Foto-štafeta #80 – Zlatna obala Maše Seničić

Foto-štafeta je rubrika Before After portala u kojoj predstavljamo fotografe iz regiona i njihove foto knjige/serije fotografija. Svaki od autora prikazuje jedan svoj projekat, odgovora na niz od 8 istih pitanja i predaje štafetu sledećoj osobi po svom izboru. Ideja je da se predstavi fotografska scena regiona, pa i šire, kroz stvaralačku i kolegijalnu prizmu.

Svaka osma štafeta je početak novog ciklusa pri kom se petlja prekida, i dodeljujemo je nekom novom. Dvanaesti ciklus je započela Marija Strajnić, a štafetu je predala Maši Seničić!

Ko si ti?

Jedna od 14 gostiju u bloku A hotela Korali, u vreme dok se na sutomorskoj obali rušio njegov blok B, u septembru, nakon ovogodišnje nepostojeće turističke sezone. Otišla sam tamo da završim projekat-potragu za višedecenijskim dijalogom između privatne i javne ikonografije na jednom mestu: 42°07’39.9″N 19°03’48.3″E. Ne znam je li uopšte moguće zaokružiti takvo samonametnuto putovanje, ali prazne peščane plaže (u vlasništvu Morskog dobra) su dobar teren za rad.

Šta je na fotografijama koje vidimo?

Život i smrt hotela Inex “Zlatna obala” (1970-2013). Među tim bungalovima (tj. dobro opremljenim jednospratnim vilama, kako kažu prospekti) sam provela detinjstvo, jela sladoled i slušala bendove na terasi, trčala po dnevne novine i saplitala se o creva za zalivanje impresivne količine biljaka – a to sve zato što je moj deda bio vlasnik porodične kuće na samom obodu hotelskog kompleksa, u okviru naselja “Ivan Milutinović” (nazvanom po građevinskom preduzeću koje ga je podiglo), izgrađenog paralelno sa hotelom. Naučila sam da plivam, kao i kuda je najbrži put do restoranske zgrade mnogo pre nekih drugih stvari u životu, te je logično da sam vezana za ovo mesto kao toponim odrastanja. I ne samo ja, već brojni putnici, zatim stanovnici Bara i Sutomora, stotine zaposlenih tokom svih tih decenija – što je dalo smisao čitavom projektu i učinilo da ruševine jednog hotelskog naselja pozivaju na promišljanje arhitekture, istorije i politike (u mojoj i tuđim porodicama).

Ostaci hotela u julu 2017.

Međutim, nisu ovde u pitanju samo fotografije hotela (premda ima i njih) već raznorodni vizuelni materijali, odabrani za ovu onlajn priliku (ostatak projekta čine i zvukovi, videi, pa čak i delovi hotelskih bungalova, kamen i borove iglice). Tu su natpisi, obaveštenja, oštre stene, aranžmani, prizori prilično slanog mora pod kojim spavaju delovi betona i zadovoljni ježevi; poetika propadanja i bujna južnomediteranska vegetacija.

Gde je ova serija fotografija nastala?

Redom, prema kompleksnosti pronalaska materijala: printskrinovi su nastali uglavnom u mom stanu i na mom ekranu, a počela sam da ih sakupljam još 2011. godine kada sam prvi put nakon prodaje porodične kuće posetila Sutomore. (Neki su zato baš iz pomenute godine, a onda redom iz svih godina koje su usledile; poslednji su svega od pre nekoliko dana).

Na fotografiji se baka i žena njenog brata sunčaju ispod kuće, recimo 1974.

Fotografije su dokumentarističke ili porodične, sve su nastale u Sutomoru, u naselju i na postoru hotelskog kompleksa, 2011, 2013, 2017 i 2020. godine. Neke fotografije su napravljene i u bakinom stanu, a druge su pronađene u njemu. Arhivski materijali su iz Podgorice, sa Cetinja, iz Bara i iz beogradskih fioka poslednje direktorke Inex Hotela – oni su nastajali od 70-ih na ovamo, od strane novinara, službenika, za Agenciju za privatizaciju i za privatne arhive, a ovog leta su preuzeti i zabeleženi za potrebe projekta.

Ka hotelu, jul 2017

Kada se to dešavalo?

U prethodnom odgovoru sam navela i godine jer kroz vreme mislim i o lokacijama. Ali – ideja za projekat se javila pre deset godina, kada sam u bakinim fiokama pronašla porodične slajdove na kojima se vidi kuća u izgradnji, dok su tu naravno i prizori hotela koji se paralelno sa kućom dizao nad (do tada) divljom plažom. Fascinirala me je mogućnost intimnog uvida u objekat kasnije prepoznat kao vrhunski primer hotelskog kompleksa po meri prosečnog turiste.

Hotel se naknadno razvijao i propadao: od bazena sa morskom vodom, kuglanom i bioskopom, zaposlenih koji avionom prve klase stižu do uvale, pa sve do čeških porodica nezadovoljnih pod suncobranima, ubodenim u izrazito oble kamenčiće. Stoga su dva odgovora moguća: da se sve ovo dešavalo od 2010. do 2020, ili da se dešavalo od 1970. do 2020. – ukoliko uzmemo u obzir pronađene, ne-moje materijale, sećanja i uopšte hotel, odvojeno od mene. Drugi mi je način draži i precizniji.

Čime si fotografisala?

Telefonom (iPhone 7) i fotoaparatima: digitalni Canon (čijeg se modela ne sećam jer je davno završio život padom na stenu), analogni Canon AE-1, neka analogna Minolta, zatim Fuji Instax Mini. Čini mi se da je to sve. Preuzeti materijali na kojima su hotel i okolina pripadaju tuđim kamerama čiji mi modeli nisu poznati, a prinskrinovi su nastajali mahnitim kliktanjem Shift+Command+3 na svaki momenat naizgled ključan za razumevanje mreže informacija, pejzaža, uzroka i posledica.

Zašto si odlučila to da fotografišeš?

Protivno naslovu ove rubrike, svoje fotografije sam poslednje uključila u projekat i to samo zato što su jednostavan, logičan dodatak ostalim materijalima koji čine vremenski i osećajni narativni tok. Ukratko: zanimao me je odnos između postojećih i zamrlih perspektiva/priča/prizora, pre svega činioca jednog turističkog lokaliteta.

Agencijski Fejsbuk

Popis imovine, jezik kataloga i jezik šefice recepcije, naslovi u novinama, amaterske fotografije sa plaže iz 80-ih i oštre arhivske fotografije iz 70-ih, sve to isključivo zajedno govori o slivanju hotela iz decenije u deceniju, te transformacijama prostora i potreba. Promenio se diskurs putovanja i turizma, a nekoliko puta se promenila i država u kojoj se hotelski kompleks nalazi: čini mi se da je to sve vidljivo, istovremeno potresno i duhovito, u sakupljenim i napravljenjim sećanjima.

Porodični slajd – hotel u izgradnji, između 1968. i 1970. Verovatno je fotografisao deda, sa terase kuće.

Koja ideja stoji iza ovog projekta?

Add a missing place? – kao što pita Google Maps, ako missing shvatimo kao onaj nedostajući u nekom poetičko-antropološkom smislu. Naravno, to je primenjivo tek ukoliko je nešto potrebno i moguće dodati na mesto nikad do kraja srušenih temelja hotelske restoranske zgrade (firma iz Bara angažovana za ovaj skup i nezahvalan posao rekla je navodno da je rusko željezo izrazito teško skloniti, čak mu ni zemljotres ’79 nije mogao ništa).

Kako si zadovoljna ishodom?

Projekat me je naterao da postavim mnogo precizno formulisanih pitanja, ali i da čujem ono što nisam mogla da pretpostavim: od roditelja, bivših službenika u hotelu, hroničara, kino-operatera, ljudi u naselju, zaposlenih u arhivima i bibliotekama, pa čak i od nepoznatog čoveka na sred magistrale (koji me je poslao na okolni put serpentinama da ne bih zbog sudara zakasnila na avion). Tako da – zadovoljna sam procesom, a ishod će se menjati u skladu sa otelotvorenjem materijala i prostorom u kom ga budem predstavljala.

U jednom od mogućih oblika projekat “Zlatna obala” biće smešten u zagrebačkoj GMK tokom poslednje nedelje oktobra (uz podršku udruge SF:ius), a zatim sa malo prodrmanim temeljima u jednom beogradskom umetničkom prostoru (ne znam kada). Plan je i da napravim publikaciju, jer galerije ne trpe tekstualne opservacije koje papir podnosi sa lakoćom i strukturom.

Sve fotografije iz ovog posta su vlasništvo Maše Seničić. Zapratite je na Instagramu ovde. Na istom mestu za dve nedelje pogledajte kome je Maša predala štafetu!