Da li imate preko 18 godina?

Heartefact: angažovani dramski tekst i šta on predstavlja

Petoro pobednika prošlogodišnjeg konkursa za savremeni angažovani tekst odgovorilo je na nekoliko pitanja o odnosu između društva i umetnosti.

Autor:
1
0

Kao i svake godine, nezavisna regionalna kulturna organizacija Hartefakt raspisala je regionalni konkurs za savremeni, angažovani tekst. Tim povodom, odlučili smo da se pozabavimo malo više pitanjem šta je to angažovani tekst, koje su njegove odlike i mogućnosti. Intervjuisali smo pet pobednika prošlogodišnjeg konkursa: Mirzu Skendragića, Katarinu Mitrović, Mirnu Rustemović, Tijanu Grumić i Ninu Plavanjac.

DSC_5156

Šta je za vas angažovani tekst? 

Mirza: Mislim da je angažovan svaki dramski tekst koji na bilo koji način pokušava prodrmati društvenu svijest i ukazati društvu na anomalije koje ga koče u njegovom kulturnom, socijalnom i duhovnom razvitku. Ipak, ja nisam pobornik tekstova koji su direktno utemeljeni u stvarnosti i koji se nužno drže njenih pravila. Mislim da se predstave u našim pozorišta previše bave “sumornom svakodnevnicom”, koju u suštini možemo pronaći i ako upalimo tv ili otvorimo novine i portale. Mislim da se “prava” angažiranost ne krije u tome, već da iziskuje mnogo radikalnije sadržaje i forme. Stvarnost u 21. vijeku postepeno pretiče umjetnost i teatar, jer dok mi u pozorištima gledamo predstave o siromaštvu u društvu, u stvarnosti otac izreže vlastito dijete i servira ga za ručak. Živimo u vremenu koje je Guy Debord opisao kao Društvo spektakla u kojem više ne postoji ništa što nije postalo dio pornografije javnosti. Pogledajte kakav je negativan spektakl napravljen od npr. sasvim normalnog i krajnje intimnog pitanja, kao što je “žena sa hižabom”. Stvari su tako postavljene da to nekome jednostavno mora smetati. Ako to podržavate, vi ste neprijatelj. Ako iskažete razumijevanje za npr. gay osobe, smetat ćete nekome drugom itd. Ovo je vrijeme definitivnog otuđenja čovjeka i mislim da su pitanja poput materijalnog siromaštva i npr. nezaposlenosti najmanji problem današnjeg društva.

Katarina: Svaki tekst koji angažuje čitaoca da promisli i dela. Bitno je da angažman ne postane dovoljan sam po sebi jer se na taj način stvaraju pamfleti u kojima je umetnička vrednost zapostavljena.

Mirna: Pretpostavljam da tom često zloupotrebljavanom sintagmom možemo označiti gotovo svaki tekst koji tematizira ili se referira na neku širu društvenu aktualnost. Dakle, tekst koji pokušava ukazati, osvijestiti i u konačnici možda pridonijeti nekoj društvenoj promjeni, koliko god to naivno zvučalo. Ono što mi pritom smeta jest oportunistički pristup, gdje se određene pomodne teme eksploatiraju bez autentičnog i iskrenog angažmana. Ali opet, svi ti tekstovi su angažirani i nose neku poruku. Nekome.

Tijana: Verujem da je sve što neko napiše iz lične potrebe da podeli nešto sa svetom angažovano. Osećanja koja nas pomeraju i inspirišu sigurno nisu nešto što niko drugi nije iskusio i kada se to pretoči u dramski tekst, on je sigurno na neki način angažovan.

Nina: Sve što pišem je priča o nekim ljudima koji nešto žele i koje nešto boli. Angažovana drama je za mene isto to – slika stvarnosti koja boli, nebitno da li metaforička ili realistička. Njeni likovi se nose sa problemima koji nas svakodnevno okružuju i okovima koje trenutno stanje društva nameće. Angažovani tekst osvetljava to stanje, tako da nam pomaže da vidimo da niti umišljamo probleme oko sebe, niti da smo usamljeni u njima.

Da li verujete da umetnost može da inspiriše društvenu promenu? 

Mirza: Mislim da ne, jer je danas društvo apsolutno otuđeno od istinske umjetnosti, i da je posmatra kao svojevrsnu prijetnju. Čovječanstvo danas živi u jednom kultnurnom i društvenom kalupu iz kojeg bjesomučno odbija izaći i jedino što mu smeta u preživljavanju njegove jadne svakodnevnice jeste umjetnost. Ja sam s naslovom moje drame PROBUDI ME KAD ZAVRŠI pokušao ukazati i na taj “duboki san” u koji sve više uranjamo.

Katarina: Može i treba. Mislim da umetnost koja proizilazi iz iskreno oslikane stvarnosti koja se dešava oko nas i u nama dovodi do promene u pojedincu što je prvi korak ka društvenoj promeni.

Mirna: Vjerujem, iako nisam sigurna koliko joj to više uspijeva. Promjena je ipak i pitanje šire društvene introspekcije, a možda onda s vremenske distance shvatimo da su neke stvari bile mnogo važnije ili relevantnije nego što se nam se činilo.

Tijana: Nisam sigurna da umetnost može da inspiriše društvenu promenu, pre bih rekla da umetnost ume (i treba) da je detektuje, da govori o uzrocima i posledicama određenih promena u društvu i da na njih reaguje, ali ne znam da li je u stanju da je inspiriše i pokrene.

Nina: Ne mislim da umetnost može da promeni društvo. Društvo je preširok pojam, ima nas raznih. Ali mislim da može da promeni pojedinca, kao što je promenila mene. Ako promeni dovoljno pojedinaca, to je dobar put ka značajnoj promeni.

Koji dramski tekstovi su vas promenili i na koji način? 

Mirza: Kao student sam jako volio tekstove o porodicama izolovanim od stvarnosti, koje negdje na periferijama svijeta žive i dišu svoje živote. Volio sam drame poput “Vojceka” koje se bave pitanjima mnogo većim od stvarnosti, a užasno su mi bili dosadni tekstovi Krleže ili npr. “Nora”. Ipak, suprotno tome, najviše sam naučio o dramaturgiji iz antičkih drama i mislim da su ti tekstovi, uz Šekspira, nešto najvrijednije što je dramska književnost kroz historiju mogla ponuditi. Suprotno i ovome, moj najdraži dramski tekst je Smrt trgovačkog putnika, ne znam kako i ne znam zašto. Danas najviše inspiracije crpim iz filmskog “novog grčkog talasa” i njegovih tekstova i scenarija, upravo iz razloga jer nudi najradikalniji pogled na stvarnost.

Katarina: “Očišćeni” i “Psihoza u 4.48” Sare Kejn, “Sakati Bili sa Inišmana” Martina Makdone, Gombrovičeva “Ivona, burgundska kneginja”, “Brod za lutke” Milene Marković, “Metak za sve” Dušana Spasojevića, “Mamu mu jebem ko je prvi počeo” Dejana Dukovskog, “Pomorandžina kora” Maje Pelević, “Barbelo, o psima i deci” Biljane Srbljanović i razni drugi pisci i tekstovi. Svi oni na različite načine donose istinu koja me je inspirisala, dovela do nekakvih ličnih spoznaja, a samim tim i promenila.

Mirna: Uglavnom pišem o djetinjstvu i odrastanju, a na mene su prvenstveno utjecali spisateljice i spisatelji poput Marguerite Duras, Ágote Kristóf ili Mirka Kovača, dok me u novije vrijeme inspirira Napuljska tetralogija Elene Ferrante. Dakle, zanimljiv mi je taj istovremeno realističan i nostalgičan odnos prema prošlosti, naizgled nebitnim detaljima koji su nas oblikovali i kroz koje se metaforički zrcale čitavi životi. Među formativne dramske tekstove stavila bih suvremene američke klasike (T. Williams, E. Albee, A. Miller), a od domaćih autorica izdvojila bih Ladu Kaštelan koja me naučila što su uvjerljivi ženski likovi.

Tijana: Sećam se trenutka, negde početkom srednje škole, kada sam prvi put pročitala Ibzenovu “Lutkinu kuću”. Bila sam oduševljena kad je Nora izašla iz te kuće i poželela da ja napišem tako nešto i da pišem drame. Eto, to je možda nešto što me promenilo.

Nina: „Oslobođenje Skoplja“ Dušana Jovanovića. Koliko god da je istorijski kontekst i porodična drama u tekstu bitna, meni je sve bilo u drugom planu u odnosu na atmosferu, fantazmagorične, ritualne, gotovo paganske slike, scene dečije magične ali brutalno surove igre. Više sam osećala tu dramu u celoj sebi nego što sam je razumela. Zatim „Razneseni“ Sare Kejn, zajedno sa celim njenim opusom. Čitala sam je dok sam se spremala za prijemni, imala sam šesnaest godina i nisam znala šta se u pozorištu sme a šta ne. Jako sam zahvalna Sari jer mi je pokazala da smem šta god hoću i da ne štedim ni čitaoca ni sebe. „Šine“ Milene Marković, drama koja me nije promenila koliko je učvrstila ovo što već jesam i zbog koje sam naučila da inspiraciju i poeziju nađem u najbližem okruženju i najjednostavnijim životnim trenucima koji su i najlepši i najnedostojanstveniji. I na kraju „Jastučko“ Martina Mekdone, gde su bajke za laku noć ono što je suština života i najveća sreća glavnim likovima. To koliku čovek spontanu, čistu emociju oseća zbog priče koju smišlja ili pripoveda mi je najveća motivacija. Sve drame imaju zajedničko što spajaju klasični tekst sa pesmom, molitvom, kletvom, uspavankom, za koje verujem da asocijativno bude u svima nama osećanje koje ništa drugo ne može da probudi.

HFestival_117

Da li umetnost mora da bude moralna?

Mirza: Naravno. Mislim da bez etike nema ni estetike. Trijumf volje je prema svim estetskim mjerilima veliko filmsko djelo, ali nikada neće biti istinska umjetnost, upravo zbog sadžaja koji propagira.

Katarina: Umetnost ne mora ništa.

Mirna: U nekom užem smislu moralnost je stvar malograđanskog konsenzusa, tako da bi umjetnost čak morala biti duboko amoralna, pogotovo u društvu s izokrenutim moralnim vrijednostima. Kad se radi o društvenom angažmanu, prava umjetnost trebala bi biti na pravoj strani povijesti, da iskoristim još jednu često zloupotrebljavanu sintagmu.

Tijana: Smatram da umetnost nikako ne sme da podstiče bilo kakvu vrstu netolerancije, nekorektnosti, nasilja, netrpeljivosti i sl. Ako je to ono što je moralno, onda svakako treba da bude moralna. Ono što mene buni kada se postavi pitanje da li umetnost treba da bude moralna i predstavlja tzv. prave vrednosti, jeste što uvek pomislim da postoji tendencija da umetnost treba da bude didaktička, a mislim da postoje mnogo bolji načini, bar u dramskoj umetnosti, da se prenese poruka od insistiranja na pouci.

Nina: Nisam baš sigurna šta je to „moralno“. Ali ne, ne mislim da mora da bude moralna. Mislim da umetnost treba da bude šta god umetnik koji je stvara oseti.

 

Drame pobednika prošlogodišnjeg konkursa biće uskoro obavljene u elektronskom izdanju Heartefakt Fonda.

 

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: