Da li imate preko 18 godina?

Dunkirk – lepe slike bez emocija

„Dunkirk“ je mogao da bude „Redov Rajan“ za XXI vek da Nolan nije više zainteresovan za umetničarenje, a manje za samu istoriju.

5
0

Kristofer Nolan će ući u istoriju kao reditelj koji pravi pametne filmove za ne tako pametne ljude. Ok, i kao reditelj koji ima onog strava Betmena sa Hit Ledžerom i onaj film što je kao Kjubrikova „Odiseja“ samo što nije, i onaj film što je unatraške. Svi ovi filmovi su puka fikcija i u želji da se dokaže kao veliki reditelj, Nolan je rešio da ekranizuje čuvenu operaciju spašavanja iz Drugog svetskog rata – Dankirk.

dunkirk-2017

Drugi svetski rat je svima omiljena i toliko eksploatisana tema da nisam više siguran postoji li aspekt ovog istorijskog događaja koji neki reditelj, umetnik, televizija, kompjuterska igrica, strip ili pak crtani film nisu pokrili. Pregledu događaja je u mnogome doprineo History Channel sa svojim mnogobrojnim emisija o ratu, ljudima i bitkama. Doduše, ovo je bilo pre no što je postao privatni kanal Eriha fon Denikena. No, uvek se pronađe taj jedan entuzijasta da pruži svoju viziju nekog od mnogobrojnih događaja ili okršaja iz Drugog svetskog rata, u nadi da će njegova predstava toga biti bolja od drugih. Tu i tamo neko i uspe, na primer Deril F. Zanuk sa filmom „Najduži dan“ (1962) ili pak Spilberg sa „Spašavanjem redova Rajana“ (1998) i serijom „Braća po oružju“ (2001).

Nova generacija ima priliku da pogleda ratni spektakl Kristofera Nolana „Dunkirk“, koji opisuje jednu od najčuvenijih i najuspešnijih, do dana današnjeg, akcija spašavanja vojnika iz neke zaraćene teritorije. Za one sa jeftinijim kartama ukratko o događaju:

Krajem maja i početkom juna 1940. godine oko 400.000 britanskih vojnika bilo je zarobljeno na malom komadu plaže u francuskom gradu Dunkirku. Jedini put do kuće vodio je preko Lamanša, kojim redovno patroliraju nemačke podmornice i avijacija. Svaki pokušaj da se vojnici spasu je urodio katastrofalnim neuspehom. Tadašnji premijer Velike Britanije Vinston Čerčil, koji je na pozici bio svega nekoliko dana, je izdao naređenje da se konfiskuju civilna plovila kako bi se vojska ukrcala direktno sa plaže. Jer vojni razarači ne mogu da priđu usled niskog vodostaja čime postaju laka meta neprijatelja. Predviđeni broj spasenih vojnika je bio oko 30.000. Za sedam dana, koliko je spašavanje strajalo, kući se vratilo preko 300.000 duša.

Za potrebe ekranizovanja ovog veličanstvenog događaja, Nolan se opredelio za IMAX kamere i 70mm film. Za ovo mu skidam kapu jer su kadrovi ne samo veličanstveni, već i jer film i dalje izgleda daleko bolje od digitalnog snimka. Pojedine scene su sumanute imajući u vidu da IMAX kamera ima preko 70kg, te da biste snimili nešto „iz ruke“ je herkulovski poduhvat. A Nolan voli herkulovske poduhvate, pa mu je gotovo sve improvizovani stedikem. Takođe je veoma lepo i veoma neobično da je sve na filmu odista pravo. Pravi avioni, pravi ljudi, pravi brodovi, čamci, tenkovi, puške, pirotehnika…

Međutim, korišćenje pravih vozila i ljudi je mač sa dve oštrice, jer nije svako gorepomenuti Deril F. Zanuk pa da ima nekoliko armija na raspolaganju. Najveća mana Nolanove odluke se ogleda u broju ljudi. Naime, na plaži bi trebalo da je oko 400.000 duša, a vidi se da ih ima jedva 4.000. Isto važi i za scene kada se jedni od junaka susreću sa razaračem na kome bi trebalo da su načičkani vojnici na putu za kuću. I jesu, čitava jedna strana broda je zaista ispunjena ljudima, ali se usled ugla kamere vidi da je druga strana broda potpuno prazna.

Čitav film je obojen u tri boje: svetlo plavu, tamno plavu i narandžastu. Činjenica je da ovo predstavlja vazduh, more i kopno, ali nisam siguran da je bilo potrebno. Ne smeta, samo je besmisleno. Takođe je užasan problem Nolanovo poigravanje vremenom gde se preplićuće scene neretko odigravaju u dva vremenska razdoblja. Ovo je u potpunosti besmisleno, jer niti doprinosi zapletu niti se postiže ikakva tenzija. Jedino što ovo poigravanje može izazvati je iznerviranost kod gledaoca jer, ako baš ne pazi, lako će izgubiti narativnu nit i neće više imati predstavu kad se šta odigrava.

dunkirk-review

Izbor glumaca je odličan ali takođe besmislen, jer je te uloge mogao da igra bilo ko. Tom Hardi kao pilot RAF-a? Sjajno! Kenet Brana kao admiral? Genijalno! Majkl Kejn kao radio operater koji izdaje naređenja pilotima? Spektakularno! Mark Rajlens kao kapetan civilne barke? Odlično! Kilian Marfi kao vojnik čiji je brod potopljen torpedom? Zašto da ne! Međutim, niko od ovih glumaca nema bog zna šta da radi u filmu i osim toga što je lepo što su svi „na gomili“, nema neke preterane svrhe. Hardi većinu filma provede pod pilotskom maskom, Brana zabrinuto gleda u more, Rajlens odlučno vozi brod a Marfi drhti od straha pod ćebetom. Pomalo je tužno gledati sav taj protraćeni talenat.

Mnogo prašine se diglo i oko Nolanovog izbora da za jednog od glavnih junaka unajmi bivšeg pop-pevača sa celuloidnim aspiracijama – Harija Stajlsa. Reditelj je rekao da je doneo odluku na osnovu njegove procene Harijeve ličnosti, te da je on Hit Ledžer nove generacije. Ne znam kako ostali misle, ali ja se ne bih složio sa ovim. Prvo, Stajls je jedan stidljivi mladić, koji se bori sa svojom introvertnošću time što se bavi javnim poslom. Ne znam koliko je kvalitetan kao muzičar ali nisam siguran da je bog zna kakav glumac, za razliku od pokojnog Ledžera koji je briljirao iz filma u film i bio neverovatan ekstrovert koji se snimao kamerom od svoje 8 godine. Na žalost, „Dunkirk“ nije pružio Hariju bog zna kakve mogućnosti pokazivanja. A nije ni da igra na njegovu popularnost. Uopšte nisam siguran zašto je on tu, ali kako je ta uloga mogla biti dodeljena bilo kome, pa i čoveku s ulice, zašto ne i Hariju Stajlsu.

Neobičan izbor je i da u filmu nema ni malo krvi. Čak ni naznaka iste. Da, jeste da je ideja da delo bude PG-13 ne bi li ga pogledalo što više ljudi, ali u pitanju je istorija, a ne superherojski spektakl. Inače, isprva sam mislio da je film sniman u poznu jesen, jer svi glumci deluju kao da im je poprilično hladno. Pogotovo Kenet Brana, koji stoji na doku zakopčan do grla u teški mornarički kaput. Ali IMDb kaže da je film sniman između maja i septembra i tek mi sad ništa nije jasno.

Najveće iznenađenje je što film traje pukih 105 minuta, te se sve odigrava poprilično brzo. Ovim je takođe faktor dosade smanjen na minimum, ali ništa više. Da – film drži pažnju, da – izgleda prekrasno, da – sve je pravo i na traci, ali me ništa od svih tih dešavanja na velikom platnu nije zainteresovalo. Nema pamtljivih likova, nema pamtljivih scena, nema baš briljantnih kadrova. Samo lepe slike i perpetualno brujanje muzike Hansa Cimera koji je zaboravio da komponuje i sada poput besnog deteta udara čelom o klavijaturu i to naziva filskom kompozicijom. Moris Žar se prevrće u grobu.

„Dunkirk“ Kristofera Nolana je odista mogao da bude „Spašavanje redova Rajana“ za novu generaciju, da reditelj nije više zainteresovan za umetnost i lepe slike a manje za likove i radnju. Posle provedenih 105 minuta u udobnosti bioskopske sale, nisam se osećao kao da sam protraćio vreme, ali nisam osećao ni da sam video nešto novo, pa čak ni spektakularno. Meh.

Lajkuj:

Ostavite komentar:

Slični članci: