Kralj Artur: od uličara do mitskog heroja

Reditelj Gaj Riči, daleko poznatiji kao bard sitnih britanskih kriminalaca čije je avanture opisao u filmovima poput “Dve čađave dvocevke” (1998) i “Sneč: Svinje i dijamanti” (2000), a manje kao čovek koji snima istorijske spektakle, rešio je da pokaže publici kako i on šlifa za kostimiranu akciju imade te se uz pomoć dva drugara uhvatio u koštac sa legendom o kralju Arturu. Iako možda nije uspeo da savlada temu, Ričijev pokušaj će ostati zapamćen kao jedan od zabavnijih naslova 2017. godine.

Posle dva veoma uspešna filma o Šerloku Holmsu sa Robertom Daunijem mlađim i bioskopske verzije čuvene serije „Čovek iz U.N.C.L.E.-a“ sa Henrijem „Supermenom“ Kavilom i Armijem „mnogo sam visok i jak“ Hamerom, Gaj Riči se, uz Lajonela Vingrama i Džobija Harolda, posvetio oživljavanju legende o Arturu.

Naime, njih trojica su došli na ideju da naprave arturijanski univerzum, jer danas sve mora da je neki univerzum, koji bi se sastojao od šest filmova i u kome bi se do detalja istražila priča o Arturu, njegovom čuvenom maču Ekskaliburu i vitezovima okruglog stola, a sve bi to bilo prožeto fantastično retro-mordernim svetom ispunjenim mistikom, magijom, zlim rođacima, fantastičnim zverima i podjednako fantastično užasnim CGI-jem…

U drevnom naselju Londoniumu, mladi Artur i njegovi pajtosi, uglavnom secikese i probisveti, se bore za čast dama koje se bave najstarijim zanatom, ali i uterivanjem dugova i stinim šibicarenjem ispod nosa nemilosrdnog vladara Vortigerna i njegovih siledžijski nastrojenih Crnih legionara. Međutim, kada padne noć, Artur biva mučen vizijama užasnog CGI sveta u kome dominira oživljena verzija „Deathdealer“-a Frenka Frezete. Ne naslućujući šta mu univezum sprema, mladi Artur jednog dana biva uhapšen od strane kraljeve garde i poslat da se okuša u izvlačenju magičnog mača iz kamena. Ispostavlja se da mladi Artur uopšte nije izvajani batica iz tamo-nekog jendeka, već sin Utera Pendragona prethodnog vladara i brata sadašnjeg kralja, koga je Vortigern ubio želeći presto samo za sebe i svoje mračne moći. Ali da bi pobedio zlog ujaka, Artur će morati da ovlada moćima magičnog mača iz kamena zvanog Ekskalibur uz pomoć maga i nekadašnjih vitezova svog oca koji su proglašeni za državne neprijatelje i žive kao odmetnici u obližnjoj šumi.

Od nastanka filma pa do danas, gotovo je svaka generacija imala svoju verziju mita o kralju Arturu i njegovom magičnom maču Ekskaliburu. Prva ekranizacija arturijanske legende, koja je u stvari adaptacija opere Riharda Vagnera, je „Persifal“ iz 1904. godine. Međutim, pravi spektakli počinju tek u zlatno doba Holivuda to jesto tokom 1950-tih godina predvođene „Vitezovima okruglog stola“ (1953) sa Robertom Tejlorom i Avom Gardner. Usledili su Diznijev „Mač u kamenu“ (1963) i „Kamelot“ (1967) sa Ričardom Harisom i Vanesom Redgrejv koji je u stvari ne samo adaptacija legende već i istoimenog brodvejskog hita. Zatim tu je i svojevrsna dekonstrukcija i demistifikacija mita o Gralu i čuvenom kralju Engleske u filmu „Monti Pajton i sveti gral“ (1975). Početkom 80-tih godina XX veka, Džon Borman se vraća fantaziji i pomalo nadrealnoj viziji legende o Arturu u svom preambicioznom filmu „Ekskalibur“ (1981) sa Najdželom Terijem i Helen Miren. Iako haotičan i daleko umetničkiji no što je većina ipak zamišljala kralja Artura, „Ekskalibur“ je imao dovoljno pristojnu zaradu da postane jedan od prvih arti blokbastera. Usledile su 90-te a sa njima i „Prvi vitez“ (1995) sa Šonom Konerijem i Ričardom Girom, dekadu kasnije „Kralj Artur“ (2004) sa Klajvom Ovenom i Kirom Najtli i sada „Kralj Artur: Legenda o maču“ (2017) sa Čarlijem Hanamom i Astrid Berže-Frisbi u režiji Gaja Ričija.

Kada se pojavio na filmskoj sceni, Riči je ne samo osvetlio obraz britanske kinematografije u pogledu svetske popularnosti i dokaza da i Britanci umeju da snime blokbaster, već je uveo i neke inovativnosti kroz svoje filmove. Dok će Kventin Tarantino biti zauvek zapamćen kao pisac odličnih i brzih dijaloga, Dejvid Finčer kao majstor svetla i atmosfere, Gaj Riči će postati novi gospodar brzih montažnih sekvenci i suludih pozicija kamere. Njegov film „Sneč: svinje i dijamanti“ iz 2000. godine je pravi primer za obe ove stavke.

Elem, samo u svetu Gaja Ričija kralj Artur može biti zamenjen nekom vrstom proto-gangstera i ukršten sa Robinom Hudom, a da se to čini sasvim logičnim i dopustivim. Da ne pominjem činjenicu da je uloga dodeljena Čarliju Hanamu, čoveku čija je snaga prisustva na ekranu ravna konzervi pasulja. Međutim, Hanam je sjajan i neverovatno uverljiv kao nova inkarnacija Prvog viteza. Zanimjiv podatak je da je Čarli pobedio Henrija Kavila i Džeja Kortnija za glavnu ulogu. Doduše, ne znam zašto iko uopšte daje šanse Kortniju, čoveku čije umeće glume je na nivou kuvanog telećeg buta!

Sa druge strane, Džad Lou toliko preglumljuje i luduje kao Vortigern, da sam se u jednom trenutku zabrinuo za njegovo mentalno zdravlje. Njegov zli ujak je toliko zao da zaslužuje sliku u zloj galeriji zlikovaca u zamku zla. Džad deluje kao da se sjajno zabavlja tumačeći mračnog kralja, što uspeva da prenese na publiku i pored svog preglumljivanja i drame. Da Lou nije pristao da glumi, pitam se da li bi ulogu ponudili Tomu Hidlstonu?

Takođe bih pomenuo glumački napor Dejvida Bekama, koji se ne samo izborio za veću ulogu već je uspeo i da savlada svih pet rečenica koje je morao da izgovori.

Vredna pomena je i orkestracija Danijela Pembertona, koja me je podsetila na muziku za film „Izgladneli“ (1999) koju su radili Damon Albarn i Majkl Njuman. Pembertonova muzika sjajno podvlači i nekako zaokružuje sulude scene, a bogme i svet, Ričijevog kralja Artura.

No, najveći adut filma su odlične akcione scene koje „voze“ gledaoca većinu vremena, a koje mahom nasleđuje ili klasičan Gaj Ričijevski dijalog ili namunjena montažna sekvenca. Za divno čudo, mačevanje je veoma pristojno. Sa druge strane, scene tuče su istovremeno i sjajne i potpuno sulude i nemaju veze s mozgom, jer je Artur kao mali išao na časove kung-fua kod Azijata zvanog Džordž i sada se koristi stečenim znanjem u premlaćivanju Vikinga i Crnih legionara. Međutim, ni ovo ne odvraća pažnju jer u svetu Gaja Ričija sve nekako ima smisla.

Ono što zapravo nema smisla je super-užasni CGI, kompjuterska animacija za one sa jeftinijim kartama, koja prži rožnjače i konstantno izbacuje gledaoca iz fantazije u koju film nastoji da ga uključi. Neretko su u istom kadru i komad veoma dobro napravljene scenografije i CGI poboljšanja, čime se postiže efekat epileptične šizofrenije kod gledaoca koji želi da izađe iz bioskopa, pronađe ljude koji su radili specijalne efekte i prebije ih stolicom koju je iščupao u naletu Hulk-besa usled paklene animacije.

Na kraju, iako „Kralj Artur: Legenda o maču“ ima svojih problema u pitanju je jedna sjajna zabava koja zavređuje odlazak u bioskop i koja će vas, kao i većina prethodnih Ričijevih naslova, oteti iz udobne stolice i uzeti za taoca jer je Gaju najbitnije iskustvo koje gledanje filma pruža, dok su priča i poruka ćušnuti sa strane. Artur vredi svih 126 minuta vašeg vremena, a bogme i kofice kokica.

Film Kralj Artur: Legenda o maču 3D možete pogledati u beogradskim bioskopima Tuckwood Cineplex, Roda Cineplex, Cineplexx (TC Ušće i TC Delta City) i u Domu Sindikata u popodnevnim i večernjim terminima.