Film “Nowhere Special” – emotivna i dirljiva drama koja rastavlja srce na komade

Svako ko je roditelj, ali i oni koji se u ulozi roditelja nisu ostvarili, biće duboko dirnut dramom “Nowhere Special”, italijanskog reditelja Uberta Pasolinija. Sama osnovna premisa je gotovo pa dovoljna da suza krene iz oka, ali glumci su toliko dobri, da je ovo film apsolutno vredan gledanja. Film je premijeru imao na filmskom festivalu u Veneciji, u septembru 2020. godine.

U pitanju je istinita priča iz stvarnog života o jednom ljudskom životu koji se završava i drugom koji započinje. Pasolinijev scenario je bodež pravo u srce koji ide sve dublje i dublje kako se film kreće napred, a o čemu se tačno radi, saznaćemo odmah.

John (James Norton) je tridesettrogodišnji samohrani otac koji radi kao perač prozora. Zdravlje mu je veoma loše jer umire od raka, a preostalo vreme je odlučio iskoristiti kako bi pronašao idealnu porodicu koja će brinuti o njegovom četvorogodišnjem sinu Michaelu (Daniel Lamont) jednom kad njega više ne bude.

John i njegov sin provode puno vremena zajedno i imaju blizak odnos. John vodi sina svakodnevno u školu i park, a između toga posećuje porodice koje su kandidati za usvajanje dečaka. John traži nekoga s kim se može povezati i kome može verovati, kako bi bio siguran da će njegovo voljeno malo dete ostati u pravim rukama. No, nikako da pronađe ljude kakve je zamislio, a oni koji su na prvu možda i izgledali kao dobar izbor, obično se i nisu pokazali takvima. Reditelj i scenarista Uberto Pasolini koristi scene s potencijalnim porodicama kao način da se John otvori i priča više o svom životu, a saznaćemo vrlo brzo da ih je Michaelova majka napustila i otišla, ne ostavljajući nikakve kontakt podatke. John je sada ostao sam s njegovim sinom i trudi se najbolje što može oko njega.

Dok se bori s ovom situacijom, pomoć dobija od socijalne radnice Shone (Eileen O’Higgins), koja je spremna da pomogne Johnu da pronađe pravu porodicu. Uz njenu pomoć počinje da se priprema za najteži zadatak od svih zadataka koje ima: da priča Michaelu o svemu. Možda je neobično da oca glumi glumac poput Jamesa Nortona, ali teško je zamisliti ko bi bolje ovo izneo od njegovog performansa ovde. Savršen je, a odlično ga prati i Daniel Lamont, apsolutni početnik, u ulozi neverovatno slatkog dečaka.

Italijanski reditelj Uberto Pasolini režira sigurnom rukom, dok James Norton pokazuje do kojih visina ide njegov talenat kao glumca, igrajući Johna ne samo kao „jadnog“ čoveka, već i roditelja koji se kreće putem kojim mnogi od nas na sreću nikada ne moraju da krenu. Lepota filma i njegova najveća snaga je njegova iskrenost, ono što mnogim filmovima ne polazi za rukom. Ovo je prilično moćan i srceparajući film koji će zasigurno ostaviti trag na onome ko ga bude gledao. Opet, uspeo je Pasolini da u svemu tome pronađe i neke male radosti i trenutke sreće, posebno u trenucima kada su John i Michael sami, kada zajedno šetaju ulicom i vode neke simpatične razgovore kakve obično vode očevi i njihovi četvorogodišnji sinovi. Jasno nam je od početka da John želi da provede što više lepih trenutaka u društvu svog sina, verujući da će ga pamtiti po dobrim stvarima i da će jednog dana shvatiti šta se zaista dogodilo.

U jednom trenutku, domaća čokoladna rođendanska torta razdvaja oca i sina preko kuhinjskog stola, što ćemo shvatiti da nije nimalo slučajno. Nema trikova, zupčanici se polako okreću, Pasolinijev tempo pripovedanja je lagan, nema šokantnih obrta, samo humano i skromno. “Nowhere Special” vodi svoju publiku na neverovatno osetljivo i potpuno iskreno mesto, film je pun trenutaka zbog kojih poželite da zagrlite svoje voljene.

Iako smo se poslednjih godina zaista nagledali filmova o bolesnim ljudima, snimio je Uberto Pasolini film koji je ubedljiv i dirljiv, i to prema stvarnim događajima i stvarnim ljudima koji su, nažalost, doživeli sve ono što su otac i sin iz ovog filma. Budite hrabri, skupite petlju i pogledajte “Nowhere Special”, boleće, ali vredi.