TV GONIČ: Imposters

Imposters je u Americi (dakle, “originalnoj zemlji emitovanja”) išla na kanalu Bravo. Čini mi se da je to mesto na kome su se našle sve one “stvarne domaćice Beverli i drugih brda”, kao i mnogi drugi oblici rijaliti života koje je duhovno začeo Jerry Springer. U svakom slučaju to nije mesto na kome biste zatekli seriju kao što je Imposters, iako je njen prvobitno planirani naziv bio daleko “bravoastiji”- My So Called Wife.

Moram da vas upozorim da je pisanje o ovoj seriji nemoguće bez manjih ili većih spojlovanja događaja u njoj, te ako verujete mojim sudovima i imate desetak sati vremena, možda je bolje da prvo odgledate seriju, pa da se onda vratite i proverite da li se još jednom slažete sa svim što sam napisao.
Ajd sad…

Imposters nije pravljena da bude jedna od onih serija o kojima ljudi, a naročito kritičari, pričaju. Njena premisa je daleko “televizijskija” u onom smislu reči da se bavi nečim i na način na koji su to činile najpopularnije (dakle, ne nužno i najbolje) TV serije. Ona ima dobru i jednostavnu ideju, a odmah zatim je dobro i jednostavno razvija. A kako epizode odmiču, to koliko je dobro počinje da vas čudi na najprijatniji mogući način.

Kod informisanijih gledalaca to prijatno iznenađenje eventualno može da anticipira ime jednog od ko-kreatora ove serije- Adama Brooksa, koji (a teško je u to poverovati!) nije ni u kakvom srodstvu sa čuvenim James L Brooksom. Ovaj šezdesetogodišnjak je, između ostalog, autor jedne od najboljih romatničnih komedija ikada, French Kiss, ali stoji i iza nekoliko solidno renomiranih filmova iz ovog žanra: Definitely Maybe, Wimbledone i Bridget Jones: The Edge Of Reason. Ukoliko ste gledali bilo koje od ovih ostvarenja, onda znate da muškarci i žene u njegovim delima nisu baš u svojim “tipičnim ulogama”. Red bi bio da pomenem i drugog ko-kreatora, Paula Adelsteina, glumca koga smo donedavno gledali kao zlog supruga Raymonda u Huluovoj seriji Chance, a koji je svoj prvi scenaristički uradak realizovao upravo na Bravo kanalu (u njihovoj prvoj igranoj produkciji Girlfirends’ Guide To Divorce). Da, i ja se pitam gde su se samo našli.

U prvoj epizodi upoznajemo Ezru i Maddie. Oni su svež bračni par, veoma zaljubljen, koji je tek počeo da živi zajedno. Par efektnih scena daje nam do znanja da se radi o iskrenom i posebnom odnosu, skoro dva “soulmejta”. A onda Ezra jednog dana po dolasku kući zatiče prazan sef, prazan bankovni račun, beše i praznu kutiju za nakit, a na frižideru ga sačekuje poruka od Maddie, zapravo web adresa koju treba da poseti.

Kada klikne na istu Ezra saznaje i shvata da je bio deo pažljivo izvedene prevare. Maddie nije Maddie, nije ga volela kao nikoga do sada, otela mu je sve pare, i, što je vrlo bitno, u posedu je kompromitujućih dokumenata koje će objaviti javno, ako Ezra bude zvao policiju ili bude uradio bilo šta u pokušaju da je nađe.

A onda se u higijenski ozbiljno zapostavljenom stanu Ezre koji je na ivici tragikomičnog samoubistva pojavljuje Richard (Parker Young u još jednoj fenomenalno realizovanoj ulozi). On je Maddien prethodni muž. S tim što se Maddie tada zvala Ava, ali ga je podjednako isto zajebala. On se upustio u samostalnu istragu za njom i put ga je doveo do Ezre. Nakon par urnebesnih momenata njih dvojica se neočekivano dogovore da krenu u zajedničku potragu za Maddie (tj Avom…).

I tu vam je jasno o čemu će ova serija biti. Jedna potraga realizovana u post-ironičnom duhu moderne američke komedije, ali sa snažnom nostalgijom za drugarstvima koja su vladala u američkim komedijama u kojima su igrali Steve Martin, Chevy Chase, Ted Danson, možda ne i uvek zajedno. U tim filmovima pozitivni junaci su imali mane, ali nisu bili previše realistični kao u današnjim komedijama. Bili su nekako umiveni ili benigni. Ili su možda takva bila vremena.

U svom pohodu Ezra i Richard pokupiće i Jules, avangardnu umetnicu, koja je isto tako bila Maddiena/ Avina/tj CeeCeeina žrtva. I to je ono što nismo očekivali. I to je vrlo prijatno iznenađenje, koje na efektan način sadržaju daje na (LGBTQ) aktuelnosti bez da nam probija uši time.

Jer tema Imposters je ljubav.

I ta tema otvara se neočekivano na našu ogromnu radost. Isprva, postavljeni likovi definisani su svojim profesijama, rodbinskim odnosima, nivoom sjebanosti koju im je Maddie priredila, ali kada se autori Imposters okrenu tome, preko čega bi žanrovski film obično prešao u svojoj poteri za efektnim narativom, ova serija neočekivano postaje serija o karakterima.

Ezra, Richard i Jules su tupavi i blesavi na svoje načine. Ali njihova oštećena srca rezonuju neobično iskrenim reakcijama i sukobima. Naročito kada (hej, pa rekao sam da će biti spojlera!) ponovo sretnu Maddie/ Avu/ Ceecee, čije je ime zapravo Saffron. Tu počinje, uslovno rečeno, drugi deo zapleta, koji razradom karaktera ne posustaje kvalitetom, ali na nivou izrade zapleta malo više računa sa našom naivnošću i/ili dobrom voljom.

U tom, naoko treš miksu, komedije i lakog krimića (ne bih baš rekao trilera), ipak, osnovni kvalitet je neka vrsta “feelgood” (oprostite mi na čistom srpskom) emocija koja prožimaju i likove i priču, pa čak i kada Uma Thurman napravi Kill Bill reprizu. Brooks i Adelstein su uspeli da u vrlo neobičnim okolnostima jednog (multiplog) raskida iskreno progovore o tome šta volimo kad volimo, koga volimo kad volimo, šta je ljubav i zašto nam tako teško pada kada ostanemo bez nje. Ezra i ekipa ostaju duže i detaljnije nesrećno zaljubljeni u odnosu na ono što obično nalazimo u žanrovskoj obradi romantične komedije, a o krimi-komediji da i ne govorim. Na sve to, zli mastermajnd “Doktor” u čijim je raljama Saffron pravi neke vrlo okrutne vaspitne momente koji u melanholični štimung serije ubacuju i trun smrti, tako da čitava stvar uprkos urnebesnoj postavci na kraju sasvim fino miriše na život. Tj studiju o njemu.

Nema baš ovakvih serija na televiziji. Znam, jer ne skidam pogled sa nje.

“Žanr” uglavnom insistira na neočekivanim zapletima i traži načina da sve plaćene aktere održi na okupu (kako sezone odmiču), a “prestižne” serije retko koriste “žanrovske” premise (kakva je recimo bila ona u Breaking Bad, da profesor iz egzistencijalnih razloga mora da se prihvati kuvanja meta) iz kojih potom razvijaju uverljive zaplete koji na sve to menjaju i razvijaju karaktere junaka. Ne kažem da je Imposters u tom kontekstu revolucionarna, ili nekakve senzacionalne hvale vredna, ali definitvno s lakoćom postiže kvalitetan miks “popularne” i “prestižne” serije. I gleda se lako. Skoro kao Lost.

Druga sezona je odobrena, a kraj prve sem vrlo ambivalentnog klifengera ne nudi mnogo putokaza u kom će smeru stvari krenuti. Imajući na umu (uspeo sam da se setim jedne donekle slične serije) The Affair i kurcšlus koji se tamo desio kad su autori odbacili inicijalni format dramaturgije i krenuli da “održavaju likove na okupu” po svaku cenu, nisam baš optimista u pogledu toga šta nas čeka. A naročito imajući na umu da je Imposters neke od svojih neočekivanih aduta već otkrila i ne može da ih reprizira. A oni su njen neotuđiv amblem.

Iskoristite priliku da uživate u tuđim mukama.