskim romantičarima, koliko god se trudio da se posipa pepelom i odvoji od vrednosti koje vuče iz porodice, na kraju opet ostaje žig nečega za šta nije odgovoran i od čega ne može da se odvoji. Čini se da će ga svi uvek i svuda posmatrati kao SPS-ovsko dete. Uostalom, do kog zaključka može doći jedan mladić kada mu majka na to što joj kaže da ga drugari izbegavaju kaže da su i nju u detinjstvu zvali “mali Tile” i da mora da se “navikne na različitosti”. Politička ideologija je i ona stvar kojom je obeležen od malena, time ga držeći blisko uz porodicu jer ga ostatak sveta odbija, ali u isto vreme je ideologija ona koja odvlači njegovu majku od njega time što je stalno na poslu. U tradicionalnoj Frojdovoj psihoanalizi, figura oca odvlači dete od majke simboličkom kastracijom time namećući simbolički sistem vrednosti kojem se dete potčinjava, i sa kojim se vremenom identifikuje. Tako gledano, Slobodan Milošević, kao oličenje te ideologije i jedna od očinskih figura nacije, igra simboličku ulogu oca koji nije prisutan time što majku odvaja od deteta a postavlja vrednosni sistem celoj državi, dok Stefanov biološki otac, koji je profesor van zemlje, pre predstavlja ideju slobode i života koji je mogao biti. 

Stefanova rečenica: “Ubedi me da je život lep” najbolje pokazuje koja je logika ideologije tog vremena. Tom izjavom junak nas ne poziva da mu se zaista i dokaže da li život jeste ili nije lep, već moleći da ga neko “ubedi” u tu lepotu, zapravo želi samo jedno — da vidi da je nekome stalo da ga ubedi. S druge strane, svima u njegovoj okolini nije stalo ni da pokušaju da ga ubede boljim lažima, niti žele da im on zapravo poveruje, već žele da nastavi da se pravi kao da veruje u laž. Odnos koji se može primeniti i na odnos potčinjenih prema zakonu (“zakon se poštuje ne zato što je ispravan nego zato što je zakon”), što je definicija nasilnog odnosa. Primenimo li takav obrazac na sve ostale pore društva, zatičemo jedan neprekidan lanac nasilja: prvo sistema nad građanima, da bi nasilje napravilo pun krug kroz vršnjačko nasilje koje Stefan, kao sin čuvene Marklene Hikalović, trpi. Da (gorka) ironija bude veća, jedna od najupečatljivijih scena nasilja kada se Stefan potuče sa svojim najboljim drugarom Milanom, snimljena je upravo u školskom dvorištu Osnovne škole “Vladislav Ribnikar”. Nenamerna koincidencija koja svedoči o tom lancu nasilja koje putuje iz političke retorike do školskih dvorišta, i koja iako pruža dodatni sloj, u isto vreme pokazuje jednu sasvim drugu stvar — koliko implikacija imaju sitni rediteljski postupci, i koliko film mnoge od tih rikavaca ostavlja otvorenim.

Kao i u Ordinary People, fabula i ovog filma je struktuirana metonimijskom logikom, što će reći, umesto da akteri i dešavanja u filmu predstavljaju oličenje onoga o čemu postoji želja da se govori, mi naprotiv imamo doslovnu zamenu. U Ordinary People, želja da se progovori o srpskim zločinima je zamenjena opštim “ratom protiv terora” koji pre podseća na invaziju Sjedinjenih Država u Iraku, nego što ima ikakve veze s realnošću svih konflikata koji su s krajem prošlog veka izbili u regionu. Jedna retorika je zamenjena drugom, bez obaziranja na implikacije koje ta zamena podrazumeva i kako bi to uticalo na izmenjenu realnost u kojoj se film nalazi. Iako ta ista metonimijska zamena u Lost Country-u, otvara dosta problema, u isto vreme otvara i zanimljiva pitanja. 

Postavljajući Stefanovu majku Marklenu za drugu ženu SPS-a, koja stoji iza propagandnih slogana i mnogih odluka koje su donošene, usmerava nam se pažnja na to u kojoj meri je ta sredina bila maskulina, upotpunjujući već pomenutu atmosferu nasilja. S druge, ono šta film radi je da Marklenu gradi i tretira na isti, ili barem sličan način, kao da je u pitanju i muškarac. Osvrnemo li se samo na period devedesetih, žena koja bi bila ono veliko Drugo koje struktuira fikciju, i koja bi uprkos svojoj okolini, izborila za sebe visoku poziciju, bi pokazivala i veću želju za moć. Ta žena, kojoj bi Milošević bi samo maska za slikanje, je svakako bila Mira Marković, koja iako jeste imala (para)književnih ambicija. Ukoliko gledamo šire, za primer možemo uzeti i ženu poput Đang Ćing (Mao Cedungova žena). Za obe po karakteru možemo reći da su, poput Ledi Magbet, imale velike ambicije. Marklena s druge strane, nema problema s tim da je njena moć ograničena, ili suzbijana na bilo koji način, zbog čega nema potrebu za grabljenjem moći, kao što su je Marković i Đang Ćing grabile. Marklena je eventualno pre oličenje osobe koja je zadovoljna sa svojom ulogom u režimu, jer pod kišobranom ideologije, koji je brani od svega s polja, sve je dozvoljeno. Postavlja pitanje: zašto smo onda izvršili svenu promenu pola ukoliko time dodatno ne komentarišemo okruženje? Ne umanjujemo li time spregu patrijarhalnog društva?

Nemoguće je izostaviti da se mogući odgovor na ovo pitanje krije upravo u ličnim i biografskim detaljima autora, budući da je njegova majka, Nada Popović Perišić, bila ministarka kulture u Vladi Srbije u periodu od 1994. do 1998. godine, a koja je u široj političkoj javnosti ostala poznata po sloganu “lepše je sa kulturom”. Te pristrasnosti s kojima je ušao u stvaranje filma su i najupečatljiviji deo priče, ali ujedno pokazuju ono što se pokazalo i sa njegovim prvim filmom, a to je da nije spreman da prihvati sve podrazumevane posledice izmena koje vrši u svetovima svojih priča, bez mnogo obaziranja na detalje koji bi upotpunili uverljivost priče i suspenziju neverice. Može se reći i da film ima dosta praznog hoda i ponavljanja sličnih radnji i vizuelnih motiva, što samo ostavlja gledaocu dovoljno prostora da u tom praznom hodu razmišlja o svim tim implikacijama koje nisu doživele svoje potpuno ozbiljenje u priči. Nigde se takva propuštena šansa ne vidi kao u liku Hane, Stefanove simpatije iz škole koja je odbačena od strane društva zato što je prozvana i obeležena kao “padavičarka”. Taj odnos je obećavao moguću drugu dimenziju u priči u kojoj bi Stefanovo poricanje i beg od posledica majčinog političkog angažmana, mogao da bude i beg u ublažavanja te boli psihoaktivnim supstancama, ali je lik harizmatične sveden na dvodimenzionalnu funkciju radnje. 

Sve ovo može delovati oštro i obeshrabrujuće, ali ne treba gubiti iz vida da se ovde radi o jednom veoma uspelom i ličnom ostvarenju koje vrlo autentičnim filmskim jezikom prikazuje period recentne istorije o kojem i dan danas govorimo u svetlu “protesta protiv nasilja” (koji se, bez obzira šta vam vaši omiljeni pro ili anti režimski mediji (ne)prenose, i dalje dešavaju). Značajno je napomenuti i iskorake koje Perišić pravi i u upotrebi filmskog jezika u ovom filmu. Za razliku od drugih statičnih kadrova o kojima smo govorili ranije, i koji ostavljaju utisak autentičnosti u prikazu devedesetih, u ovom filmu Perišić se koristi i sredstvima koje pre vezujemo za film saspensa, poput naglih švenkova, zumova i različitih planova radnje u prednjem i dubinskom delu kadra, koji služe funkciji dodatne gradacije emotivnog stanja junaka. Jedna od upečatljivijih sekvenci tog tipa je i scena Stefanovog isterivanja iz Milanovog stana, kada nakon duge i neprijatne scene u kojoj Stefan ukućanima sa engleskog prevodi šta strane novine prenose o izbornoj krađi (i njegovoj mami Markleni), gde švenkovi i dinamičnija razmena filmskih planova, služi svrsi dodatnog gradiranja neprijatnosti situacije. 

Dosta je pažnje i truda je uloženo da lokacije deluju autentično i gledalac se tokom trajanja filma oseća potpuno prebačenim u devedesete. Ono šta do sada i očekujemo od Perišića, a što je inače velika retkost i za šta je potrebna velika umešnost i otvorenost u pristupu, je i saradnja sa naturščicima, i na tom planu nas ne izneverava. Hemija među svim likovima je na nivou, apsolutno je autentična, i nema slabe karike u lancu koja bi narušila taj odnos. Do sada nismo govorili mnogo o Jovanu Giniću, koji čitav film nosi na svojim leđima, a razlog za to je ujedno i to što količina priznanja kojima je nagrađen za svoju ulogu, dovoljno govore za sebe. Lako je zamisliti glumca koji bi pod težinom zadatka posezao za ekstremima u spektru emocija, ali mladi Ginić, vođen sada već iskusnim rediteljem, uspešno suzbija tu energiju i suptilno je dozira kroz film, pokazujući nam količinu potiskivanja emocija koju Stefan vrši kroz film, dok u isto vreme vlada govorom tela. Kada na to dodamo da dosta scena deli sa Jasnom Đuričić, čiju je glumačku bravuru i iskustvo teško opisati jednim pridevom, dobijamo film koji uprkos svojim nedostacima, ima mnogo toga da ponudi i koji apsolutno zavređuje pažnju i šire i stručne javnosti. 

Ne samo zbog rediteljske i glumačke umešnosti, već ujedno i zbog teme koja ima potencijal da reaktualizuje potisnute traume iz perioda tranzicije. Jer iako nam film prikazuje Beograd koji je doslovno ceo protiv režima Slobodana Miloševića, teško je ne odupreti se utisku da je, kao i ime filma, to slika koju želimo da imamo o sebi kada je prevedemo na strani jezik. Takvo stanje se može doživeti kao stanje izgubljenosti u prevodu, ali ono može posmatrati i na druge načine. Posmatrajući čitav svet filma u pobuni protiv Miloševićevog režima, takva slika može pojedince ili da probudi iz političkog dremeža, podsećajući ih da smo daleko od toga — ili im može služiti kao podsticaj da još upornije i postojanije nastave sa pobunom u kojoj su svakako učestvovali.