Lista knjiga koje zaobilaze i/ili nadilaze književnost

Čitanje knjiga ne podrazumeva isključivo odlazak u svet fikcije, dok se realnost prepušta zaboravu na nekoliko sati, već i one izdavačke poduhvate u kojima ćemo naučiti nešto o aktuelnim pravcima razvoja misli o mitologiji, psihologiji, nauci, internetu, umetnosti, feminizmu i drugim aspektima čovečanstva (izbegavajući strogost stručne literature). Sve je privlačnija i dostupnija ideja o delu koje zahteva interaktivno čitanje, odnosno ispoljavanje kreativnosti čitaoca, ali i njegovo samopreispitivanje.

Vežbanka za strah, autorka Sara Radojković, ilustratorka Sonja Bajić, Kontrast izdavaštvo, 2019.

Interaktivna zbirka koja negira apsolutnu autoritativnost knjige, distancira se od davanja uputstava čitaocima i teži kolektivnom psihoterapeutskom dejstvu umetnosti. Nagomilani strahovi i potreba da se oni iskažu grafički su pokazani kroz ilustraciju u vidu ogledala na koricama knjige, koja je istovremeno i zbirka pesama, i bojanka, i vežbanka, i dijaloški dnevnik. Time je osnovni motiv knjige več određen – potreba i pružanje načina da se pojedinac suoči sa sopstvenim intimnim strahovima. Dijaloški dnevnik, na prvi pogled pomalo paradoksalno i nejasno određenje, može objasniti ovakav vid stvaralaštva. Autorska empatija sa čitaocima, iako se čini kao izokrenuto viđenje odnosa između umetnika, njegovog produkta i recipijenta, jeste važan element umetnosti. Univerzalna je potreba čitalaca za katarzičnim iskustvom nakon sklapanja korica i odlaganja knjige, a otud se i pojava ovakvog dela može posmatrati kao doprinos neizneveravanju horizonta očekivanja.

Osnovni credo knjige „gde ima straha, ima i hrabrosti” gaji optimistički pristup i u skladu je sa glavnim namerama autorke i ilustratorke koje se mogu sagledati kao potreba da fiktivni narativ straha – kao ideje, univerzalnog dela podsvesti i, time, i svakodnevnog života pojedinca –prihvatimo, poigramo se sa njim, kreativno ga ispoljimo, prenesemo prijatelju svoje iskustvo te borbe, više ne tako strašne. Kroz ovo izdanje sve vizure u kojima sagledavamo postojanje opasnosti pokušavamo da isteramo kroz stih, misao, mantru, crtež ili filozofsku raspravu sa samim sobom.

View this post on Instagram

U galeriji Polet, 9. februara održaće se promocija interaktivne ilustrovane zbirke poezije „Vežbanka za strah“. A kako se po mišlljenju pesnikinje Sare Radojković strah prevazilazi? ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ „Iskrenošću i suočavanjem. Zvuči mnogo jednostavnije i lakše nego što jeste. Prosto, u prirodi straha je da pritiska, ali u prirodi ljudi je da budu slobodni. Zato je mnogo lakše suočiti se sa strahom kada u sebi imamo jasan oslobađajući osećaj koji struji našim bićem a javlja se kada se lišimo tako teškog tereta kakav je strah. Ljudi su danas skoro pa navikli da žive u strahu, adaptirali su se na strah kao što se u gradovima adaptiramo na zagađen vazduh. Taj strah najčešće nastaje onda kada poverujemo u to da smo kao pojedinci nemoćni i da smo u milosti i nemilosti nekih drugih ma ko oni bili – sudbina, vlast, partner. Istina je naravno sasvim drugačija, mi smo jedini vladari naših bića. Samo je i sama istina ponekad zastrašujuća pa postoje razni razlozi zbog kojih biramo da od nje okrenemo glavu.” ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ ⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀⠀ Zbirka “Vežbanka za strah” u prodaji će se naći od 8. ferbuara, Više informacija uskoro na www.kontrastizdavastvo.rs #vrednoprice #kontrast_knjige #kontrast_izdavastvo #vežbankazastrah #sararadojković #sonjabajić

A post shared by Kontrast izdavaštvo (@kontrast_izdavastvo) on Jan 30, 2019 at 5:55am PST

Jebe mi se, Vanja Nikolić, Arete, 2018.

Važna napomena: nije ostavljen prostor za dalje polemike oko mogućih insinuacija. Već na samom početku se jasno konkretizuje tema knjige, a to je zastupanje jednog životnog principa. Poglavlja nose provokativne nazive, predstavljajući hronološki razvoj sopstvenog imuniteta koji slabi pred problemima, ali istovremeno može imati priliku da ojača, vođen ovim novim, za neke sablažnjivim, možda nezrelim ili, na nivou ličnih nemogućnosti, fiktivnim životnim principom. Još jedna interaktivno konceptualizovana, ali nimalo površna knjiga u kojoj je glas autorke gromoglasan i nenametljiv, sa upustvima koji su više predlozi, prijateljski saveti nastali iz (ne)prilika sopstvenih empirijskih doživljaja.

U knjizi postoje samo dve kratke priče, od kojih prva otvara čitanje, predstavljajući otelotvorenje principa knjige, a druga služi kao Memento mori, odnosno, daje uvid u to do čega može doći ukoliko se ozbiljno ne pozabavimo ispitivanjem svojih granica i uspostavljenjem jednog zdravog egocentričnog poretka. Bele poluprazne strane ostavljene su kao prostor namenjen za psihoterapeutsko pisanje, katalogiziranje, preispitivanje određenih želja, neispunjenih očekivanja, razočaranja i svega što ide u korak sa individuom. Humor i ispovedni dijaloški ton stvaraju diskurs samopreispitivanja kroz koji sve jasnije shvatamo odabir naslova, koji je produkt zamarajuće sveprisutnosti pojedinca, a njegov intenzivirani impuls predstavlja odgovor na nadražaje iz spoljašnje sredine.

Ko ti reče da si go, Adame? (Mitološko-filozofska zavođenja), Mihael Kelmajer, Konrad Paul Lisman, Laguna, 2018.

Sjajno štivo za ljubitelje mitologije i filozofskih preispitivanja. Svoja teorijska znanja iz mitologije, teologije, filozofije i istorije autori povezuju sa savremenim težnjama, ujedno psihološki tumačeći pojedine motive koji se mogu predstaviti kao univerzalne karakterne osobine čovečanstva. Koristeći kanonske tekstove iz hrišćanstva, antičke mitove, rimske, germanske i savremene bajke, obogaćujući ih apokrifnim elementima, analiziraju ih iz pozicije savremenog tumača, naglašavajući začarani krug arhetipskih mogućnosti. Svako poglavlje čine dve celine, odnosno data priča i tumačenje iste. Tumačenje svake od priča započinje isto: „Ništa nije tako zavodljivo kao…”, pri čemu se upliću teorijski (filozofski) i praktični (psihološki) principi. Neprekidno se uspostavljaju veze sa aktuelnim događajima – migracijama, razvojem veštačke inteligencije, pojavom selfija kao načina ispoljavanja potrebe za pogledom na sopstvenu ličnost i tako dalje. Autori uključuju istorijske, filozofske, kulturološke, naučne i psihološke fenomene kojima se bave na prostoru između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, potvrđujući univerzalnost datih tema o čovekovoj slabosti, moći, istinskom hedonizmu ne samo u lepoti već i u patnji, podrivajući pitanje intimne vere i zavodljivost čulnih i obećavajućih metafizičkih ideala.

Nevažne tačke gledišta, Paolo Sorentino, Booka, 2018.

Ova knjiga može se posmatrati kao zbirka priča, ali ona nije samo to, jer sadrži niz fotografija, fiktivne biografije i jednu autobiografiju. Možda bi bilo adekvatno proceniti je kao zbirku priča-portreta, jer ni biografski žanr nisu zaobišle promene. Fotografije u crno-beloj tehnici su delo italijanskog fotografa Jakopa Benasija, nepoznatih i verovatno lažno imenovanih ljudi, što je autoru dozvolilo osmišljavanje potencijalnih života ljudi kojima je video lik, oči, uglavnom torzo prekriven komadima garderobe i izuzetno retko donji deo tela, kao da su figure ne samo doslovce zadržane na stranicama knjige, već i kao da im je mogućnost da odšetaju iz svojih života nedvosmisleno uskraćena. To si što si– rekla bi svaka od ovih priča, puna potencijala za pojedinačne romane. Asocira, ali samo donekle, na filmski omnibus, tako da to očigledno nije bio cilj. Takođe, sve su priče date iz ugla sveznajućeg autora, izuzev jedne, koja hrabro istupa u prvom licu, otkrivajući neposredno svoj karakter.

Tradicionalno književno pravilo o kreiranju lika, kojem se specifičnost stvara kroz jedan izuzetno upečatljiv detalj ili pak kroz nekoliko neobičnih osobina koje tek u kontaktu sa njegovim drugim „običnim” osobinama, reakcijama i delovanjem daju kompleksan lik, ovde se praktično nipodaštava. Svaki od likova predstavlja splet neobičnih, kontroverznih, tajnih, burlesknih, tragičnih figura. Kataloško nizanje, nabrajanje, povremena konzumacija narativnosti, efektna deskriptivnost i životnost likova pomažu u ovoj nameri, te se čini kao da se teži momentima začudnosti. Možda zato što je teško odupreti se sklonosti ka pozitivističkom pogledu prema autoru, koji nije samo književnik, već je i filmski reditelj i scenarista, opisivanje likova u knjizi donekle asocira na kinematografski pristup građenju junaka.

Ovo nije knjiga, Keri Smit, Vulkan izdavaštvo, 2016.

Preporučuje se ukoliko vam je potrebna neka vokacija tinejdžerskog bunta i kreativnosti ili poklon za tinejdžera. Bestseler sa previše pravila za knjigu koji teži upravo odbacivanju svih pravila, te stvara teskobnu, gotovo oksimoronsku atmosferu. Izražena je neprestana težnja ka dekonstrukciji knjige, što mi se zapravo čini kao značajan fenomen zbog kojeg je sama ova kreacija uvrštena na listu. Zapravo, poput Bartovog kritičkog osvrta i rađanje teorije o smrti autora, čini se kao da se ovog puta teži smrti književnosti. U ovoj knjizi najmanje ima reči. Okupirana je tek započetim ilustracijama, boldovanim zahtevima i skicama. Kako se zbog evolutivnih socioistorijskih promena i kulturoloških pomeranja, koji su uslovljeni mnogo čime, promenio i elementarni horizont očekivanja čitalaca (da se knjiga brzo čita u skladu sa životnim primatom brzine) ova knjiga može služiti kao primer onome što se u književnosti počinje prihvatati kao neophodno – kratka forma koja traži pažnju čitaoca pružajući mu prostora za sopstvenu kreativnost i samootkrivanje.

U pitanju je neka vrsta dnevnika čiji je koncept već osmišljen, te nije potrebno započeti sa Dragi dnevničei pitati se kako nastaviti putem otkrivanja sopstvenih osećanja, frustracija, skrivenih želja i planova, već sve to umesto pojedinca rešava autor. Dnevnik-mapa, tako bi se možda mogla okarakterisati. Zanimljivi su delovi koji upućuju na istraživački i saznajni proces na neku temu, podsticanje na kreativnost (pravljenje 3D skulpturice, stvaranje paralelne stvarnosti) i podstrek da se određeno vreme provede u samoći, u prirodi i u osluškivanju sopstva.

Odravnjivanje, Nik Suzenis, Centar za promociju nauke, 2016.

Neobična kreacija u vidu doktorata materijalizovanog kroz strip, poput naučnog stripa, koji preispituje poreklo i dalji razvoj, suštinski, svega. Koristeći se crno-belom tehnikom koja kao da potvrđuje da postoje samo dva elementarna izbora – progres ili stagnacija, stvorena je studija koja orvelovski osvetljava položaj u kojem se društvo nalazi, kritički ukazujući na situaciju mirovanja (ili, čak, nazadovanja) do koje smo došli nakon evolutivnog tehnološkog civilizacijskog razvoja. Potreba za formom stripa, koja doprinosi vizuelizaciji misli delom oblikovanih rečima, ostvaruje zanimljivu perspektivu koja čitaocu pruža mogućnost multiperspektivizma, koji sama studija i zastupa.

Ovde je uočljiv uticaj mnogih pisaca (Šekspir, Bahtin, Džojs, Kalvino), filozofa (Dekart, Platon), a direktno je preuzet citat iz romana Edvina Abota; tu su zatim uticaji skečeva Monti Pajtona, izokrenutost sveta nalik onom u Alisa u Zemlji čuda, vizuelne inspiracije iz Zvezdanih staza, Munkovog Vriska, Đakometijevih krhkih figura, figure Smrti iz Sedmog pečatai drugih brojnih uticaja, citata vidljivih u bogatoj bibliografiji koja je u celosti izložena na kraju knjige uz napomene, komentare i dodatna objašnjenja. Reč kojom je studija naslovljena pojavljuje se samo jednom na samom kraju, ukazujući na praktičnu upotrebu date glagolske imenice unutar sebe, vraćajući nas time na svež početak.

Nik Kejv – Smiluj mi se, Rajnhard Klajst, IPC Media, 2018.

Preporučuje se, naravno, pre svega fanovima. U pitanju je grafička novela, delom fiktivna biografija (!), osmišljena u strip-izrazu. Crno-bele ilustracije, kao odgovarajući pokazatelji ekstremnog modusa oprečnosti kojima se muzičar vodio kroz život, potpomažu kompletnijem prikazu važnih tačaka u njegovom životu, uspostavljajući mračni poredak. Atmosfera je, što je očekivano, turobna, melanholična, nijansirana težnjama destruktivnog karaktera i povremeno obogaćena važnim metafizičkim oazama koje se tiču doživljaja umetnosti, otklona od realnosti i želje da umetnik potpuno uroni u svoje stvaralaštvo i u njemu zavlada. Prikazuje se muzičko i ujedno lično sazrevanje, nešto poput Bildungsromana (roman o odrastanju) u pank stilu.

Dakle, uz poštovanje hronologije životnog toka, prisutna je buntovna želja za kreiranjem novog, drugačijeg, još neviđenog, pri čemu se oseća muzička atmosfera perioda 70-ih i 80-ih godina, tipski razvojni put bendova, snažan uticaj devojke-muze, neslaganje sa okolinom, muzički uticaji, saradnje, svirke, agonije i, konačno, traženje i pronalaženje snage u samom sebi da se prevaziđu teškoće i da se krene putem stvaranja nečeg veličanstvenog. Zanimljiv dekor čine delovi pesama, čak prevedeni na srpski jezik, čime ih doživljavamo na drugačiji način, gotovo kao potpuno druge numere. Izleti u transcedentalno su neophodni kad je reč o Kejvu, i čini se da je ovo delo to predstavilo na pravi način.

Sajberpsihologija, Katarina Kacer, Laguna, 2019.

Podseća nas na ono što već dobro znamo, a to je da živimo u vlasti interneta, dok nas ujedno uči kako da mu budemo pametni „podanici”. Autorka uspostavlja veze između oba sveta koja nastanjujemo: onog pravog, materijalnog, i virtuelnog prostora internet mreže. Do izvesne mere se ovim potvrđuje teorija o paralelnim svetovima, jer iako se preklapaju i sinhronizuju, svet realija i svet virtuelnih prostora nipošto nisu isti. U njima vladaju različiti zakoni, norme, pravila; drugačiji je doživljaj vremena, prostora, intime i indentiteta. U početku deluje kao da nam knjiga saopštava poznate činjenice, uz priliv nekih tehničkih, teorijskih i statističkih informacija, ali se tokom čitanja taj pristup donekle menja, upućujući nas da se ozbiljno i kritički uputimo u preispitivanje svakodnevnice.

Detaljno su proučeni fenomeni društvenih mreža, darkneta,promenjene etike, progresije u oblasti veštačke inteligencije, internet nasilja, otvorenog iskazivanja narcizma i egocentrizma koje mreža podržava. Kao posledice toga navode se brojne promene, pre svega izmenjen koordinatni sistem, razvijena iluzornost, nedostatak (ili makar umanjenje) empatije, razvijena adiktivnost, promenjena etička načela, površnost (vertikalno čitanje nasuprot horizontalnom, dakle, prelistavanje), stalna izloženost stresu, zatrpanost informacijama, razvoj ego-kulture. Autorka svakako ističe i pozitivne strane, takođe kroz konkretne primere i objašnjenja. Iako u određenoj meri gaji distopijsku atmosferu srodnu seriji Black Mirror, rekla bih da je osnovni cilj studije da izazove promišljanje pojedinca i mikropromene, u čemu se prepoznaje težnja da će iz toga uslediti i sistemske promene na globalnom nivou. Autorka gaji antropološki optimizam, ali sa rezervom, ponavljajući da od čovečanstva zavisi kakva će budućnost biti. Sloboda mreže (net), ipak, predstavlja suštinski paradoksalnu sintagmu.

Draga Idžeavele ili Feministički manifest u petnaest predloga, Čimamanda Ngozi Adiči, MILICA magazin, 2019.

Izuzetno značajan i zanimljiv esej. Nastao je iz jednog krajnje praktičnog zahteva koji je autorki uputila prijateljica željna da sazna kako svoju ćerku da od samog početka vaspitava kao feministkinju, prerastao je u dijaloški iniciran monolog, prepun „uputstava” koja su zapravo iskreni i otvoreni saveti, te se naposletku formirao kao jedan odlično konceptualizovan feministički manifest koji bi se mogao svrstati u obaveznu lektiru (kao što je to u Švedskoj i učinjeno). Premda je knjiga u samom početku zamišljena kao obraćanje bliskoj drugarici spisateljice, što osigurava prijateljski ton i atmosferu koje će čitaoci osetiti, važno je napomenuti da je namenjena i ženama, i muškarcima, kao uputstvo za odgajanje devojčica i dečaka.

View this post on Instagram

Uz liker od višnje, dve prijateljice o vaspitanju svojih kćeri. Otvoreno, medju prijateljicama, tradicionalno feministički, posve ženski, od srca: Chimamanda Ngozi Adiči u novoj knjizi “Draga Idžeavele, ili feministički manifest u petnaest predloga” na srpskom, u izdanju MILICA magazina. O promociji knjige na linku u bio . . . #dragaidzeavele #manifest #feminizam #novaknjiga #prijateljice

A post shared by MILICA magazine (@milicamagazine) on Feb 10, 2019 at 3:20am PST

Autorka je uverena da promene moraju otpočeti (pre)vaspitavanjem novih generacija, da bi se uspešno sprovela korenita promena u društvu, ali je istovremeno svesna dugotrajnosti tog zahtevnog procesa. Šarmantnim i nedvosmislenim rečenicama, kao i jednostavnim jezičkim izrazom – koji su primarni graditelji njenog zavodljivog stila kojim se sprijateljuje sa čitaocima – Čimamanda Ngozi Adiči osvetljava stereotipe, bavi se svakodnevnim i svakome bliskim situacijama i škatljivim temama, pružajući osvrt na veliki problem rodne neravnopravnosti koja je prisutna u svakom društvu u određenoj meri.

Kašika koja nestaje, Sem Kin, Laguna, 2018.

Jedna od knjiga edukativnog karaktera, oplemenjena humorom i zanimljivom naracijom. Kako sam autor tvrdi: „bolje pamtimo informacije ako su utkane u priče”, te se tako u ovoj knjizi nalaze živopisne biografije naučnika, brojne zanimljivosti koje su pratile pojedina istraživanja i istorijski jesu deo velikih (i onih manje velikih) otkrića. Pregršt informacija je uronjeno u tekst, a iako će mnoge sigurno spontano usvojiti, čitalac ne oseća teret da ih sve nauči/upamti.

Izazovno je žanrovski odrediti ovo delo, koje ima elemente biografije, romana zapleta, zbirke priča, enciklopedije, težeći predstavljanju nauke i njenog razvoja iz drugačijeg ugla, ali može se primetiti da podseća na obimnu radnu svesku bogatu zanimljivostima, koja ide uz udžbenik, kao izvorište dodatnih, pomalo marginalizovanih saznanja. Pitki narativni stil odlaže dosadu, koju bi neki neljubitelj prirodnih nauka mogao da nasluti, sve do kraja knjige, baveći se hemijom, alhemijom, mitovima, astronomijom i prateći evolutivni progres naučne misli. Na kraju knjige čitaoca očekuju napomene, bibliografija i preporuke za dalja istraživačka čitanja, kao i intervju sa piscem i predložena „Pitanja i teme za diskusiju” za čitaoce-istraživače, kakve ova knjiga traži.

Muzeopisi, Nenad Novak Stefanović, Službeni glasnik, 2018.

Ovo je, prvenstveno, lepa knjiga. Autor je putopisac koji beleži svoja opažanja od prostora Antičke Grčke do Njujorka, time zatvarajući krug. O svakom posećenom mestu (Grčka, Italija, Austrija, Nemačka, Holandija, Belgija, SAD) piše tako da nam ostavlja utisak potpune neposrednosti, kao da su zapisi tehnički ispratili korake. Njegova zapažanja su zapažanja istraživača, putnika, pisca, istoričara umetnosti, turiste, impresioniste, kustosa, Srbina, gurmana i poete posmatrača. Iako bi naslov uputio direktno i nepomirljivo samo na prostore muzeja, ovde to nije slučaj. Autor se upušta u „arheološko letovanje” na Kritu, posećuje važnu biblioteku u Nemačkoj, uživa u restoranima i ostavlja nam zapise tradicionalnih lokalnih recepata odmah pored fotografija umetničkih dela, beleži zvuke, mirise i slike na koje nailazi i u kojima traži duh ovih gradova.

Pored već pomenutih brojnih fotografija, i to autorskih, u okviru putnog narativa postoje fragmenti istorijskih informacija, sažeto ispričanih mitova, urbanih legendi, čitavih sekvenci ličnih impresija i kratkih interakcija u proznoj ili dijaloškoj formi sa okruženjem, kao i samostalna stručna, intimno doživljena tumačenja umetničkih dela. Kulturološke razlike između početne tačke i svih mesta koje obilazi Stefanović prevazilazi uspostavljanjem asocijativnih veza kroz imena naših najvećih pisaca, običaje, opšta društvena načela i univerzalnost ljudskog karaktera. Na ovaj način, on se na svim lokacijama osvrće ka bazi iz koje je krenuo.