Dve letnje dramaturgije

U proteklih par sedmica imali smo jedan veliki ulazak ranjenih lavova američkog blokbastera u svet televizije, i bioskopsko izdanje jedne od popularnih HBO serija. Naizgled, ništa posebno, takvi transferi se dešavaju gotovo svage sezone. Međutim, recepcija savremenog filma i televizije umnogome diktirana je iz redova geekova i to mahom muških, tako da je samim tim slučaj Wachowskih i bioskopski produžetak Entouragea dobio mnogo više analiza od sličnih primera ranije, kao što su Nicholsov Angels in America ili bioskopski Sex and the City.

Lana i Andy Wachowski

Wachowski su na samom kraju devedesetih bili spasioci blokbastera i autori koji su otkrili formulu kako da stripovski superheroji ponovo zažive na velikom ekranu. Petnaestak godina kasnije, stripovski superheroji dominiraju blagajnama, ali nemamo sreće da se danas autori optužuju (kao onomad Wachowski) da su plagirali Granta Morrisona, već nam se nude infantilne, kanonske ili polukanonske verzije tih priča za najširu publiku, nada se polaže u kontranapad drugih studija koji žele da se uključe u igru samo sa drugačijim proizvodom.

Wachowski su međutim svoj dug stripu odužili, između ostalog i izguravši vrlo korektnu ekranizaciju Mooreovog klasika V For Vendetta, ali očigledno je da na kraju njihova sugestija da se više rade graphic novels a manje mejnstrim serijali nije urodlila plodom. Okrenutost stripu i japanimaciji kao uzorima učinila je Wachowske vrlo dobrim kandidatima za rad na televiziji, naročito u aktuelnoj eri skupih, ambicioznih i provokativnih serija na ekskluzivnim kablovskim kanalima. Otud rad na seriji Sense8 u određenom smislu logično može da se nadoveže na njihov stripovski senzibilitet, koji je uostalom i uticao na serijalnost samog Matrixa.

Međutim, nije obim priče jedino što čini televizijsku seriju.

Najbolji primer toga je Entourage, serija koja je pored vrhunskog humora, simpatičnih likova, odlične glumačke podele i kredibilnog insajderskog pogleda na Holivud, donela i nenametaljiv ali efektan dramaturški koncept koji je uspela reprodukuje čitavih osam sezona, i da ga ponovi po deveti put u bioskopskom produžetku.

U seriji Sense8 Wachowski su preneli dosta filmske i ponešto prozne strukture u televiziju, dočim je Doug Ellin u bioskopskom Entourageu ponovio uspešnu formulu iz serije. Otud treba razmotriti kako su ove dve dramaturške matrice eksportovane sa jednog na drugi ekran.

U saradnji sa iskusnim televizijskim perom J. Michael Straczynskim, Wachowski su napravili dvanaestodelnu prvu sezonu od pet planiranih, ali su uspeli da se spasu od rizika da u inicijalnoj sezoni ostanu potpuno nedorečeni što se dešavalo nekim HBO serijama poput John From Cincinatti ili Luck.

To se neće desiti. Štaviše, gledaoci su se mnogo više mogli osetiti prevareno posle gledanja filma Jupiter Ascending. Taj film je izgledao kao nešto što su radili autori bez ikakvog angažmana i prisustva u stvaralačkom procesu, dočim u Sense8 imamo obrdnut slučaj, Wachowske koji tuku iz svih oružja.

U tom pogledu, možemo prepoznati i neke opšte tendencije njihovih trenutinih interesovanja. Očigledno je da ih pulp forme na koje je referisala Jupiter uopšte ne zanimaju. Ova serija je na liniji Cloud Atlasa, a možda i još više Mitchelovog najsvežijeg romana Bone Clocks. Ideja je dakle da se imaginarijum i poneka konvencija SF uključe u stvaranje glavnotokovskog umetničkog ugođaja i društveno angažovanog dela.

Serija sve vreme ima tempo filma. Wachowski kao filmski autori i Straczynski kao televizijski pisac starog kova koncipiraju dešavanja na konvencionalan način, sa radnjom koja se razvija pred gledaocima noseći mnogo više preokreta i iznenađenja nego interakcije ili upitanosti nad postupcima junaka. Za razliku od savremenih serija u kojima je odluka junaka predmet cliffhangera, ovde je on još uvek baziran na razvoju događaja. Autori kroz priču dominiraju nad likovima, kao što je i bio običaj u starim serijama.

To ne znači da Sense8 u mnogim aspektima ne proširuje područje borbe.

Pored dara da izaberu zanimljive ljude i događaje, Wachowski se dosta bave i onim što njih zanima, a naročito Lanu, tako da je Sense8 neuobičajeno prožet LBGT motivima, sa akcentom na L, G i T, a vrlo malo B. Sense8 je po intenzitetu LGBT naboja verovatno najintenzivnija serija koju ja znam, a da nije namenjena prevashodno LGBT publici.

U odnosu na Sense8, sočni Bound deluje kao dečja igra.

Opseg priče koju su osmislili Wachowski i Straczynski je širok i u prvoj sezoni dolazi do prvog razrešenja među glavnim junacima. Ipak, sasvim je sigurno da Wachowski i Straczynski imaju ozbiljne planove sa daljim razrađivanjem ove postavke što istovremeno deluje i ohrabrujuće i zastrašujuće. S jedne strane, Straczynski je imao uspeha sa dugo utemeljivanim narativima, dočim su Wachowski podbacili kada su u svojim nastavcima počeli da razrađuju Matrix. Međutim, bitka kojom se zaključuje Sense8 ipak je manja od one iz koje vaskrsne Neo (iako nije mala i moćno je realizovana na islandskim lokacijama).

U rediteljskom pogledu junaci su tretirani u skladu sa filmskom dramaturgijom. U situacijama u kojima oni sami prelamaju tok priče, ti činovi su dati estetizovano, više kao ukras nego kao osnovna tema dramskog dela. Samim tim, reklo bi se da Sense8 ima mnogo bolje televizijske likove nego što su ih pisci i reditelji plasirali u seriji. O junacima se saznaje puno, ali malo toga na način koji je televizičan. S druge strane, filmično izlaganje karaktera dovodi do određenog zamora gledaoca.

U toku gledanja serije, pojedine situacije deluju repetitivno, ima određenih faza u kojima bi se očekivalo od junaka da se ranije osveste, naročito jer pored osam izabranih postoji i prigodni Morpheus kog igra Naveen Andrews. Međutim, za standarde serije nije problem repetitivnosti. Neki od najuspešniih televizijskih narativa bazirani su na ponavljanjima sličnih peripetija, pogledajmo Breaking Bad. Ona je ovde vidljiva zbog toga što Wachowski u svojoj seriji primenjuju filmsku dramaturgiju. Na ekranu su junaci sa kojima se gledalac identifikuje ali sa čijim dilemama nema onu interakciju kakva postoji u najuspešnijim serijama. Sama filmska dramaturgija iziskuje bržu transformaciju junaka, a ona u Sense8 izostaje. Otud taj utisak da likovi u pojedinim situacijama tapkaju u mestu.

Zanimljivo je da u poslednje vreme baš na Netflixu serije sve češće pate od te filmske dramaturgije u kojoj gledalac ne uspeva da dovoljno penetrira narativ i uključi se u odlučivanje likova. Najbolji primer za to je nedavna serija Bloodline. Na Skyu se slično desilo u kriptičnoj seriji Fortitude. Zašto baš na Netflixu i na Skyu? Zlobnici bi rekli zato što su to bogate kuće koje imaju jaču tradiciju kupovine tuđeg nego razvijanja svog.

Naravno, propuštanje kroz šake HBO urednika ne mora garantovati razgovetnu seriju, setimo se Lucka, ali su šanse svakako bolje, a iskustvo u postavljanju televizijskih narativa neuporedivo veće.

Srećom, čak i kada naiđu takve deonice, Sense8 to nadoknađuje svojim film lookom za koji su pored Wachowskih bili zaduženi Tom Tykwer koji je radio scene u Berlinu i Najrobiju, Don Glass koji je radio Seul i James McTeigue koji je snimao London. Štaviše, uz Wachowske, možemo reći da neke od najboljih akcionih scena spadaju baš u deonice koje je snimao Tykwer. Inače, direktor fotografije na seriji je ugledni John Toll, i to je nešto što se retko sreće čak i danas kada je televizija dostigla ovako visok produkcioni nivo.

Glumačku podelu čine glumci koji su se dokazali u filmovima na LGBT teme, od transgender glumice Jamie Clayton preko Almodovarovog štićenika Miguel Angel Silvestrea do Maxa Riemelta koji se proslavio ulogom u filmu Freier Fall, pa i Doone Bae koja je doduše južnokorejska superzvezda i redovna saradnica Wachowskih ali je nedavno igrala u filmu Dohee-ya.

Entourage Douga Ellina se suočio sa rizikom potpuno druge vrste.

Ellin i ekipa su se na neki način postarali da ovaj film uslovno može da se gleda bez predznanja o seriji ali teško da će zanimati ikoga izvan kruga fanova. Emisija Piersa Morgana koja daje osnovne koordinate o Vinceu Chaseu i njegovoj sviti više je formalni nego istinski uvod u mitologiju građenu osam sezona na HBOu i više od sto godina na terenu.

Što se fanova tiče, s druge strane, oni svakako dobijaju svoju dozu kako je dobro videti te opet susreta sa omiljenim likovima, u filmu koji zapravo ima zamah polovine sezone, sabijene u jedan flm. Pored likova, Ellin sa saradnicima uspeva da očuva i šarm dramaturgije iz serije, i rekao bih da uspeva da ga dosta uspešno prenese u bioskopsku formu. Akcenat nije na zapletu već na junacima, njihovim dilemama i načinom na koji izlaze na kraj sa njima.

Uobičajena epizoda Entourage počinje postavljanjem nekoliko situacija koje mogu ali i ne moraju biti povezane. Svaka situacija sadrži u sebi poneku dilemu u kojoj junaci moraju da naprave izbor u domenu ljubavnog života, poslovnih aranžmana ili nabavke nekog fetiša, ali ključni zaplet u sebi uvek nosi i dilemu vezanu za ličnu lojalnost među momcima. Ciljevi koji su u proteklih osam (i po) sezona postavljani pred ekipu su bili različiti, ali je osnov hepienda bio isključivo u tome što su kroz sve te pustolovina uspevali da očuvaju svoje drugarstvo. Kada junaci imaju tako jasan životni kredo, bros before hoes (or anything else for that matter) i kada im autori omogućuju da iz sezone u sezonu uče na svojim greškama i ne ponašaju se kao kolege Jacka Bauera koje mu svako malo ne veruju, onda se stvara utisak kako se Entourage zapravo bavi mlakim i banalnim problemima junaka, i to je otvaralo pitanje da li takav koncept može proći u bioskopu.

Za razliku od mnogih serija koje se ulupavaju držeći se filmske dramaturgije, Entourage zapravo funkcioniše prilično dobro oslanjajući se na ono što ga je karakterisalo kao seriju. Relativno blag dramski naboj problema glavnih junaka nadoknađen je estetizacijom njihovog načina života, a sve to u spoju sa agresivnim postupcima koji krase ostatak bioskopske konkurencije učinio je Entourage efektnim kontra-programom u letnjoj sezoni blokbastera.

Nažalost, u balansu između filma koji će govoriti o junacima iz Entourage ali biti autonoman, i priveska za fanove serije, Ellin bira ovo drugo što je možda i prirodno.

Isto tako, mislim da je Ellin možda u pogledu razrade nekih situacija mogao da se više osloni na filmski tempo izlaganja, naročito jer je samu tenziju dobro stvorio bazirajući se na dramaturgiji serije.

Lagao bih ako bih rekao da kao fan serije nisam bio zabavljen ovim filmom, ali možda ja i više verujem u Vincea i način na koji je priča o njemu pričana od samih autora. Entourage je pružio dosta ali mogao je možda pružiti još i više.

Scenaristički stil savremene televizije odavno je prisutan u filmskim predlošcima i ogleda se najpre u sabijanju vremena u kome se odvija priča. Filmovi sve češće prikazuju priče smeštene u jedan ili nekoliko dana, a taj uticaj je naročito evidentan u američkom nzavisnom fimu. Entourage je međutim na veliki ekran u celosti preneo jedan zaokružen dramaturški koncept i potvrđena mu je validnost u potpunosti.

Sense8 s druge strane, uprkos nizu atrakcija koje donosi i pohvalama koje zaslužuje, upravo zbog arhaične dramaturgije nije na najbolji način plasirao svoje junake.