I am super: Slavimir Stojanović Futro

Slavimir Stojanović je dizajner i celebrity, referentna figura regionalne dizajnerske scene. Živeo je od advertajzinga i igrao se sa njim. Njegovi radovi i njegov nastup su provokativni. Cenimo ga jer kroz ironiju i autoironiju komentariše svet u kom se nalazimo. On je figura koja pored toga što saopštava i pita, traži i neku vrstu dodatne komunikacije.

Od jednog trenutka ti si Slavimir Stojanović Futro. Otkuda i zašto potreba da imaš umetničko ime, etiketu?

To se pojavilo kao nužna potreba kad sam počeo da radim autorske projekte, koje niko nije naručio, a imam šta da kažem u odnosu na to kako me svet motiviše da ga komentarišem ili kritikujem. Drugo, od najranijeg detinjstva sam se strašno ložio na hip-hop kulturu i na breakdance i uvek sam zamišljao da imam neki street name. Kao klinac bio sam dete za primer, ali imao sam i svoju “tamnu” stranu koju sam realizovao na ulici – u breakdance-u sam, sa svojom grupom Belgrade City Crew, godinama bio prvak Beograda. Imao sam 12-13 godina, sve petice u skoli, a zvao sam se “B-Wild”, to mi je bilo ulično ime. Shvatio sam da ne mogu danas baš tako da se zovem (smeh) i dugo sam smišljao kako bih želeo da se predstavljam. Ono što je bio problem je to što imam, kao i velika većina ljudi sa određenim talentima ovde, višestruke sposobnosti – mogu da budem ilustrator za decu, mogu i da napišem knjigu za decu, mogu da pišem tekstove u svom fanzinu, a mogu i da ga dizajniram… jednostavno, imam sreću da su mi se razni kanali kreativnosti otvorili. I onda sam smislio to Futro kao nešto što sve te kanale objedinjuje, a opet ima neku svoju filozofsku podlogu u tome da treba živeti danas. Futro je u stvari danas, između future i retro, između sutra i juče. Ideja je da treba živeti u datom momentu.

Kada se govori o tebi kao o dizajneru uvek provlači i kategorija umetnika, odnosno dizajner i ili umetnik? Otkuda je to?

Verovatno zato što su moji dizajnerski radovi koji su dobijali nagrade svojevremeno devedesetih, ali i kasnije, poslednjih desetak, petnaest godina, imali jaku umetničku i autorsku notu, a nagrađivani su na dizajnerskim ili advertising takmičenjima. Dakle, tamo sam pomerao neke granice kreativnosti, nisam se kretao u uobičajenim kategorijama. I mene su ljudi doživeli kao über kreativca koji nije baš u službi brendova, ali kad ti treba da nešto zablista, zvaćeš njega. To je moja pozicija. Mene ljudi zovu kao specijalca, snajperistu koji zna da skine sa 4km udaljenosti šta treba. To je pozicija za koju sam se izborio, a dugo sam se borio, jer takav ne treba klijentima za svakodnevni servis. Za to im trebaju agencije, a to je poražavajuće za vrhunske dizajnere ovde, koji da bi preživeli moraju da rade osrednje stvari po agencijama i veoma retko zablistaju.

Ko je dizajner danas?

Danas je prisutno predubeđenje da svi mogu da budu dizajneri i veliki broj ljudi koji su estetski osvešćeni dizajniraju sami svoje živote. Mnogi su veoma uspešni u tome, pogotovo što je sada većina informacija o savremenim trendovima vrlo dostupna. Problem koji se javlja je što zbog toga sve brzo počne da liči jedno na drugo. Zato se ja stalno vraćam konceptu i bazicnoj ideji. Onaj ko je u stanju da stvarno iznedri potpuno svež koncept, sa možda nekim novim interakcijama postojecih estetika koje su pre svega u funkciji ideje, on je onda u poziciji da bude pravi dizajner. Ono što od dizajnera treba da se očekuje je da bude kreator, a ne samo ulepšavač, kozmetičar. Protiv toga imam sve da kažem, zato što je kozmetičar u dizajnerskom smislu u stvari nuspojava konzumerističkog sveta, to je hobi, to je estetski ukus, sposobnost koja može da se nauči. Ali da se nauči kako da se koncipira i iz nule pravi nešto što nije viđeno je ekstremno teško u današnje vreme. To je cilj koji ja sebi postavim svako jutro kada ustanem. Pakao je živeti sa tim, ali evo ja nosim taj teret već skoro pedeset godina (smeh).

Negde sam pronašla kako su ti omiljeni radovi iz oblasti kulture, plakati za JDP…

Oni u sebi sadrže sve elemente koji mene zanimaju. Pre svega, mene jako zanima šta drugi misle, odnosno zanima me kako to što sam napravio komunicira. I ceo život je tako, rođen sam da se drugima ispostavim. Nisam zatvoren čovek nego sam veoma otvoren za komunikaciju, pogotovo kroz svoj rad. Plakati koji stoje kao mali bilboardi na izlogu JDP-a, zovu na komunikaciju. Oni nisu namenjeni masovnoj publici. Za masovnu publiku radim neke druge stvari.

A je l’ možeš da zamisliš da do kraja radnog veka radiš plakat?

Mogu, naravno. Zato što na to reagujem. Ja sam ilustrator. Ilustrujem naslove na plakatima, pa se zato kaže on je autor koji ima jak umetnički pečat, ali u stvari to je zato što teme koje dobijem obradjujem veoma narativno, što nije nužno uvek i “moderno”. Nekad mi je naracija minimalna, a nekad je ovako kao za Singi Lumbu evidentan crtež. Počeo sam kao ilustrator i karikaturista, mislio sam da ću to biti – Dušan Petričić, Jugoslav Vlahović ili Mirko Ilić, to su moji idoli. Negde na studijama u Švedskoj sam se okrenuo dizajnu jer sam video da mi to ide lakše, da ne moram puno da crtam, boleli su me glava i vrat – dobio sam spondilozu u osamnaestoj godini – tako sam se na kraju obreo u dizajnu.

Šta te goni?

Ja stvarno ne mogu duže od dva tri dana ništa da ne napravim. Ne mogu da preživim, čak ni na odmoru, počne da me boli život što bi rekli, bolim samog sebe. Meni je smisao toga što radim da to komunicira sa nekim i kad bih otišao na pusto ostrvo i crtao, verovatno bih kornjačama pokazivao šta sam uradio. Ozbiljno!

Profesionalno si izrastao u advertajzingu, hajde malo na temu komunikacije i odgovornosti?

Sticajem okolnosti sam se obreo u advertisingu jer nije bilo druge platforme gde bi čovek mogao da živi od kreativnog rada. Paralelno sa tim radio sam omote ploča za EKV, Partibrejkerse, Ramba Amadeusa… ali od toga nije moglo da se živi. Tako da sam duhom bio na ulici, vezan za underground Beograda osamdesetih i devedesetih, ali od nečeg je moralo da se živi. E onda sam otkrio da te iste kreativne iskrice mogu da plasiram kroz advertising projekte. Istu vrstu emocije, i to su bili projekti koji su posle dobijali nagrade.

Zauzimaš poziciju nekoga ko kritikuje, da li misliš da ironija ili autoironija kojoj pribegavaš ima domete kritike koje želiš i inicijalno osećaš da treba da ispoljiš?

Pošto imam veliko iskustvo u masovnim komunikacijama, imam potrebu i da to iskomentarišem i kritikujem, to radim u svom autorskom radu. Mislim da na to imam potpuno pravo kao neko ko to poznaje iznutra, a imam tu potrebu jer je svet potpuno naopačke i te vrednosti već decenijama ne funkcionišu kako treba. Autoironiji sam se naučio u najranijoj mladosti, kada sam shvatio da jedino tako mogu da zaslužim pravo da kritikujem druge koji zaslužuju kritiku. Imam potrebu da ukažem na svoje mane da bi se videlo da nisam neki nadmeni idiot koji s vrha Olimpa ljudima soli pamet. I stvarno nemam taj osećaj neke posebnosti, ja mislim da govorim direktno iz grotla u kome se svi krčkamo.

Da li to ostaje hermetično u suštinskom smislu…

Ja imam potrebu da moja umetnost komunicira, da to shvati puno ljudi. Dokaz je to što je na moju izložbu 2013. You’re an idiot, please act accordingly, zahvaljujući provokativnom naslovu i billboard kampanji, došlo hiljadu i po ljudi na otvaranje. Dakle, pogodio sam tačku koja jedan sloj ljudi, jednu ciljnu grupu zanima. Eto, to se poklopilo jer nije bilo hermetično. Ljudi su izlazili sa izložbe, cepali su se od smeha, a neke je i tuga udarila.

Često je u podtekstu tvog rada mrak i teskoba…

Zato što je to svet u kojem živimo. Svet u kojem živimo ti ne nudi mnogo prostora za optimizam. Naročito ako si na fejsbuku dosta kao ja, pratim CNN, RT, Sputnik, Slobodna Evropa, BBC, Facebook, Twitter… na sve sam konstantno prikljucen. Ja želim da budem uključen u svet u kojem živimo, hoću sve da znam, ali vrlo često je cena koju za to platim upravo negativnost koja mi ostane na kraju. Trudim se da iz sebe crpim male ćelije zdravlja od kojih pravim svoje projekte, ali je suština da je ispod toga jedan ozbiljan mulj. Da ne bih potpuno prihvatio taj mulj pokušavam da ga savladam time što svako malo izbacim neku iskricu. Ali uvek moram da pokažem da sam svestan tog mulja.

U nekom od intervju si kazao volim da učim nove stvari, i da se onda hvalim time što sam naučio. U tome sam čitam nešto čisto, elementarnu radost…

Trudim se da ostanem klinac. Ne na silu. Nego kad osetim da imam iskrenu emociju koju mogu da podelim. Tako se desilo sa ovom knjigom Singi Lumba i Čarobna olovka. Napravio sam je za ćerku, a to će biti na kraju svetski hit. Baš zato što je čisto ko suza. Uložio sam trud, ponovo sam sada savladao crtanje, dvadeset godina nisam ništa ozbiljno nacrtao.

Šta se gubi sticanjem iskustva, a šta se dobija?

Definitivno se gubi rizik. Sprečiš sebe da ne gubiš vreme pošto ti je limitirano. Što si stariji, sve više imaš podsvesnu potrebu da manje trosis vreme na stvari za koje znaš da ćeš ga izgubiti. I onda izbegavaš rizik. Samim tim, moj, možda je pretenciozno reći očajnički pokušaj, jedna vrsta borbe za očuvanje duha, slobode i svesti jesu oba ova projekta i Futro fanzin i Singi Lumba. To je osvajanje jedne potpuno nove teritorije.

Tri omiljena dizajnera ikada?

Onaj koji je mene promenio i pomerio vizuru sa ilustracije na dizajn je bio Neville Brody, i naravno za njim je došao David Carson kao velika zvezda, ali sa njim nisam mogao da se identifikujem totalno. E, onda se pojavio Stefan Sagmeister koga sam i lično upoznao, on je bio ta mešavina konceptualiste umetnika i dizajnera. Ne smem da zaboravim ni Petera Savillea. On mi je kao klincu bio najjači, nisam mogao da razumem kako se dolazi do tih ideja koje on realizuje. I dan danas mi je to potpuno misterija. To izmiče mom autorskom, narativno-ilustrativnom… to je otišlo na neki plan izvan mojih dometa. Moj domet je da pomerim nešto, da ne bude perfektno i da je zbog toga uzbudljivo.

Je l’ možeš da mi izdvojiš nešto što ti je zanimljivo na domaćoj sceni (dizajner, umetnik, projekat, fenomen, pojava…)?

Gde god se okrenem, pogotovo kad odem odavde hvalim našu sredinu, zato što imam potrebu da pokažem i dokažem da mi imamo talentovane i kvalitetne ljude. Ali je veliki problem što se njihov rad ne vidi. Taj rad se zatvori na nekoj od naših stručnih platformi, za javnost se ne vidi i izlazi na slamčicu, ali ima puno ljudi koji rade na potpuno svetskom nivou- Nemanja Jehlička, Metaklinika… Meni su najveći fenomen Peter Gregson, oni su pomerili granicu i dokazali da nije važno ni odakle radiš.

A šta bi voleo da si ti uradio, a neko drugi je uradio?

Bude prečesto, pa ne zapamtim.

To mi je i Jovan Trkulja odgovorio…

Eto, kada on nešto uradi, to me izludi što nisam ja (smeh) ali mi bude drago. Nisam zavidan. Genaralno, bude mi više žao što to nije deo svakodnevice, ta ushićenja koja doživiš kada gledaš na internetu šta sve kolege odavde rade, bude mi mnogo žao što to nije prisutno svuda i svakog dana. Jedino gde možeš u Beogradu da prepoznaš da imamo veze sa svetom, to je dizajn kafana, restorana… to izgleda isto kao u San Francisku…

Šta slušaš ovih dana, šta si slušao ove godine…

Ove godine Jamesa Blakea. Deepershades radio na internetu uglavnom ne gasim i otkrio sam ovog jednog repera južnjaka, Kevina Gatesa – on je većini ljudi odvratan, ali meni je super. Celu Singi Lumbu sam naslikao slušajući Kevina Gatesa (smeh).

Neovisno o to što si poznat i cenjen kao dizajner, ti si i celebrity, zašto si gradio taj identitet…

Imao sam devedesetih tu klinačku potrebu da budem celebrity, da privlačim pažnju medija svojim nagradama i na taj način osvajam neke devojke koje su me zanimale – bolje da me znaju ko sam, nego da im prilazim niotkuda. Kada sam napunio 30 godina, ta “emotivna” strategija je izgubila smisao. Međutim danas, kao otac, muž i dizajner, stvarno se trudim da ne ulazim u tu estradnu zonu jer to nije mesto za dobijanje novih dizajnerskih poslova, ali desi mi se da se pojavim u časopisu pored nekog sa “moderne” estrade i to ispadne potpuno deplasirano za obe strane, ne zato što ja nekog ne volim ili ne cenim – nego stvarno šta ću ja tu.

Šta je sa tvojom plesačkom karijerom (smeh)?

Kulminacija moje karijere je bila pre nekoliko dana na Drugom kongresu funka u Domu vojske. Zbog ćerkinog rođendana, propustio sam oficijelni deo gde su bili govornici, pa sam otišao pravo na žurku, sve u trenerci i kačketu… Neki novi majstori plesa su mi prišli i rekli – znamo te iz Gruuovog spota Ljuba nudi ljubav, i jedan od njih mi je pokazao moj pokret od pre dvadeset godina koji je skinuo… znaš kakav je to osećaj, to sa dizajnom nema nikakve veze.