Film “Amour” – ljubav, brak, starost i umiranje

Austrijski reditelj i scenarista Michael Haneke je, bez sumnje, jedna od najznačajnijih ličnosti savremene kinematografije, čiji je rigorozni pristup filmskom zanatu rezultirao izuzetnim umetničkim delima. Malo je reditelja koji mogu da se pohvale Zlatnom palmom u svojim vitrinama, a još je manje onih koji su istu osvajali dva puta. Prvi put je dobio Zlatnu palmu 2009. godine za film “The White Ribbon”, a drugi put samo tri godine kasnije za “Amour”, jedan od najnagrađivanijih filmova 2012. godine. Oskar za najbolji film na stranom jeziku i Zlatni globus samo su neke od nagrada koje je “Amour” osvojio, a kojih je na kraju, sve ukupno bilo 84. Inspirisan svojim ličnim iskustvima vezanim za gubitak voljenih (njegova tetka je izvršila samoubistvo jer nije mogla da izdrži reumatske bolove), Haneke nam predstavlja jednu od najlepših, najrealnijih i najtužnijih bračnih priča poslednjih nekoliko godina na filmu. Priču o braku zasnovanom na odanosti i poštovanju.

To je onaj višegodišnji odnos u kome je za razumevanje dovoljna tišina, a za komunikaciju nisu potrebne reči. Zapravo, odnos Georgesa (Jean-Louis Trintignant, izvrsni francuski glumac koji je, nažalost, nedavno preminuo) i Anne (Emmanuelle Riva, veteranka francuskog filma, takođe više nije živa) zasniva se na delima, koja govore više od bilo kakvih reči. Međutim, film “Amour” nije nimalo lak za gledanje i zahteva dobar stomak. Već u uvodnim scenama vidimo vatrogasce koji upadaju u stan u kome nešto smrdi i pronalaze staricu mrtvu na krevetu, okruženu cvećem. Ostatak filma je flešbek koji vodi do smrti.

No, vratimo se njihovom životu pre njene smrti. Georges i Anne su stariji bračni par intelektualaca. Vidimo da su dobro živeli i da spadaju u krug kulturne elite, oboje su profesori klavira u penziji. Kada Anne doživi moždani udar, Georges ne zna kako da se izbori sa situacijom i teško mu je da gleda kako njegova voljena supruga fizički i mentalno propada, pa polako počinje da tone u ludilo jer shvata da za njega ne postoji život bez osobe s kojom je proveo više od pola života. Georges se brine o njoj koliko može, unajmljuje i pomoć u kući, doktor dolazi u redovne posete, itd. Njihova ćerka Eva (Isabelle Huppert) ima svoj život u Londonu, ali počinje da se meša u život svojih roditelja i insistira da njena majka bude premeštena u medicinsku ustanovu, bolnicu ili starački dom, gde će dobiti adekvatnu negu. Kako vreme odmiče, tako se i stanje Anne pogoršava – gubi sposobnost govora i ostaje prikovana za krevet. Ostatak je u detaljima, posetama doktora, medicinskih sestara, u pomoći komšija pri nabavci, u menjanju pelena, hranjenju, pranju…

Smrt i umiranje su tema o kojoj se malo govori. To je, međutim, sastavni deo života svih nas i ne bi trebalo da bude tabu. Haneke nam razbija iluzije mirne i ugodne starosti i pokazuje nepredvidljivost života i sve njegove večite teskobe. Maestralno, ogoljeno, realno, bez imalo nekih dodatnih začinjenih faktora ne bi li olakšao probavljivost ove teške teme. On vodi priču sa neverovatnom doslednošću, ne propuštajući ni jedan detalj. Ne možemo reći da je najprijatnije iskustvo, ali sa sigurnošću možemo da kažemo da gledamo pravu umetnost.

Opet, pored bola i patnje, Haneke takođe stavlja ljubav u središte priče. Toliko je iskrena da ne možete da ne budete dirnuti onim što vidite. Naravno, podrazumeva se da, za film sa tako jednostavnom naracijom, “Amour” stavlja težak teret na svoje glumce. Jean-Louis Trintignant stekao je slavu tokom 1960-ih i bio je jedan od vodećih glumaca francuskog novog talasa, poznat je po filmovima “Three Colors: Red” (1994) Krzysztofa Kieslowskog i klasiku “Z” (1969) Coste-Gavrasa. S druge strane, Emmanuelle Riva je debitovala u filmu “Hiroshima Mon Amour” (1959), a takođe je glumila u “Three Colors: Blue” (1993) Krzysztofa Kieslowskog. Ova dva glumačka velikana daju izuzetno prirodne, vrhunske performanse. Jean-Louis Trintignant savršeno prikazuje čoveka koji gleda kako mu se ljubav života gasi pred očima, dok je Emmanuelle Riva odigrala ulogu kakva se retko viđa – njen naturalistički portret starice koja se polako gasi je strašan, potresan i veličanstven. Zahvaljujući njima, ljubav između Georgesa i Anne je vidljiva, konkretna, kredibilna i dirljiva.

Zamerke možemo tražiti i pronaći jedino u trajanju filma, za ovakvu priču 127 minuta deluje nekako previše, odnosno mogao je da bude pola sata kraći. Opet, gledaocima kojima spor tempo ne smeta i imaju strpljenja, njima ni to neće biti problem. Sve u svemu, “Amour” je film vredan pažnje, razmišljanja i diskusije. Haneke je hrabar i inovativan reditelj koji se rado hvata ukoštac sa tabuima modernog društva. Njegovi filmovi su uvek privlačili pažnju, otvarali teme i pokretali rasprave. Svesni smo činjenice da je smrt voljene osobe neminovna, ali nikad nismo spremni da to čujemo. Nameće se i pitanje da li je uopšte moguće pripremiti se za gubitak voljene osobe, ali i kako se nositi sa tugom i bolom u duši? Film “Amour” nam direktno u lice postavlja neka od tih pitanja.