Alec Soth: San uz Misisipi

Alek Sot je američki fotograf iz Mineapolisa koji se bavi, kako sam kaže, lutanjem, u potrazi za zanimljivim prizorima. Ova putovanja smatra svojevrsnim performansom koji dokumentuje fotografijom.

Priložene fotografije su isečak iz njegovog projekta “Sleeping by the Mississippi” u kom je pokušao da odgonetne način na koji fotografije pričaju priču.

Fotografije iz knjige date su posmatraču naizgled nepovezane, kao fragmenti iz sna, koje svako za sebe može da sklapa u celinu, sebi svojstvenu i otvorenu za interpretaciju. Sot je slagao slike želeći da one budu posmatrane kao celina jer smatra da same za sebe nemaju veliki značaj u odnosu na narativ, koji ispituje u svakom svom radu. Pominje imena poput Gregory Crewdsona kao nekoga ko se približio fotografskom storitelingu koji ne ostavlja čitaocu nedoumice vezane za samu priču.

Sot je slikao mnogo lokalnih ekscentrika, erotik masažera, prostitutki, ubica, transvestita, sportista, radnika, voštanih figura, itd. Svi modeli su ga privukli svojom specijalnom egzotikom, na ovaj ili onaj način, i on je pokušao da u njima istakne, kako je sam nazvao – iskonsku ljudskost. Da ih ogoli do trenutka kada se zabluruje kontekst iz kog su došli i stali pred objektiv. I da vidi kuda će ga to dalje odvesti u njegovom traganju.

U činu fotografisanja portreta postoji nešto jako nasilno. Često se osećam kao da objektivizujem osobe koje fotografišem, one iz subjekta postaju objekat. Neprijatno mi je da razmišljam o tome. Ako bih previše ušao u analizu ovog osećanja, verovatno bih potpuno odustao i slikao cveće ili nešto slično. Tako da često pokušam da objektivizujem i samog sebe dok fotografišem, da se isključim do mere da mi deluje ok taj čin ulaska u nečiju intimu i lični prostor.

Iako sebe smatra dokumentarnim fotografom, postoji veo poetike i lirike koja obavija njegove fotografije koja ga odvaja od suve objektivnosti dokumentarnog pristupa. Svojim studentima savetuje da zamisle slike koje bi se našle u njihovom personalnom muzeju za koji samo oni imaju ključ, da budu iskreni i da, prosto, naprave baš takve slike.

Zbog toga i ne voli da se o “Sleeping by the Mississippi” priča kao o socijalnom dokumentu srednjeg zapada. I naziv knjige implicira da se radi o snu, o nečemu potpuno ličnom, o njegovom intimnom pogledu na stvarnost koju je zatekao tokom godina fotografisanja različitih situacija. Naravno da fotografije daju komentar na ljude i prostore koji su na njima, ali toliko toga je izostavljeno baš zarad poetike. U tim nedostacima, Sot smatra da leži priča.

Da bi fotografijama napisao priču, izbegava reči. Mnogi od fragmenata prosto nemaju svoj individualni narativ i Sot smatra da je suvišno isticati to. Prema ovome se postavio tako što je na kraju knjige dao beleške, samo za one fotografije koje su imale svoju poziciju van ritma knjige.