Film “Amour” – ljubav, brak, starost i umiranje

Starost je neizbežna i neizbežno donosi propadanje fizičkih i mentalnih funkcija, stari ljudi se mogu samo sećati svoje snage i moći i to je frustrirajuće. Autor ovog filma se hvata ukoštac sa nezahvalnim zadatkom prikazivanja prirodnog kraja jedne ljubavi, a on je niko drugi do austrijski reditelj i scenarista Michael Haneke, koji važi za ozbiljnog, kvalitetnog autora i, bez sumnje, jednu od najznačajnijih ličnosti savremene kinematografije. Haneke je hrabar reditelj koji se rado hvata ukoštac sa tabuima savremenog društva, ali i jedan od onih koji se mogu pohvaliti da je čak dva puta osvojio Zlatnu palmu. Njegovi filmovi su uvek privlačili pažnju, otvarali teme i pokretali rasprave.

Film „Amour“ zasnovan je na situaciji koja se dogodila u njegovoj porodici, a ova drama o bračnom paru u 80-im godinama života donela mu je Oskara za najbolji film na stranom jeziku i Zlatni globus, kao i Zlatnu palmu (ovo je ozbiljno dostignuće koje je samo retkima uspelo). Na kraju je bilo skoro 100 nagrada. Haneke nam predstavlja jednu od najlepših, realističnih, ali i najtužnijih bračnih priča u poslednjih deset do petnaest godina na filmu.

Iako je prilično težak film, „Amour“ svakako vredi pogledati jer je dosta dobro snimljen. Već u uvodnim scenama vidimo kako vatrogasci upadaju u stan u kome nešto smrdi i pronalaze mrtvu staricu na svom krevetu, okruženu cvećem. Ostatak filma je flešbek koji vodi ka smrti.

Taj stariji par su Anne, profesorka klavira u penziji, i njen suprug Georges, koji žive u Parizu u elegantnom stanu. Vidimo da su imali dobar život (srećni su i još uvek zaljubljeni), ali ubrzo dolazi do katastrofe: Anne će doživeti moždani udar, a Georgesu je sve teže da gleda kako njegova žena fizički i mentalno propada. Žena sa kojom je proveo više od pola života i koju je voleo i voli počinje da nestaje pred njegovim očima, a dok još može da govori i razmišlja, Anne tera Georgesa da obeća da je nikada neće smestiti u bolnicu: on mora, dakle, da se brine o njoj u stanu, što i čini. Njihova ćerka Eva (Isabelle Huppert) ima svoj život u Londonu, ali počinje da se meša u život svojih roditelja i insistira da njena majka bude prebačena u medicinsku ustanovu, bolnicu ili starački dom, gde će dobiti adekvatnu negu. Kako vreme prolazi, Annino stanje se pogoršava – gubi sposobnost govora i ostaje prikovana za krevet. Vidimo posete lekara, medicinskih sestara, pomoć komšija, menjanje pelena, hranjenje, pranje…

Nema sumnje da su Anne i Georges delili veliku ljubav, da su imali mnogo sreće u životu (kao malo ko na ovom svetu), a sada Georges mora da se suoči sa činjenicom da je došao kraj onome što su on i Anne izgradili. Za razliku od misterioznog filma „Caché“ (2005), o kome publika još uvek raspravlja, ovaj nam u suštini od samog početka govori kako će se završiti. Haneke razbija naše iluzije o mirnoj i ugodnoj starosti i pokazuje nepredvidljivost života, držeći ovu dramu gotovo u potpunosti u jednom stanu tokom nekoliko nedelja i meseci. On takođe pokazuje surovu realnost bolesti – probleme umivanja, kretanja, odlaska u toalet – ali njegov cilj nije samo da prikaže realističan portret kraja. Više od toga, on želi da istraži emocije i instinkte koje oseća ovaj par – ponos, očaj, empatiju. Naravno, podrazumeva se da „Amour“ stavlja veliki teret na svoje glumce: oboje hrabro prihvataju ove uloge.

Kad smo kod glumaca, Jean-Louis Trintignant, koji igra Georgesa, proslavio se šezdesetih godina prošlog veka, poznat po filmovima „Three Colors: Red“ (1994) Krzysztofa Kieslowskog i klasiku „Z“ (1969) Coste-Gavrasa. S druge strane, Emmanuelle Riva, koja igra Anne, debitovala je davne 1959. godine, u filmu „Hiroshima Mon Amour“, a u karijeri je sakupila skoro 100 uloga (nažalost, oba glumca su nedavno preminula). Ova dva glumačka velikana daju vrhunske izvedbe. Jean-Louis Trintignant savršeno prikazuje čoveka koji gleda kako mu se ljubav života gasi pred očima, dok Emmanuelle Riva pruža performans kakav se retko viđa – njen portret starice koja se polako gasi je strašan, potresan i veličanstven (čak je bila nominovana za Oskara za najbolju glumicu, i jedna je od retkih ljudi koji su u tim godinama života uspeli da budu nominovani za ovu nagradu, ili da osvoje). Zahvaljujući njima, ljubav između Georgesa i Anne je vidljiva, konkretna, kredibilna i dirljiva.

Svesni smo činjenice da je smrt neizbežna, ali nikada nismo spremni da je čujemo. Osim toga, kako se nositi sa tugom ako i kada neko izgubi voljenu osobu ili doživi nešto slično kao Georges? (a ne daj Bože da se zapitamo kako je tek bilo Anni dok je bila živa i koliko-toliko svesna onoga što joj se dešava). Kako možemo da se izborimo? Koji je pravi način ponašanja? Može li još neko da razume kroz šta prolaziš? Ova i mnoga druga pitanja postavlja film „Amour“. To je zapanjujući, dirljiv pogled na starost i kraj života, dok istovremeno nudi dve neverovatne izvedbe francuskih glumaca.